Aleksandar Saša Obradović: Teška vremena stvaraju junake
Objaviti knjigu za izdavača kao što je Laguna predstavlja čast i iskorak od devet milja za autora, ali nosi i veliki stepen odgovornosti u budućem radu. Uz zahvalnost uredniku na poverenju i prilici koju sam čekao – da dođem do većeg broja čitalaca, nadam se da će „Zov vode“ osvojiti njihova srca te da će na neki način prizvati još nastavaka sa istim junacima.
Rekao je ovo za Glas Srpske književnik Aleksandar Saša Obradović, govoreći o detektivskom romanu za djecu „Zov vode“, djelu koje spaja krimić i literaturu za djecu.
„Reč je o knjizi kojom se posle nekoliko godina vraćam svojoj literarnoj avanturi, te mi je posebno drago da to počinjem naslovom koji u sebi sadrži elemente svega onoga što je u samom početku obeležilo moje stvaralaštvo, a to su krimi priče i stvaralaštvo za decu i omladinu“, dodaje Obradović.
To je krimi roman, ali sa dječjim junacima i zanimljivom temom kada je u pitanju glavna istraga. Iako se književnost ne treba dijeliti po starosnim granicima, zašto ste izabrali za junake romana mališane koji idu u osnovnu školu?
Iz želje da se u fokus stavi priča o drugarstvu koje sazreva i raste suočeno sa izazovom u vidu nestanka jednog posebnog dečaka. Kako to obično biva, neophodna su teška vremena da bi se stvorili junaci pa tako i u ovoj priči, suočeni sa problemima, mališani koji su maštali da postanu detektivi dobiće i priliku da ostvare svoj naum, uz podršku odraslih, jer književnost ne treba deliti po starosnim granicama, s obzirom na to da dobra priča sa decom kao glavnim junacima, jednako, ali iz neke druge vizure, može biti zanimljiva i odraslima. Učešće odraslih u zapletu priče bilo je neophodno da bi se napravila spojnica sa originalnim serijalom Rulet srca i druge misterije, ali i omogućila detektivska potraga u saradnji dece i odraslih.
Većinu Vašeg opusa čini kratka forma, a klasični roman je u svakom pogledu nova vrsta izazova. Koliko je bilo teško balansirati između tih proznih formi i koliko ste zadovoljni urađenim?
Prelazak sa kraće forme na dužu mi nije teško pao, jer kraću formu u prozi zapravo smatram i većim izazovom, u smislu da je na malom prostoru neophodno dovoljno razraditi radnju i dovesti priču do zaključka a da taj čitav proces zvuči prirodno. U romanu je mnogo lakše jer imate prostora za bočne rukavce zapleta, a i mogućnost da date pečat u vidu poruka koje želite da pošaljete čitaocima.
Rekao je ovo za Glas Srpske književnik Aleksandar Saša Obradović, govoreći o detektivskom romanu za djecu „Zov vode“, djelu koje spaja krimić i literaturu za djecu.
„Reč je o knjizi kojom se posle nekoliko godina vraćam svojoj literarnoj avanturi, te mi je posebno drago da to počinjem naslovom koji u sebi sadrži elemente svega onoga što je u samom početku obeležilo moje stvaralaštvo, a to su krimi priče i stvaralaštvo za decu i omladinu“, dodaje Obradović.
To je krimi roman, ali sa dječjim junacima i zanimljivom temom kada je u pitanju glavna istraga. Iako se književnost ne treba dijeliti po starosnim granicima, zašto ste izabrali za junake romana mališane koji idu u osnovnu školu?
Iz želje da se u fokus stavi priča o drugarstvu koje sazreva i raste suočeno sa izazovom u vidu nestanka jednog posebnog dečaka. Kako to obično biva, neophodna su teška vremena da bi se stvorili junaci pa tako i u ovoj priči, suočeni sa problemima, mališani koji su maštali da postanu detektivi dobiće i priliku da ostvare svoj naum, uz podršku odraslih, jer književnost ne treba deliti po starosnim granicama, s obzirom na to da dobra priča sa decom kao glavnim junacima, jednako, ali iz neke druge vizure, može biti zanimljiva i odraslima. Učešće odraslih u zapletu priče bilo je neophodno da bi se napravila spojnica sa originalnim serijalom Rulet srca i druge misterije, ali i omogućila detektivska potraga u saradnji dece i odraslih.
