Aleksandar Mekol Smit: U svetu punom sukoba potrebno nam je malo radosti, što vam moje knjige i pružaju
Kriminalistička fantastika puna je detektiva koji su objektivni i poštuju pravila (poput Šerloka Holmsa), onih koji su opasni (poput Filipa Marloua), a ima i cepidlaka (kao što je Herkul Poaro) i onih nervoznih (poput Skandinavaca). Ovim detektivima se, 1998. gotovo neprimetno pridružila „tradicionalna“ Dragocena Ramocve, osnivač i vlasnik Prve damske detektivske agencije u Bocvani.
Ma Ramocve, kako je formalno zovu u bocvanskom stilu, suočava se sa običnim zločinima, za razliku od jezivih ubistava koja drugi detektivi istražuju. Nema odsečenih glava ili tela pogođenih mecima (iako se jednom desilo da je žrtvu pojeo krokodil). Ova detektivka ne donosi ishitrene zaključke na osnovu pikavca od cigarete i krvavog otiska cipele. Obavlja svoj posao ispitujući ljude, a zatim, u nekoliko pasusa priča o ljudskoj prirodi i svetu koji se neprestano menja. Ona je jedna prijatna osoba koja veruje u opraštanje i dobrotu ljudi.
Stvaralac Dragocene Ramocve, autor i profesor medicinske etike u Edinburgu, Aleksandar Mekol Smit, odrastao je u Rodeziji (današnji Zimbabve) i pre objavljivanja prve knjige iz serijala „Prve damske detektivske agencije“ već je napisao skoro trideset knjiga, od kojih su mnoge bile za decu. U početku knjige o detektivki Ramocve nisu bile popularne, ali su kasnije postigle ogroman uspeh. Čitav serijal prodat je u milionima primeraka širom sveta. Neke od knjiga koje je napisao su „Detektivska akademija Limpopo“, „Žirafine suze“ ili „Salon lepote 'Samo malo ulepšavanja'“. Detektivka Ramocve stvorena je po uzoru na različite žene iz Bocvane, ali glavnu ideju za ovaj lik dobio je kada je video kako jedna žena pre ručka otkida glavu kokoški. Zaintrigirala ga je i podstakla da razmišlja o životu te žene.
Aleksandar Mekol Smit je sjajan pisac. Napisao je skoro stotinu knjiga, uključujući jednu o zakonu i medicinskoj etici. Stvorio je likove poput edinburškog filozofa i detektivke Izabel Dolhauzi i švedskog inspektora Varga, koji je sušta suprotnost njegovom drugom izmišljenom liku poreklom iz Skandinavije. Ali od svih ovih likova, Ma Ramocve i njena Prva damska agencija su najpoznatiji.
Mekol Smit piše svaki dan (ali ne više 5.000 reči kao pre, već je smanjio broj na 3.000 reči) i stalno putuje, promovišući svoje knjige i držeći predavanja. U Mumbaju, za vreme Tata Litlive festivala, intervjuisali smo ovog autora, koji je sa nama razgovarao o svojim najpoznatijim likovima i o jednom piscu, koji je najviše uticao na njega.
Kako je nastala detektivka Ramocve i njena Prva damska agencija?
Do tada sam već napisao oko tridesetak knjiga, od kojih su mnoge bile za decu. Godine 1981, otišao sam u Bocvanu kako bih pomogao prilikom osnivanja pravnog fakulteta na tamošnjem univerzitetu. Kada sam došao tamo, obratio sam pažnju na njihovu kulturu. To je mesto gde se ljudi brinu jedni o drugima, gde svaki put kada vas vide pitaju kako ste. Takođe, čitava država jako dobro funkcioniše, u odnosu na susedne zemlje. Nakon te prve posete, svake godine sam odlazio u Bocvanu. Godine 1998. napisao sam kratku priču koju sam kasnije razvio u roman. Mala izdavačka kuća u Škotskoj otkupila je prava i odštampala oko 1.500 primeraka, što je jako mali broj. Kasnije sam napisao drugu, treću i četvrtu knjigu, koje su isto bile štampane u malom tiražu.
