Jedna od najvećih televizijskih zvezda u regionu Aleksandar Stanković, autor i voditelj čuvene emisije „Nedjeljom u 2“ na HRT-u, u žiži je javnosti zbog svog hrabrog „autovanja“. Popularni Aco objavio je knjigu „Iz svoje kože: Život s depresijom“ (Laguna), u kojoj otvoreno priča o svojoj dugogodišnoj borbi sa ovom bolešću. Beogradska promocija knjige održana je prošle godine, kada je autor o depresiji govorio iskreno i dobronamerno.

„Ideja o knjizi je tinjala dosta dugo. Ja se sa depresijom borim 14 godina, i u jednom trenutku sam shvatio da možda ne bi bilo loše da to stavim na papir. Ali zašto? Zato što je meni u najgorim trenucima bolesti jako pomagalo iskustvo drugih ljudi koji to žive ili su proživeli. To mi je bilo kao da sam se davio, a neko mi je davao ruku“, priznaje Aleksandar Stanković na početku razgovora.

Kako je depresija uticala na Vaš život?

Depresija je takva bolest da strahovito zamara čoveka. U mom slučaju to je bilo tako da ti je loše dva dana, pa pet, pa sedam… Pa misliš, aha, sutra ujutru kad se probudim barem malo će mi biti bolje. Ne, još ti je gore, pa deveti dan još gore… I tako negde dva ili tri meseca. I onda naiđeš na čoveka koji ti kaže: „Stankoviću, meni je bilo dosta gore nego tebi, ja nisam mogao da ustanem iz kreveta. Hirurg sam, operišem ljude, danas imam dvoje dece, porodični život i funkcionalan sam.“ To je meni značilo strašno puno. Jer ti posumnjaš da će ti ikada više biti dobro i pomisliš da li ovakav život ima smisla. I onda ti neko kaže da ipak ima svetla na kraju tunela, i da ti nadu. Zato sam napisao ovu knjigu, možda nekom isto tako pomogne.

Knjiga je napisana vrlo originalno, poezija, je s leve strane, i kratke pričice s desne, koje kroz prozu opisuju događaje iz pesme. Kako ste došli do takvog postupka?

Ja sam već ranije objavljivao poeziju, i prvobitna zamisao mi je bila da izdam knjigu poezije o depresiji. Ali onda, kako znam da poezija teže komunicira s ljudima, odlučio sam da napravim ono što je najgore: na levoj je strani pesma, a na desnoj „šta je pesnik hteo reći“. Dobro, nisam ja to tako banalizovao, ponekad su to malo drugačije pričice i zaključak. Ali dobre su reakcije.

Ne čini li Vam se da danas više nema toliko stigme oko odlaska kod psihijatra kao nekada?

U urbanim sredinama da. Sada mi pada na pamet Vudi Alen koji je to uvek propagirao. Možda to dolazi sa Zapada, možda je to u ovom trenutku i moda. U „Seksu i gradu“ je isto moderno ići kod „šrinka“. Tako da je i to doprinelo na nekin način destigmatizaciji. Ali postoji ona opasnost „i bogati plaču“, i tabloidizacije svega toga. Trudiću se koliko god mogu da to izbegnem i da me ne bude previše u javnosti. Inače, nivo svesti i u Hrvatskoj i u Srbiji što se toga tiče i dalje je dosta nizak. Psihijatri mi pričaju da ljudi koji završe u bolnicama na zatvorenom odeljenju, kad im je bolje, oni skoro svi traže da im se u istoriju bolesti upiše nešto drugo. Boje se kako će reagovati poslodavac, porodica…

Neko se šali kako „Stanković ima decu, ženu, najpopularniju emisiju, vozi motor, putuje, spaja posao i zadovoljstvo. Sve oznake dobrog života, a depresivan je“. Vaš slučaj je zaista mnogima naizgled kontradiktoran.

Ja sam pišući knjigu pokušao da saznam šta se meni u životu događalo da sam se ja doveo u to stanje. Shvatio sam da sam napade panike već imao od detinjstva, samo nisam obraćao pažnju. To se događalo na svakih četiri-pet godina. Moj tata je umro od infarkta, a ja sam u jednom u Zagrebu završio u bolnici jer sam mislio da umirem takođe od infarkta, međutim, niko mi nije rekao tada da je to bio samo napad panike. U mom slučaju je za tu depresiju zaslužna verovatno i iznenadna smrt oca kad mi je bilo 13 godina. Takođe, rat u Jugoslaviji, iako ja nisam lično učestvovao. Zatim posao koji radim sigurno je imao veliku ulogu u razvoju moje bolesti. Očekivanja okoline, pa izneverena očekivanja okoline… Očigledno je tu negde nastao kuršlus. Bio sam i u postporođajnoj depresiji, koja pogađa svakog četvrtog muškarca, mnogi ni ne znaju za te podatke.

„Ovo je divna i inspirativna poetska zbirka“, kaže između ostalog Srđan Šaper, na koricama Vaše knjige. Otkud Šaper, prijatelji ste?

Jesmo. On je meni svojevremeno bio gost i pomogao mi je da tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića pozovem u goste. I tu je Šaper zaista odigrao veliku ulogu jer ja sam dve godine pokušavao Tadića da dobijem, i onda mi je on pomogao, i od tada se znamo. Još jednom mi je pomogao, radilo se o nečemu što je trebalo uraditi u Srbiji. I onda kada sam video da je dosta dobro reagovao kada sam mu rekao da pišem knjigu, zamolio sam ga da je pročita i ako hoće napiše „par slova“, i on je to uradio.

Boris Rašeta, Vaš kolega novinar i nekadašnji saradnik u „Nedjeljom u 2“, rekao je da su „srpski tabloidi nešto najstrašnije što je ikada štampao čovek ili zver“. Kako vam to zvuči?

Spsko medijsko tržište je dosta brutalnije od hrvatskog. To nije neka medijska sredina u kojoj bih ja voleo raditi. Smatram da sve ima svoju granicu, pa i odnos prema ljudima.

Svesni ste koliko ste popularni u Srbiji sa emisijom „Nedjeljom u 2“?

Imam neki feedback kada se javljaju ljudi iz Srbije. Ja sam često zvao goste iz Beograda da mi dođu, a i mnoge hrvatske teme su i srpske. Govorimo istim jezikom, razumemo se, ako je gost dobar, gledaće u Srbiji, kao što ja gledam srpsku televiziju kad mi je tema zanimljiva.

Igor Mandić je bio vaš gost nekoliko puta, često ste ga citirali i pominjali u svojim tekstovima. Šta je to najbolje što ste od njega naučili?

Meni kažu da sam hrabar zbog ove knjige, ali Igor je bio nemerljivo hrabriji. On nije imao toliki uticaj i doseg, ali on je stvarno bio čovek beskompromisnih stavova. Bio je spreman da strga košulju i kaže: pucajte u moje grudi, ja i sada držim čas. E, to je bio Igor Mandić. Uživao je da nervira malograđansku hrvatsku javnost. Inače, bio je mnogo popularniji u Srbiji nego u Hrvatskoj.

Autor: Bratislav Nikolić
Izvor: Nova.rs