Većinu Vašeg opusa čini kratka forma, a klasični roman je u svakom pogledu nova vrsta izazova. Koliko je bilo teško balansirati između tih proznih formi i koliko ste zadovoljni urađenim?
Prelazak sa kraće forme na dužu mi nije teško pao, jer kraću formu u prozi zapravo smatram i većim izazovom, u smislu da je na malom prostoru neophodno dovoljno razraditi radnju i dovesti priču do zaključka a da taj čitav proces zvuči prirodno. U romanu je mnogo lakše jer imate prostora za bočne rukavce zapleta, a i mogućnost da date pečat u vidu poruka koje želite da pošaljete čitaocima.
U privatnom životu bavite se medicinom, sa druge strane pišete prozu orijentisanu prema krimiću i fantastici. Kako funkcioniše ta medicinsko-književna veza u praktičnom smislu?
Oduvek vidim povezanost između medicine i upravo krimića u smislu potrage za odgovorima, na čemu i počiva medicina pa i epidemiologija kao grana medicine kojom se uže bavim po završetku specijalizacije iz te oblasti. Sve u medicini kreće sa željom da se odgonetne uzrok nečega i da on bude otklonjen, sprečen ili u potpunosti izbegnut. Sa druge strane i u fantastici vidim vezu sa medicinom, jer je potreba čoveka da stvori nešto novo pokretač za nastajanje fantastike. Takođe, kod mene je ljubav ka književnosti i čitanju nešto što je posađeno u klici mog bića pre nego što sam i slutio kojim ću se poslom baviti, tako da verujem da bi izbor bilo koje druge struke rezultovao sličnim ishodom, tj. prikupljanjem znanja iz drugih oblasti radi upotrebe delova tog znanja u stvaralaštvu.
Nakon debitantske antologije fantastičnih priča „Snojava“ okrenuli ste se formi kriminalističkih priča, prvo pisanih za blog Rulet srca i dnevne novine, a potom objavljenih u zbirci „Rulet srca i druge misterije“. Otkud ideja pisanja za blog i novine i kako se stiglo do knjige koja je izazvala priličan odjek kod čitalaca?
Serijal Rulet srca i druge misterije nastao je slučajno. Kao ljubitelj literarnih trilera, a posebno dela Artura Konana Dojla, za jedan internet konkurs krimi priča napisao sam priču „Rulet srca“. Priča je pobedila, a njen odjek naterao me je da nastavim sa serijalom. S jedne strane bilo je teško postaviti serijal krimi priča sa junacima lociranim u maloj zemlji kao što je Crna Gora, ali me je baš ta činjenica naterala da budem kreativan u smišljanju zapleta koji bi bili realni za podneblje u kojem se odvija radnja. Potom je usledio intervju za jedan dnevni list u Crnoj Gori, gde je novinar sam predložio da serijal pošaljem uredniku tog lista, kasnije je prvi serijal Ruleta srca objavljen u četrdesetak nastavaka u vidu feljtona. Čak mi na početku nije bilo ni pravo kada su ljudi počeli da me prepoznaju po tom serijalu i pitaju za rasplet priča i razrešenja, ali sam se s vremenom navikao na to. Neke od priča iz ovog serijala koje su bile kraćeg obima objavljene su kasnije i u Ilustrovanoj politici. Kao rezultat svega toga nastala je knjiga „Rulet srca i druge misterije“ koja je bila proširena u odnosu na ono što je bilo dostupno u feljtonu i na blogu za mini-serijal nazvan „Šegrtovanje“, u kojem sam svog junaka vratio u studentske dane i bavio se njegovim počecima. Blog mi je pružio mogućnost da budem kreativan. U narednom periodu planiram da mu se vratim, tako što ću oživeti serijal objavljivanjem priča koje su se našle u knjizi, ali ne i na blogu, a potom i novim sadržajima.