Izdavačka kuća Columbia University Press, sa kojom je poslovala izdavačka kuća iz Škotske, uvrstila je ove naslove u svoj katalog. Potražnja se malo povećala, a izdavačka kuća bila je iznenađena jer je neprestano dobijala porudžbine za 500 ili 1.000 dodatnih primeraka. Sve se postepeno dešavalo. Zatim je Njujork tajms napisao članak o knjigama, nakon kojeg su usledili pozivi raznih američkih izdavača. Nakon toga sam otišao u Njujork kako bih se stastao sa ljudima iz Rendom Hausa, misleći da ću popričati sa samo nekoliko njih. Međutim, oni su me upoznali sa raznim ljudima i rezervisali čitav restoran za ručak. Kada se ručak završio i kada sam se pozdravio sa njima, znao sam da će mi se život promeniti i da će mi pisanje postati glavni posao.
Pod kojim žanrom su plasirali vaše knjige, jer one ne spadaju u tipične kriminalističke romane?
To je baš dobro pitanje, jer kriminalistički žanr, iliti žanr misterije, kako ga zovu u Sjedinjenim Američkim Državama, ima određene kriterijume koje moja knjiga ne ispunjava, jer u njima nema zločina. Ma Ramocve je više komšinica kojoj se žalite kada imate problem, nego detektivka. Tradicionalno južnoafričko društvo se više bavi slogom u društvu nego kažnjavanjem, više ih zanima oproštaj nego osveta. Zbog toga ova knjiga ne spada u kriminalističke romane. Mislim da ne spada ni pod jedan žanr. Po mom mišljenju, žanrovi su nešto što je stvoreno na silu. Šta uopšte spada pod žanr „književne fantastike“? Verovatno knjige koje danas više niko ne želi da čita. Sve knjige su književne. Za mene je detektivska agencija bila sredstvo koje je glavnom liku omogućilo da na vrlo pozitivan način rešava probleme ljudi.
Ko je uticao na vas dok ste pisali ove knjige?
Mnogi su uticali, ali bih izdvojio autora R. K. Narajana. U njegovim knjigama se pominju likovi iz malog grada, opisani su njihovi odnosi i svakodnevnica. Pročitao sam njegova dela i pomislio: „O ovome i ja želim da pišem“. Zaista ga cenim. Napisao sam uvod za nova izdanja njegovih knjiga. Upoznao sam i njegovu porodicu u Čenaju.
Ma Ramocve, kako je formalno zovu u bocvanskom stilu, suočava se sa običnim zločinima, za razliku od jezivih ubistava koja drugi detektivi istražuju. Nema odsečenih glava ili tela pogođenih mecima (iako se jednom desilo da je žrtvu pojeo krokodil). Ova detektivka ne donosi ishitrene zaključke na osnovu pikavca od cigarete i krvavog otiska cipele. Obavlja svoj posao ispitujući ljude, a zatim, u nekoliko pasusa priča o ljudskoj prirodi i svetu koji se neprestano menja. Ona je jedna prijatna osoba koja veruje u opraštanje i dobrotu ljudi.
Stvaralac Dragocene Ramocve, autor i profesor medicinske etike u Edinburgu, Aleksandar Mekol Smit, odrastao je u Rodeziji (današnji Zimbabve) i pre objavljivanja prve knjige iz serijala „Prve damske detektivske agencije“ već je napisao skoro trideset knjiga, od kojih su mnoge bile za decu. U početku knjige o detektivki Ramocve nisu bile popularne, ali su kasnije postigle ogroman uspeh. Čitav serijal prodat je u milionima primeraka širom sveta. Neke od knjiga koje je napisao su „Detektivska akademija Limpopo“, „Žirafine suze“ ili „Salon lepote 'Samo malo ulepšavanja'“. Detektivka Ramocve stvorena je po uzoru na različite žene iz Bocvane, ali glavnu ideju za ovaj lik dobio je kada je video kako jedna žena pre ručka otkida glavu kokoški. Zaintrigirala ga je i podstakla da razmišlja o životu te žene.
