Ajad Aktar o romanu „Tugovanke za zavičajem“
Šta znači „biti Amerikanac“, fizički i iznutra, tema je o kojoj već godinama razmišlja Ajad Aktar. Osvojio je Pulicerovu nagradu 2013. godine za iskrenu pozorišnu dramu „Disgraced“ koja govori o krizi identiteta kod muslimana nakon 11. septembra. Ova tema se ponovo javlja u romanu „Tugovanke za zavičajem“ koji govori o imigrantima u Sjedinjenim Američkim Državama iz perspektive sina, i njegovog odnosa sa ocem koji podržava Donalda Trampa. Donosimo vam deo razgovora.
Pripovedač romana „Tugovanke za zavičajem“ je Amerikanac pakistanskog porekla koji nosi Vaše ime, koji je takođe odrastao u Milvokiju i pisac je – ali ovo je ipak samo roman, zar ne?
Tako je, pre svega jer ne umem da napišem memoare. Tokom procesa pisanja sam koristio razne događaje iz različitih perioda, kao i priče svojih roditelja, a dao sam sebi toliko slobode u pisanju da nisam mogao da nazovem ovo delo memoarima. Takođe, kada bih se držao samo činjenica, ne bih uspeo da napišem nešto ni blizu zanimljivo onome što sam, nadam se, postigao u ovom romanu.
Recite nam o čemu je u romanu reč.
Roman opisujem kao svoju želju da ispričam priču o svojim roditeljima i njihovoj generaciji imigranata koja je došla u SAD pre pola veka i onome što im se dogodilo, kao i njihovoj deci. Takođe, to je priča o onome što je Amerika bila kada su došli i šta je u međuvremenu postala. Priča je ispričana kroz moj lik, odnosno kroz „naratora“ koji ima mnoge karakteristike moje ličnosti, koji je pisao o svojim roditeljima u prošlosti i izazvao određene probleme.
Za mene, kao čitaoca, izdvojilo se nekoliko tema, a jedna od njih je identitet koji je u jednom delu romana posebno značajan u razgovoru glavnog junaka sa prijateljem milijarderom.
To poglavlje romana govori o dominantnosti bogatstva u ovoj zemlji, ne samo u pogledu iskazivanja moći već i kao sistem vrednovanja ljudskih bića. Bogatstvo u ovoj zemlji ne samo da nam određuje status i legitimnost nego je i glavni razlog zašto je Donald Tramp imao bilo kakav značaj i uticaj na Amerikance – na neki način, mi se klanjamo bogatstvu. Sve to zajedno u romanu je prikazano kroz metaforu o tome koliko je novac dominantan u američkom životu. Nije to nimalo nova tema, ali mislim da su posledice svega toga toliko rasprostranjene da danas imaju veliki uticaj na društvo.
Šta gubimo zbog ovakvih promena?
Ekonomsko blagostanje ne sme da bude jedini parametar razvoja ljudi. Kada novac postane dominantan faktor, gubimo vrednosti poput filozofije, muzike, umetnosti. Kada se to dogodi, ne gubimo samo nešto što nam se dopada, već ostajemo bez nečega što nas esencijalno čini ljudima. Kada učimo decu nekoj pesmi, ne unosimo im samo ideju o, na primer, nacionalnoj himni – već ih podešavamo na frekvenciju realnosti, kadence, ritma i sposobnosti da pevaju zajedno sa drugim ljudima u zajednici. Ovo su osnovne ljudske vrednosti koje razvijamo odmalena, koje, ako nemaju vrednost na finansijskim izveštajima, bivaju gurnute u stranu. Ako se ovo nastavi, dobićemo fundamentalnu osiromašenost društva i nešto što će na kraju imati veliki ekonomski uticaj koji sada nismo u stanju da primetimo.
Pripovedač romana „Tugovanke za zavičajem“ je Amerikanac pakistanskog porekla koji nosi Vaše ime, koji je takođe odrastao u Milvokiju i pisac je – ali ovo je ipak samo roman, zar ne?
Tako je, pre svega jer ne umem da napišem memoare. Tokom procesa pisanja sam koristio razne događaje iz različitih perioda, kao i priče svojih roditelja, a dao sam sebi toliko slobode u pisanju da nisam mogao da nazovem ovo delo memoarima. Takođe, kada bih se držao samo činjenica, ne bih uspeo da napišem nešto ni blizu zanimljivo onome što sam, nadam se, postigao u ovom romanu.