U međuvremenu ste izdali i antologiju bajki „Baš Pamuk i druge priče“, iako se danas na bajke često gleda kao anahronu i potcenjenu formu. Verujete li da one imaju šta da kažu i modernoj publici?
Bajke imaju prostora u svim vremenima. Nikada se nije promenila potreba da maštamo i sanjamo. Tu spadaju i bajke. Moje bajke osmišljene su bile da nazivima oponiraju već poznatim naslovima, poznatim generacijama, ali da onda u njima sve bude drugačije od onoga do tada viđenog. Tako moj Baš Pamuk biva okovan ne zato što je opasan, već zato što voli da čita, i otac, koji je kralj, smatra to nedostatkom u njegovom karakteru i okuje svog sina ne bi li očvrsnuo i postao stasit junak poput svoje braće i nadene mu nadimak Baš Pamuk, aludirajući na mekoću njegovog karaktera i nedostatak agresivnosti. No sudbina uredi da kraljevstvu zatrebaju kvaliteti koje samo Baš Pamuk može da ponudi. I ostale bajke u ovoj knjizi nosile su slične poruke i problematiku i bile dobro prihvaćene kod publike, bilo da je reč o učenicima ili profesorima književnosti. Knjiga na kojoj trenutno radim biće nova zbirka autorskih bajki, sa naslovima po istom principu kao u prethodnoj knjizi, odnosno u vidu antagonizama naslovima postojećih bajki.
Šta Vas je pokretalo kao čitaoca u mlađim danima i šta Vas trenutno okupira kao čitaoca između pisanja i privatno-poslovnih obaveza?
Potreba da se od života uzme što je moguće više. Dok čitamo, mi smo u prilici da kroz oči književnih junaka proživimo mnoge živote, vidimo prostranstva do kojih nikada nećemo stići ili koja su prestala da postoje ili možda nikada nisu ni postojala. To je i prilika da volimo i budemo voljeni na mnogo načina nemogućih tokom zemaljskog života. Prilika za sticanje prijateljstava, učenje i sticanje znanja, herojstva... Ko čita živi mnogo života i iz toga proizlazi potreba da svaki slobodan trenutak, otkad znam za sebe, koristim za čitanje knjiga. Zato sam oduvek pitanje šta trenutno čitam smatrao najnezahvalnijim, jer kod mene se to dinamično menja i zaista je stvar trenutka i ne može se usko povezati sa ukusom u literaturi. Na primer, prethodnih dana sam završio serijal knjiga Borisa Akunjina o Erastu Fandorinu. Pominjem ovaj serijal, jer je to zapravo ruski pandan Šerloku Holmsu i slobodno mogu da kažem da je autor uspeo u tom naumu i da je uzgred dozvolio sebi pregršt literarnih eksperimenata, od kojih je većinu uspešno realizovao. Nakon toga prešao sam na zbirku priča Hermana Melvila. I to obično bude red trilera, klasika, fantastike uz praćenje savremene beletristike i domaćeg stvaralaštva. Za razliku od pauze u pisanju usled povećanog broja profesionalnih i ličnih obaveza, pauza u čitanju je nešto što se nadam da mi se nikada neće dogoditi, jer čitanje smatram fiziološkom potrebom. Iskoristio bih priliku da na kraju još jednom zahvalim na pozivu za ovaj intervju i da istaknem da mi je zadovoljstvo da se predstavim vašim čitaocima uz iskrenu želju da će mnogi od njih u potrazi za osveženjem od ovih vrelih dana spas pronaći uz neku od vaših inspirativnih reka u društvu „Zova vode“.
Ništa manje zanimljivo ne zvuči podatak da ste antologiju priča „Lim priča, čovek zaboravlja“ pisali zajedno sa ocem Zoranom, koji sa druge strane dolazi iz potpuno drugog književnog miljea?