Aleksandar Mekol Smit je sjajan pisac. Napisao je skoro stotinu knjiga, uključujući jednu o zakonu i medicinskoj etici. Stvorio je likove poput edinburškog filozofa i detektivke Izabel Dolhauzi i švedskog inspektora Varga, koji je sušta suprotnost njegovom drugom izmišljenom liku poreklom iz Skandinavije. Ali od svih ovih likova, Ma Ramocve i njena Prva damska agencija su najpoznatiji.
Mekol Smit piše svaki dan (ali ne više 5.000 reči kao pre, već je smanjio broj na 3.000 reči) i stalno putuje, promovišući svoje knjige i držeći predavanja. U Mumbaju, za vreme Tata Litlive festivala, intervjuisali smo ovog autora, koji je sa nama razgovarao o svojim najpoznatijim likovima i o jednom piscu, koji je najviše uticao na njega.
Kako je nastala detektivka Ramocve i njena Prva damska agencija?
Do tada sam već napisao oko tridesetak knjiga, od kojih su mnoge bile za decu. Godine 1981, otišao sam u Bocvanu kako bih pomogao prilikom osnivanja pravnog fakulteta na tamošnjem univerzitetu. Kada sam došao tamo, obratio sam pažnju na njihovu kulturu. To je mesto gde se ljudi brinu jedni o drugima, gde svaki put kada vas vide pitaju kako ste. Takođe, čitava država jako dobro funkcioniše, u odnosu na susedne zemlje. Nakon te prve posete, svake godine sam odlazio u Bocvanu. Godine 1998. napisao sam kratku priču koju sam kasnije razvio u roman. Mala izdavačka kuća u Škotskoj otkupila je prava i odštampala oko 1.500 primeraka, što je jako mali broj. Kasnije sam napisao drugu, treću i četvrtu knjigu, koje su isto bile štampane u malom tiražu.
Izdavačka kuća Columbia University Press, sa kojom je poslovala izdavačka kuća iz Škotske, uvrstila je ove naslove u svoj katalog. Potražnja se malo povećala, a izdavačka kuća bila je iznenađena jer je neprestano dobijala porudžbine za 500 ili 1.000 dodatnih primeraka. Sve se postepeno dešavalo. Zatim je Njujork tajms napisao članak o knjigama, nakon kojeg su usledili pozivi raznih američkih izdavača. Nakon toga sam otišao u Njujork kako bih se stastao sa ljudima iz Rendom Hausa, misleći da ću popričati sa samo nekoliko njih. Međutim, oni su me upoznali sa raznim ljudima i rezervisali čitav restoran za ručak. Kada se ručak završio i kada sam se pozdravio sa njima, znao sam da će mi se život promeniti i da će mi pisanje postati glavni posao.
Pod kojim žanrom su plasirali vaše knjige, jer one ne spadaju u tipične kriminalističke romane?
To je baš dobro pitanje, jer kriminalistički žanr, iliti žanr misterije, kako ga zovu u Sjedinjenim Američkim Državama, ima određene kriterijume koje moja knjiga ne ispunjava, jer u njima nema zločina. Ma Ramocve je više komšinica kojoj se žalite kada imate problem, nego detektivka. Tradicionalno južnoafričko društvo se više bavi slogom u društvu nego kažnjavanjem, više ih zanima oproštaj nego osveta. Zbog toga ova knjiga ne spada u kriminalističke romane. Mislim da ne spada ni pod jedan žanr. Po mom mišljenju, žanrovi su nešto što je stvoreno na silu. Šta uopšte spada pod žanr „književne fantastike“? Verovatno knjige koje danas više niko ne želi da čita. Sve knjige su književne. Za mene je detektivska agencija bila sredstvo koje je glavnom liku omogućilo da na vrlo pozitivan način rešava probleme ljudi.
Ko je uticao na vas dok ste pisali ove knjige?
Mnogi su uticali, ali bih izdvojio autora R. K. Narajana. U njegovim knjigama se pominju likovi iz malog grada, opisani su njihovi odnosi i svakodnevnica. Pročitao sam njegova dela i pomislio: „O ovome i ja želim da pišem“. Zaista ga cenim. Napisao sam uvod za nova izdanja njegovih knjiga. Upoznao sam i njegovu porodicu u Čenaju.
