Aleksandar Bilanović: Kvalitetni čitaoci su deo kvalitetne knjige
Ko je Edvard Nikolić? Glavni junak romana „Dripačka rapsodija“, alter ego pisca, ratnik svetlosti, građanin sveta ili sve nabrojano? Odgovor nam otkriva njegov tvorac Aleksandar Bilanović.
Malo je reći da je život Aleksandra Bilanovića zanimljiv. Možda ga bolje opisuje reč „nadrealan“. Kada je apsolvirao dan na novobeogradskom asfaltu, odlučio je da ga zameni za britansku noć, da bi svitanje „novog jutra“ dočekao u Južnoj Americi. Tamo je, kaže, pronašao mir.
Na tom putovanju oko sveta bilo je svega: i blistavih trenutaka i onih ne tako sjajnih, a i jednih i drugih u tolikoj meri da bi prosto bila šteta da Bilanović sve te avanture nije preneo na papir. Doduše, odlučio se za formu romana. Jer nisu baš sve anegdote za prepričavanje, ponešto u ovom romanu je ipak i „izmišljeno“… Tako je nastala „Dripačka rapsodija“, o kojoj nam autor priča iz svog doma u Peruu.
Edvard Nikolić, glavni junak romana „Dripačka rapsodija“, nesvakidašnji je lik. Šta najviše volite kod njega, i postoji li nešto što biste danas kod njega promenili da možete? Da li mu nešto nedostaje?
Kod Edvarda volim što je svoj. Ispadne glup u društvu, smeje se, sirov je i to je okej, zna da ispadne prostak i to dobro nosi. Udobna mu je koža i ne libi se da kaže šta misli. Voli da se zeza, što je meni jedna od najboljih životnih karakteristika, ne posmatra život preozbiljno i nije ga strah da eksperimentiše. Kod Edvarda bih promenio neodoljivu želju da menja stanja svoje svesti, što ne pita šta se nudi, već samo kaže „daj“. Nedostaje mu dobra, kvalitetna, ispunjena i zrela žena da od njega napravi pravog muškarca! I ona će sigurno doći, Nikolić to zna.
U jednom trenutku Edvard bira između onoga što želi da bude i onoga što bi trebalo da bude. Koliko je fizički i psihički iscrpljujuće stalno „živeti na ivici“?
Edvard je prirodan talenat za život na ivici i sigurno ne bi znao drugačije da postoji. A šta je talenat? Mislim da je to kad ti nešto sa lakoćom ide i kad nešto voliš da radiš, kao što su talenat za muziku, sport, slikanje, pisanje… Edvardu ide od ruke da konstantno balansira između najcrnjeg mraka i najsvetlijeg svetla. To je on!
Čega se Edvard plaši? Od čega beži?
Edvard se plaši ukalupljenog života, kancelarijskih neonskih svetala, somotskih sakoa sa zaštitom na laktovima, poslovnih sastanaka, televizora i samog sebe! Edvard konstantno beži od sebe jer zna da kad se bude pronašao, tad prolazi kroz cilj. Vešto to izbegava jer mu se sviđa putovanje.
Da li Edvard na kraju romana proniče u suštinu života ili ipak „nema mira za proklete“? Ima li odgovora na njegova pitanja?
Edvard je na kraju romana nešto shvatio, ali nije „ubrao“ suštinu. To će mu se desiti na kraju drugog romana „Esmeralda 973“, posle teškog duhovnog bola. Jer kako kažu, „šta je išibati telo u odnosu na išibanu dušu“?! Tu će doći do velikog Edvardovog buđenja, ali neću sad o tome, da ostavimo to za jesen kad bude izašla „Esmeralda“.
Vaša knjiga je književnost koja traži saučesnike – kakvu vrstu saučesništva očekujete od svojih čitalaca? Šta im svojom pričom, pre svega, poručujete?
Mislim da je većina koja je čitala knjigu i kojoj se knjiga svidela saučesnik priče jer su se emotivno upleli (čitaj: prepoznali) u Nikolićevim mislima i delima. Kvalitetni čitaoci su deo kvalitetne knjige… Nikolić ništa od toga nije znao kada je počeo da piše jer je njegov razlog pisanja bio terapeutski. On se emocionalno skidao pred drugim ljudima, na papiru, i istovremeno sa opijata u svom životu, i osećao je neverovatno olakšanje kad je počeo da izbacuje svoju tminu na svetlo. Jer onda to prestaje da bude tmina…
Na tom putovanju oko sveta bilo je svega: i blistavih trenutaka i onih ne tako sjajnih, a i jednih i drugih u tolikoj meri da bi prosto bila šteta da Bilanović sve te avanture nije preneo na papir. Doduše, odlučio se za formu romana. Jer nisu baš sve anegdote za prepričavanje, ponešto u ovom romanu je ipak i „izmišljeno“… Tako je nastala „Dripačka rapsodija“, o kojoj nam autor priča iz svog doma u Peruu.