Reč je o saradnji koja je upravo proizašla iz potrebe da se prikaže da, uprkos tome što delimo istu genetiku i žar za pisanjem, stvaramo na potpuno drugačiji način. Čak je i rečenica onoga ko je stariji kraća i možda modernija i stilski sređenija, usled toga što je on inicijalno pesnik. Takođe, Lim je izuzetno prisutan u stvaralaštvu obojice pa je ova zbirka bila potreba da ovekovečimo uticaj jedne inspirativne reke na legende i priče ovog kraja.
Autor: Branislav Predojević
Izvor: Glas Srpske
Oduvek vidim povezanost između medicine i upravo krimića u smislu potrage za odgovorima, na čemu i počiva medicina pa i epidemiologija kao grana medicine kojom se uže bavim po završetku specijalizacije iz te oblasti. Sve u medicini kreće sa željom da se odgonetne uzrok nečega i da on bude otklonjen, sprečen ili u potpunosti izbegnut. Sa druge strane i u fantastici vidim vezu sa medicinom, jer je potreba čoveka da stvori nešto novo pokretač za nastajanje fantastike. Takođe, kod mene je ljubav ka književnosti i čitanju nešto što je posađeno u klici mog bića pre nego što sam i slutio kojim ću se poslom baviti, tako da verujem da bi izbor bilo koje druge struke rezultovao sličnim ishodom, tj. prikupljanjem znanja iz drugih oblasti radi upotrebe delova tog znanja u stvaralaštvu.
Nakon debitantske antologije fantastičnih priča „Snojava“ okrenuli ste se formi kriminalističkih priča, prvo pisanih za blog Rulet srca i dnevne novine, a potom objavljenih u zbirci „Rulet srca i druge misterije“. Otkud ideja pisanja za blog i novine i kako se stiglo do knjige koja je izazvala priličan odjek kod čitalaca?
Serijal Rulet srca i druge misterije nastao je slučajno. Kao ljubitelj literarnih trilera, a posebno dela Artura Konana Dojla, za jedan internet konkurs krimi priča napisao sam priču „Rulet srca“. Priča je pobedila, a njen odjek naterao me je da nastavim sa serijalom. S jedne strane bilo je teško postaviti serijal krimi priča sa junacima lociranim u maloj zemlji kao što je Crna Gora, ali me je baš ta činjenica naterala da budem kreativan u smišljanju zapleta koji bi bili realni za podneblje u kojem se odvija radnja. Potom je usledio intervju za jedan dnevni list u Crnoj Gori, gde je novinar sam predložio da serijal pošaljem uredniku tog lista, kasnije je prvi serijal Ruleta srca objavljen u četrdesetak nastavaka u vidu feljtona. Čak mi na početku nije bilo ni pravo kada su ljudi počeli da me prepoznaju po tom serijalu i pitaju za rasplet priča i razrešenja, ali sam se s vremenom navikao na to. Neke od priča iz ovog serijala koje su bile kraćeg obima objavljene su kasnije i u Ilustrovanoj politici. Kao rezultat svega toga nastala je knjiga „Rulet srca i druge misterije“ koja je bila proširena u odnosu na ono što je bilo dostupno u feljtonu i na blogu za mini-serijal nazvan „Šegrtovanje“, u kojem sam svog junaka vratio u studentske dane i bavio se njegovim počecima. Blog mi je pružio mogućnost da budem kreativan. U narednom periodu planiram da mu se vratim, tako što ću oživeti serijal objavljivanjem priča koje su se našle u knjizi, ali ne i na blogu, a potom i novim sadržajima.
U međuvremenu ste izdali i antologiju bajki „Baš Pamuk i druge priče“, iako se danas na bajke često gleda kao anahronu i potcenjenu formu. Verujete li da one imaju šta da kažu i modernoj publici?