Jedno od kritičkih zapažanja jeste da su vaše knjige previše optimistične, pa čak i vesele, iako ima i mračnih trenutaka. Ma Ramocve veruje u ljude, a čak ni švedski inspektor Varg nije kao svi ostali detektivi iz Švedske.
Varg pati od depresije, kao i svi oni. Stvorio sam švedskog detektiva koji je sušta suprotnost svojim sunarodnicima. Ali, da, moje knjige su pozitivne. Ne vidim ništa loše u tome. Ko kaže da svaka knjiga treba da bude mračna i puna dramatičnih trenutaka? U svetu punom sukoba potrebno nam je malo radosti. Moje knjige vam pružaju utehu i omogućuju da se izgubite u svetu u kom se sve na kraju pozitivno završi. U njima nema mobilnih telefona i interneta, što se ljudima jako dopada.
Dobijam dosta imejlova i uvažavam mišljenje svakog mog čitaoca. Jedna čitateljka mi je napisala da se borila sa suicidnim mislima i da su joj moje knjige pomogle da ih pobedi. To me je zaista dirnulo.
Ponekad napravite i digresiju, a to se vidi kada Ma Ramocve razmišlja o stvarima koje se dešavaju u životu. To se možda ne dopada čitaocima detektivskih romana, koji vole zločin i akciju.
Mislim da je baš to ono što čitaoci vole u mojim knjigama. Vole da čitaju ono što Ma Ramocve ima da kaže. Kritikovali su me da sam opisao savršenu sliku Bocvane, a da nisam pomenuo probleme sa kojima se ta država bori, kao što je sida. Pa da li može pisac sa Zapada da napiše knjigu, a da u njoj ne pominje sidu? Zašto svaka knjiga mora da spomene ove probleme? To je kao da kompozitoru kažete da sme da komponuje samo određenu melodiju sastavljenu od pet istih tonova.
Da li su način i tempo kojim likovi govore autentičan za ljude iz Bocvane, ili ste to izmislili? Na primer, često se ponavlja ista fraza kada neko hoće da objasni nešto, ili kada Ma Ramocve svog supruga zove Dž. L. B. Matekoni, svaki put kada priča o njemu ili kada mu se obraća.
Taj deo sa suprugom sam ja ubacio. Ali ljudi iz Bocvane zaista govore na poseban način, koji sam pokušao da prenesem u svojim knjigama. Engleski im nije maternji jezik, već ga uče u školama. Pravilno ga koriste i zaista zvuči divno, skoro biblijski. Takođe su izuzetno ljubazni, što ćete primetiti u knjigama.
Razočaran sam standardnim engleskim jezikom u Velikoj Britaniji. Ljudi ga ne uče i ne koriste ga pravilno. Na primer, uzrečica „ovaj“ se stalno koristi. Pre neki dan sam čuo osobu kojoj je svako druga reč bila „ovaj“, što me dovodi do ludila.
Kako su vaše knjige prihvaćene u Bocvani? Danas se dosta priča o stereotipima, prisvajanju kultura, stavovima belaca i drugim problemima.
Utisci su zaista bili pozitivni. Ljudi su bili srećni jer je neko na pozitivan način opisao njihovu zemlju. Naravno, bilo je i kritika. Govorili su kako je knjiga previše pozitivna, kako nisam pomenuo probleme sa kojima se država svakodnevno suočava, ali kao što rekoh, zašto uvek moramo da se fokusiramo na ono negativno?
Takođe, mislim da nije ispravna tvrdnja koja kaže da autori mogu da pišu samo o stvarima koje su im poznate. Mislim da svako treba da piše o čemu god želi, sve dok to rade sa poštovanjem. Šekspir nije bio poreklom iz Danske, ali je pisao o Hamletu, danskom kraljeviću.
Šta vam je sledeće u planu? Znam da dosta pišete, te sigurno radite na novoj knjizi.
Tako je. Završavam knjigu „Tiny Tales“ sa kratkim pričama i, naravno, nastavljam da pišem o Ma Ramocve.