Recite nam o čemu je u romanu reč.
Roman opisujem kao svoju želju da ispričam priču o svojim roditeljima i njihovoj generaciji imigranata koja je došla u SAD pre pola veka i onome što im se dogodilo, kao i njihovoj deci. Takođe, to je priča o onome što je Amerika bila kada su došli i šta je u međuvremenu postala. Priča je ispričana kroz moj lik, odnosno kroz „naratora“ koji ima mnoge karakteristike moje ličnosti, koji je pisao o svojim roditeljima u prošlosti i izazvao određene probleme.
Za mene, kao čitaoca, izdvojilo se nekoliko tema, a jedna od njih je identitet koji je u jednom delu romana posebno značajan u razgovoru glavnog junaka sa prijateljem milijarderom.
To poglavlje romana govori o dominantnosti bogatstva u ovoj zemlji, ne samo u pogledu iskazivanja moći već i kao sistem vrednovanja ljudskih bića. Bogatstvo u ovoj zemlji ne samo da nam određuje status i legitimnost nego je i glavni razlog zašto je Donald Tramp imao bilo kakav značaj i uticaj na Amerikance – na neki način, mi se klanjamo bogatstvu. Sve to zajedno u romanu je prikazano kroz metaforu o tome koliko je novac dominantan u američkom životu. Nije to nimalo nova tema, ali mislim da su posledice svega toga toliko rasprostranjene da danas imaju veliki uticaj na društvo.
Šta gubimo zbog ovakvih promena?
Ekonomsko blagostanje ne sme da bude jedini parametar razvoja ljudi. Kada novac postane dominantan faktor, gubimo vrednosti poput filozofije, muzike, umetnosti. Kada se to dogodi, ne gubimo samo nešto što nam se dopada, već ostajemo bez nečega što nas esencijalno čini ljudima. Kada učimo decu nekoj pesmi, ne unosimo im samo ideju o, na primer, nacionalnoj himni – već ih podešavamo na frekvenciju realnosti, kadence, ritma i sposobnosti da pevaju zajedno sa drugim ljudima u zajednici. Ovo su osnovne ljudske vrednosti koje razvijamo odmalena, koje, ako nemaju vrednost na finansijskim izveštajima, bivaju gurnute u stranu. Ako se ovo nastavi, dobićemo fundamentalnu osiromašenost društva i nešto što će na kraju imati veliki ekonomski uticaj koji sada nismo u stanju da primetimo.
Zanimljiv je odnos glavnog junaka sa ocem. Koliki deo toga je preuzet iz Vašeg života?
I moj otac je bio kardiolog, specijalista za aritmije, i svetski poznat i priznat lekar. U romanu ovaj lik nakratko leči Donalda Trampa tokom devedesetih, upoznaje ga na neki način i postaje njegov pristalica koji ga podržava na izborima 2016. godine. Uprkos svemu izgovorenom o muslimanima i drugim manjinama koje direktno ugrožavanju njegov život i mogućnost da živi u SAD, on ga podržava i to je način da se u romanu prikaže međugeneracijski sukob, kao i politički, ali i da se prikaže ljudski aspekt osoba koje su podržavale Trampa.
Takođe, kroz ovaj roman se odbacuje klasičan prikaz imigranata koji se obično svrstavaju u jednu istu kategoriju, iako to nije realnost – svi smo različiti, imamo drugačije političke i životne stavove.
Da, na neki način tu je prikazan paradoks da baš oni koji bi trebalo da se zalažu za različitost, nemaju u sebi tu komponentu i postaju desničari. Moj otac u knjizi je jedan od njih. Bio je to važan deo sveukupne priče koji sam želeo da prikažem.
Za razliku od predstave „Disgraced“ koja je kao centralni događaj imala napad 11. septembra koji je promenio odnos prema muslimanima u ovoj zemlji, roman „Tugovanke za zavičajem“ ne govori samo o padu tih zgrada već o čoveku koji se bori sa padom cele zemlje.
Tako je. Roman i počinje govorom profesora koji govori o Americi i njenom kolonijalnom nasledstvu koja je, na neki način, definisana svojom istorijom otimačine. U tom trenutku imam 20 godina i ne razumem o čemu profesor govori, a onda objašnjavam da mi je trebalo 15 godina da to shvatim. Ali čak ni posle 11. septembra i svih događaja nisam uspeo da bolje razumem šta se desilo ovoj zemlji. Tek kada sam počeo da uviđam širu sliku patnje kroz koju svi mi prolazimo, shvatao sam šta se Americi zapravo dogodilo.