Bajke imaju prostora u svim vremenima. Nikada se nije promenila potreba da maštamo i sanjamo. Tu spadaju i bajke. Moje bajke osmišljene su bile da nazivima oponiraju već poznatim naslovima, poznatim generacijama, ali da onda u njima sve bude drugačije od onoga do tada viđenog. Tako moj Baš Pamuk biva okovan ne zato što je opasan, već zato što voli da čita, i otac, koji je kralj, smatra to nedostatkom u njegovom karakteru i okuje svog sina ne bi li očvrsnuo i postao stasit junak poput svoje braće i nadene mu nadimak Baš Pamuk, aludirajući na mekoću njegovog karaktera i nedostatak agresivnosti. No sudbina uredi da kraljevstvu zatrebaju kvaliteti koje samo Baš Pamuk može da ponudi. I ostale bajke u ovoj knjizi nosile su slične poruke i problematiku i bile dobro prihvaćene kod publike, bilo da je reč o učenicima ili profesorima književnosti. Knjiga na kojoj trenutno radim biće nova zbirka autorskih bajki, sa naslovima po istom principu kao u prethodnoj knjizi, odnosno u vidu antagonizama naslovima postojećih bajki.
Šta Vas je pokretalo kao čitaoca u mlađim danima i šta Vas trenutno okupira kao čitaoca između pisanja i privatno-poslovnih obaveza?
Potreba da se od života uzme što je moguće više. Dok čitamo, mi smo u prilici da kroz oči književnih junaka proživimo mnoge živote, vidimo prostranstva do kojih nikada nećemo stići ili koja su prestala da postoje ili možda nikada nisu ni postojala. To je i prilika da volimo i budemo voljeni na mnogo načina nemogućih tokom zemaljskog života. Prilika za sticanje prijateljstava, učenje i sticanje znanja, herojstva... Ko čita živi mnogo života i iz toga proizlazi potreba da svaki slobodan trenutak, otkad znam za sebe, koristim za čitanje knjiga. Zato sam oduvek pitanje šta trenutno čitam smatrao najnezahvalnijim, jer kod mene se to dinamično menja i zaista je stvar trenutka i ne može se usko povezati sa ukusom u literaturi. Na primer, prethodnih dana sam završio serijal knjiga Borisa Akunjina o Erastu Fandorinu. Pominjem ovaj serijal, jer je to zapravo ruski pandan Šerloku Holmsu i slobodno mogu da kažem da je autor uspeo u tom naumu i da je uzgred dozvolio sebi pregršt literarnih eksperimenata, od kojih je većinu uspešno realizovao. Nakon toga prešao sam na zbirku priča Hermana Melvila. I to obično bude red trilera, klasika, fantastike uz praćenje savremene beletristike i domaćeg stvaralaštva. Za razliku od pauze u pisanju usled povećanog broja profesionalnih i ličnih obaveza, pauza u čitanju je nešto što se nadam da mi se nikada neće dogoditi, jer čitanje smatram fiziološkom potrebom. Iskoristio bih priliku da na kraju još jednom zahvalim na pozivu za ovaj intervju i da istaknem da mi je zadovoljstvo da se predstavim vašim čitaocima uz iskrenu želju da će mnogi od njih u potrazi za osveženjem od ovih vrelih dana spas pronaći uz neku od vaših inspirativnih reka u društvu „Zova vode“.
Ništa manje zanimljivo ne zvuči podatak da ste antologiju priča „Lim priča, čovek zaboravlja“ pisali zajedno sa ocem Zoranom, koji sa druge strane dolazi iz potpuno drugog književnog miljea?
Reč je o saradnji koja je upravo proizašla iz potrebe da se prikaže da, uprkos tome što delimo istu genetiku i žar za pisanjem, stvaramo na potpuno drugačiji način. Čak je i rečenica onoga ko je stariji kraća i možda modernija i stilski sređenija, usled toga što je on inicijalno pesnik. Takođe, Lim je izuzetno prisutan u stvaralaštvu obojice pa je ova zbirka bila potreba da ovekovečimo uticaj jedne inspirativne reke na legende i priče ovog kraja.
Autor: Branislav Predojević
Izvor: Glas Srpske
Autor: Aleksandar Saša Obradović