Autor: Sidart Batija
Izvor: thewire.in
Prevod: Lidija Janjić
Foto: Library of Congress Life / CC0 / Wikimedia Commons
Varg pati od depresije, kao i svi oni. Stvorio sam švedskog detektiva koji je sušta suprotnost svojim sunarodnicima. Ali, da, moje knjige su pozitivne. Ne vidim ništa loše u tome. Ko kaže da svaka knjiga treba da bude mračna i puna dramatičnih trenutaka? U svetu punom sukoba potrebno nam je malo radosti. Moje knjige vam pružaju utehu i omogućuju da se izgubite u svetu u kom se sve na kraju pozitivno završi. U njima nema mobilnih telefona i interneta, što se ljudima jako dopada.
Dobijam dosta imejlova i uvažavam mišljenje svakog mog čitaoca. Jedna čitateljka mi je napisala da se borila sa suicidnim mislima i da su joj moje knjige pomogle da ih pobedi. To me je zaista dirnulo.
Ponekad napravite i digresiju, a to se vidi kada Ma Ramocve razmišlja o stvarima koje se dešavaju u životu. To se možda ne dopada čitaocima detektivskih romana, koji vole zločin i akciju.
Mislim da je baš to ono što čitaoci vole u mojim knjigama. Vole da čitaju ono što Ma Ramocve ima da kaže. Kritikovali su me da sam opisao savršenu sliku Bocvane, a da nisam pomenuo probleme sa kojima se ta država bori, kao što je sida. Pa da li može pisac sa Zapada da napiše knjigu, a da u njoj ne pominje sidu? Zašto svaka knjiga mora da spomene ove probleme? To je kao da kompozitoru kažete da sme da komponuje samo određenu melodiju sastavljenu od pet istih tonova.
Da li su način i tempo kojim likovi govore autentičan za ljude iz Bocvane, ili ste to izmislili? Na primer, često se ponavlja ista fraza kada neko hoće da objasni nešto, ili kada Ma Ramocve svog supruga zove Dž. L. B. Matekoni, svaki put kada priča o njemu ili kada mu se obraća.
Taj deo sa suprugom sam ja ubacio. Ali ljudi iz Bocvane zaista govore na poseban način, koji sam pokušao da prenesem u svojim knjigama. Engleski im nije maternji jezik, već ga uče u školama. Pravilno ga koriste i zaista zvuči divno, skoro biblijski. Takođe su izuzetno ljubazni, što ćete primetiti u knjigama.
Razočaran sam standardnim engleskim jezikom u Velikoj Britaniji. Ljudi ga ne uče i ne koriste ga pravilno. Na primer, uzrečica „ovaj“ se stalno koristi. Pre neki dan sam čuo osobu kojoj je svako druga reč bila „ovaj“, što me dovodi do ludila.
Kako su vaše knjige prihvaćene u Bocvani? Danas se dosta priča o stereotipima, prisvajanju kultura, stavovima belaca i drugim problemima.
Utisci su zaista bili pozitivni. Ljudi su bili srećni jer je neko na pozitivan način opisao njihovu zemlju. Naravno, bilo je i kritika. Govorili su kako je knjiga previše pozitivna, kako nisam pomenuo probleme sa kojima se država svakodnevno suočava, ali kao što rekoh, zašto uvek moramo da se fokusiramo na ono negativno?
Takođe, mislim da nije ispravna tvrdnja koja kaže da autori mogu da pišu samo o stvarima koje su im poznate. Mislim da svako treba da piše o čemu god želi, sve dok to rade sa poštovanjem. Šekspir nije bio poreklom iz Danske, ali je pisao o Hamletu, danskom kraljeviću.
Šta vam je sledeće u planu? Znam da dosta pišete, te sigurno radite na novoj knjizi.
Tako je. Završavam knjigu „Tiny Tales“ sa kratkim pričama i, naravno, nastavljam da pišem o Ma Ramocve.
Autor: Sidart Batija
Izvor: thewire.in
Prevod: Lidija Janjić
Foto: Library of Congress Life / CC0 / Wikimedia Commons
Autor: Aleksandar Mekol Smit