Edvard Nikolić, glavni junak romana „Dripačka rapsodija“, nesvakidašnji je lik. Šta najviše volite kod njega, i postoji li nešto što biste danas kod njega promenili da možete? Da li mu nešto nedostaje?
Kod Edvarda volim što je svoj. Ispadne glup u društvu, smeje se, sirov je i to je okej, zna da ispadne prostak i to dobro nosi. Udobna mu je koža i ne libi se da kaže šta misli. Voli da se zeza, što je meni jedna od najboljih životnih karakteristika, ne posmatra život preozbiljno i nije ga strah da eksperimentiše. Kod Edvarda bih promenio neodoljivu želju da menja stanja svoje svesti, što ne pita šta se nudi, već samo kaže „daj“. Nedostaje mu dobra, kvalitetna, ispunjena i zrela žena da od njega napravi pravog muškarca! I ona će sigurno doći, Nikolić to zna.
U jednom trenutku Edvard bira između onoga što želi da bude i onoga što bi trebalo da bude. Koliko je fizički i psihički iscrpljujuće stalno „živeti na ivici“?
Edvard je prirodan talenat za život na ivici i sigurno ne bi znao drugačije da postoji. A šta je talenat? Mislim da je to kad ti nešto sa lakoćom ide i kad nešto voliš da radiš, kao što su talenat za muziku, sport, slikanje, pisanje… Edvardu ide od ruke da konstantno balansira između najcrnjeg mraka i najsvetlijeg svetla. To je on!
Čega se Edvard plaši? Od čega beži?
Edvard se plaši ukalupljenog života, kancelarijskih neonskih svetala, somotskih sakoa sa zaštitom na laktovima, poslovnih sastanaka, televizora i samog sebe! Edvard konstantno beži od sebe jer zna da kad se bude pronašao, tad prolazi kroz cilj. Vešto to izbegava jer mu se sviđa putovanje.
Da li Edvard na kraju romana proniče u suštinu života ili ipak „nema mira za proklete“? Ima li odgovora na njegova pitanja?
Edvard je na kraju romana nešto shvatio, ali nije „ubrao“ suštinu. To će mu se desiti na kraju drugog romana „Esmeralda 973“, posle teškog duhovnog bola. Jer kako kažu, „šta je išibati telo u odnosu na išibanu dušu“?! Tu će doći do velikog Edvardovog buđenja, ali neću sad o tome, da ostavimo to za jesen kad bude izašla „Esmeralda“.
Vaša knjiga je književnost koja traži saučesnike – kakvu vrstu saučesništva očekujete od svojih čitalaca? Šta im svojom pričom, pre svega, poručujete?
Mislim da je većina koja je čitala knjigu i kojoj se knjiga svidela saučesnik priče jer su se emotivno upleli (čitaj: prepoznali) u Nikolićevim mislima i delima. Kvalitetni čitaoci su deo kvalitetne knjige… Nikolić ništa od toga nije znao kada je počeo da piše jer je njegov razlog pisanja bio terapeutski. On se emocionalno skidao pred drugim ljudima, na papiru, i istovremeno sa opijata u svom životu, i osećao je neverovatno olakšanje kad je počeo da izbacuje svoju tminu na svetlo. Jer onda to prestaje da bude tmina…
Kad ste svoju priču pročitali u knjizi – jer Edvard ipak pomalo podseća na Vas (smeh) – da li ste u bilo kom trenutku pomislili – možda sam ovo mogao drugačije?
Edvard je moj brat blizanac. Jednojajčani. Osećamo se. Mnogo toga moglo je biti drugačije, bezbolnije, mekše, ali nije. Izgleda da je tako moralo biti jer Edvard uči na teži način, i ponavlja iste greške, što može da bude definicija gluposti, ali Edvard tera dalje. Edvard će sigurno naučiti kad jednog dana bude rekao – dosta.
Mnogo ljudi sanja i mašta da živi život oslobođen stega i pritisaka, svakodnevne politike, loših vesti, ali se malo ljudi na takav život zaista i usudi, ali Vi jeste... Koliko se ovakvim načinom života gubi, a koliko dobija?
Moje mišljenje je da se mnogo više dobija jer svakodnevna politika, takmičarski sportovi, dnevni horoskopi i te fore u suštini ne donose ništa novo. To je sve već viđeno, samo se likovi menjaju, ali je priča u suštini ista. Ja sam veliki pobornik velikog indijskog mislioca, majstora kombinovanja reči – Nisargadate Maharadža – koji je, po mom mišljenju, rekao jednu od najvećih istina ikad izgovorenih: „Tamo gde je sve tamo nema ništa, i tamo gde je ništa tamo je sve.“ Pođite u Patagoniju ili Ande, tamo su samo planine, vetar i sneg, stiče se utisak da nema ništa, ali ostanete li neko vreme u tišini, otvoriće se sve.
Kako Vam izgleda Beograd danas kada ga posećujete, suštinski kao gost, jer ste više od polovine života proveli „napolju“?
