Džesika Au živi u Melburnu u Australiji. Njeno delo „Dovoljno hladno za sneg“ prvi je dobitnik nagrade za roman koju dodeljuju izdavačke kuće Đarmondo, Nju dajrekšons i Fickaraldo edišons, i prevedeno je na dvanaest jezika.

Šta Vas je inspirisalo da napišete „Dovoljno hladno za sneg“?

Veoma je teško odrediti stvarni trenutak začetka nekog književnog dela. Pisci u potrazi za inspiracijom često posežu za stvarima koje im se neprestano motaju po glavi, koje im nikako ne daju mira, a zatim pokušavaju da na stranici proniknu u njihovu suštinu. Mislim da je deo motivacije da napišem ovu knjigu ležao upravo u želji da ispravno artikulišem pitanja o nekim stvarima koje su mi do tada zadavale glavobolju i konačno pronađem odgovore na njih. Pisanje je medijum koji to omogućava. Književnost ima tu moć.

Odgovori koje sam tražila ticali su se, između ostalog, odnosa između života i umetnosti, problema jezika i međusobnog sporazumevanja, odnosa između ženstvenosti, percepcije i realnosti, kao i procesa fragmentacije, zaboravljanja, ponovnog otkrivanja i nostalgije, koji je prisutan u svim migrantskim zajednicama.

Jedno od pitanja koja postavljam u romanu jeste: šta se dešava kada se vreme i istorija kreću veoma brzo, kada između dve generacije, između roditelja i dece, postoje razlike u društvenom statusu, obrazovanju, kulturi, jeziku i karakteru. Želela sam da napišem knjigu koja te razlike neće tretirati kao nešto negativno, već pre kao nešto što obogaćuje iskustvo pojedinca i zajednice. Verujem da je moguće iskreno pisati o sopstvenim osećanjima i percepcijama i istovremeno pokazivati uvažavanje i imati ispravan odnos prema iskustvima prethodnih generacija.

Prošlo je više od deset godina od objavljivanja Vašeg debitantskog romana „Cargo“ (2011). Šta ste radili u međuvremenu? Koliko se roman „Dovoljno hladno za sneg“ razlikuje od svog prethodnika?

U međuvremenu sam jednostavno živela svoj život. Otputovala sam u Evropu i jedno vreme živela u Sarajevu i Portugalu. Radila sam kao urednica u jednom časopisu posvećenom filozofiji i istoriji umetnosti, što je u priličnoj meri uticalo na moj ukus i senzibilitet. Pokušavala sam, naravno, i da pišem, ali bez uspeha.

Između moja dva romana postoje zaista velike razlike. „Cargo“ ima mnogo toga zajedničkog sa svojom dvadesetjednogodišnjom autorkom – on odlično imitira druge i uglavnom mu nedostaje samopouzdanja. Ne želim, ipak, da se u potpunosti ogradim od tog iskustva. Kada ste mladi, vi još uvek upoznajete sebe, tražite svoj glas, svoju formu. Taj proces nije nimalo lak i zahteva dosta vremena.

Početkom prošle decenije radili ste kao urednica u književnom časopisu Miendžin. Koliko se australijski književni pejzaž promenio u poslednjih deset godina?

Poslednjih godina slabije pratim domaću književnu scenu, ali kao čitaocu mi se čini da je danas ponuda u knjižarama daleko bogatija, naročito kada je reč o prevodima i naslovima čiji su autori pripadnici različitih manjinskih zajednica. Ne može se, naravno, reći da tih knjiga ranije nije bilo, ali čini se da su sada nekako uočljivije, vidljivije. Za to su verovatno najzaslužniji internet i sve veća popularnost podkasta.

Radoznalost i otvorenost prema tuđim iskustvima nas oplemenjuju i mogu proizvesti efekat katarze. Upoznavanje sa nečim što nam je do tada bilo nepoznato, ili tek donekle prepoznatljivo, proširuje naše vidike, a često i naš rečnik, i mi zahvaljujući tome sagledavamo sebe same iz potpuno novog i drugačijeg ugla.