Mislite li da ste posle svega postali cinični?
Ne bih sebe nazvao ciničnim. Gajim nadu prema ovoj zemlji zahvaljujući iskustvima koje sam imao sa drugim ljudima. Potičem iz Viskonsina i još uvek tamo provodim mnogo vremena jer zaista volim tu državu i zajednicu iz koje sam potekao. Mislim da, kao pisac, kao neko ko je autsajder ne samo po identitetu nego i po odabranoj profesiji, imam zadatak da posmatram stvari i da ih ističem, pre nego da nas bespotrebno veličam. Ne dopada mi se stav da kritikovanje naše zemlje nije patriotski čin. Često to poredim sa takmičenjem sportskih timova za koje navijamo – svi imaju mišljenje o tome kako neki trener vodi tim i svi žele da njihov tim postiže bolje rezultate, da li to onda znači da ne volimo tim za koji navijamo?
Autor: Hari Srinivasan
Izvor: Amanpour and Company / YouTube
Prevod: Dragan Matković
Foto: Vincent Tullo
I moj otac je bio kardiolog, specijalista za aritmije, i svetski poznat i priznat lekar. U romanu ovaj lik nakratko leči Donalda Trampa tokom devedesetih, upoznaje ga na neki način i postaje njegov pristalica koji ga podržava na izborima 2016. godine. Uprkos svemu izgovorenom o muslimanima i drugim manjinama koje direktno ugrožavanju njegov život i mogućnost da živi u SAD, on ga podržava i to je način da se u romanu prikaže međugeneracijski sukob, kao i politički, ali i da se prikaže ljudski aspekt osoba koje su podržavale Trampa.
Takođe, kroz ovaj roman se odbacuje klasičan prikaz imigranata koji se obično svrstavaju u jednu istu kategoriju, iako to nije realnost – svi smo različiti, imamo drugačije političke i životne stavove.
Da, na neki način tu je prikazan paradoks da baš oni koji bi trebalo da se zalažu za različitost, nemaju u sebi tu komponentu i postaju desničari. Moj otac u knjizi je jedan od njih. Bio je to važan deo sveukupne priče koji sam želeo da prikažem.
Za razliku od predstave „Disgraced“ koja je kao centralni događaj imala napad 11. septembra koji je promenio odnos prema muslimanima u ovoj zemlji, roman „Tugovanke za zavičajem“ ne govori samo o padu tih zgrada već o čoveku koji se bori sa padom cele zemlje.
Tako je. Roman i počinje govorom profesora koji govori o Americi i njenom kolonijalnom nasledstvu koja je, na neki način, definisana svojom istorijom otimačine. U tom trenutku imam 20 godina i ne razumem o čemu profesor govori, a onda objašnjavam da mi je trebalo 15 godina da to shvatim. Ali čak ni posle 11. septembra i svih događaja nisam uspeo da bolje razumem šta se desilo ovoj zemlji. Tek kada sam počeo da uviđam širu sliku patnje kroz koju svi mi prolazimo, shvatao sam šta se Americi zapravo dogodilo.
Mislite li da ste posle svega postali cinični?
Ne bih sebe nazvao ciničnim. Gajim nadu prema ovoj zemlji zahvaljujući iskustvima koje sam imao sa drugim ljudima. Potičem iz Viskonsina i još uvek tamo provodim mnogo vremena jer zaista volim tu državu i zajednicu iz koje sam potekao. Mislim da, kao pisac, kao neko ko je autsajder ne samo po identitetu nego i po odabranoj profesiji, imam zadatak da posmatram stvari i da ih ističem, pre nego da nas bespotrebno veličam. Ne dopada mi se stav da kritikovanje naše zemlje nije patriotski čin. Često to poredim sa takmičenjem sportskih timova za koje navijamo – svi imaju mišljenje o tome kako neki trener vodi tim i svi žele da njihov tim postiže bolje rezultate, da li to onda znači da ne volimo tim za koji navijamo?
Autor: Hari Srinivasan
Izvor: Amanpour and Company / YouTube
Prevod: Dragan Matković
Foto: Vincent Tullo
Autor: Ajad Aktar