Beograd volim jer sam rođen u njemu, tu sam počeo svoje ulične studije, koje sam posle apsolvirao u Londonu i Buenos Ajresu, ali Beograd je deo mene i ja sam deo Beograda, gde god se u svetu nastanio. Beograd je šmeker među gradovima, i mislim da mogu da budem objektivan jer sam živeo u Londonu, Edinburgu, Rio de Žaneiru, Buenos Ajresu i Limi, sve su to jake urbane sredine, ali duh Beograda, onaj smeh, zaje*anciju na rekama, klopicu i lepe žene, nema nijedan od gore navedenih gradova. Buenos Ajres je najbliži onom starom Beogradu, pre poslednjih ratova, onog kog se sećam kao klinac, ali opet nema tako ludački humor koji se graniči sa patologijom. Volim to kretensko zezanje…
Proputovali ste svet, živeli na brojnim destinacijama, negde bolje, negde lošije, ali uvek uz neki nauk... Gde je danas kuća građanina sveta Aleksandra Bilanovića?
Trenutno živim u selu Pisak od 2000 ljudi (smeh) u Svetoj Dolini, pored Kuska, u Peruu. Mir, tišina, i čini se da nema ničeg…
Radite na novom romanu, šta možemo da očekujemo od njega (i Vas)?
Novi roman „Esmeralda“ je gotov, radim finalna poliranja, molerske radove na tekstu, farbam zidove prostorija u kojima je Edvard boravio, kačim zavese, brišem pojedine delove, u stvari spremam tekst kako bih ga prosledio Vladimiru Tabaševiću, koji je urednik knjige i koji će pokušati da od moje mase masnih reči napravi smislenu celinu, koja bi mogla da ima i književnu težinu.
Autor: Iva Burazor
Izvor: časopis Bukmarker, br. 17
Edvard je moj brat blizanac. Jednojajčani. Osećamo se. Mnogo toga moglo je biti drugačije, bezbolnije, mekše, ali nije. Izgleda da je tako moralo biti jer Edvard uči na teži način, i ponavlja iste greške, što može da bude definicija gluposti, ali Edvard tera dalje. Edvard će sigurno naučiti kad jednog dana bude rekao – dosta.
Mnogo ljudi sanja i mašta da živi život oslobođen stega i pritisaka, svakodnevne politike, loših vesti, ali se malo ljudi na takav život zaista i usudi, ali Vi jeste... Koliko se ovakvim načinom života gubi, a koliko dobija?
Moje mišljenje je da se mnogo više dobija jer svakodnevna politika, takmičarski sportovi, dnevni horoskopi i te fore u suštini ne donose ništa novo. To je sve već viđeno, samo se likovi menjaju, ali je priča u suštini ista. Ja sam veliki pobornik velikog indijskog mislioca, majstora kombinovanja reči – Nisargadate Maharadža – koji je, po mom mišljenju, rekao jednu od najvećih istina ikad izgovorenih: „Tamo gde je sve tamo nema ništa, i tamo gde je ništa tamo je sve.“ Pođite u Patagoniju ili Ande, tamo su samo planine, vetar i sneg, stiče se utisak da nema ništa, ali ostanete li neko vreme u tišini, otvoriće se sve.
Kako Vam izgleda Beograd danas kada ga posećujete, suštinski kao gost, jer ste više od polovine života proveli „napolju“?
Beograd volim jer sam rođen u njemu, tu sam počeo svoje ulične studije, koje sam posle apsolvirao u Londonu i Buenos Ajresu, ali Beograd je deo mene i ja sam deo Beograda, gde god se u svetu nastanio. Beograd je šmeker među gradovima, i mislim da mogu da budem objektivan jer sam živeo u Londonu, Edinburgu, Rio de Žaneiru, Buenos Ajresu i Limi, sve su to jake urbane sredine, ali duh Beograda, onaj smeh, zaje*anciju na rekama, klopicu i lepe žene, nema nijedan od gore navedenih gradova. Buenos Ajres je najbliži onom starom Beogradu, pre poslednjih ratova, onog kog se sećam kao klinac, ali opet nema tako ludački humor koji se graniči sa patologijom. Volim to kretensko zezanje…
Proputovali ste svet, živeli na brojnim destinacijama, negde bolje, negde lošije, ali uvek uz neki nauk... Gde je danas kuća građanina sveta Aleksandra Bilanovića?
Trenutno živim u selu Pisak od 2000 ljudi (smeh) u Svetoj Dolini, pored Kuska, u Peruu. Mir, tišina, i čini se da nema ničeg…
Radite na novom romanu, šta možemo da očekujemo od njega (i Vas)?
Novi roman „Esmeralda“ je gotov, radim finalna poliranja, molerske radove na tekstu, farbam zidove prostorija u kojima je Edvard boravio, kačim zavese, brišem pojedine delove, u stvari spremam tekst kako bih ga prosledio Vladimiru Tabaševiću, koji je urednik knjige i koji će pokušati da od moje mase masnih reči napravi smislenu celinu, koja bi mogla da ima i književnu težinu.
Autor: Iva Burazor
Izvor: časopis Bukmarker, br. 17
Autor: Aleksandar Bilanović
