Karl Uve Knausgor u jednoj od najboljih autobiografija ikada napisanih „Moja borba“ ogolio je sebe do kraja, i to tako da se žena razvela od njega, a ujak ga tužio na sudu. Postao je, ipak, svetska književna zvezda i zaradio veliki novac, iako knjigu nije pisao zbog toga. Šta je bio tvoj glavni razlog za jednu ovako hrabru knjigu, osim onoga što kažeš na samom početku – da pomogneš i sam sebi?

Ja za razliku od slavnog pisca verujem da ću se obogatiti zaradom od knjige, kupiti motor koji ide 200 na sat, a divlja gomila će mi poručiti „ubij se na njemu“. I to je to, krug će biti zatvoren.

Osim toga, verujem da će knjiga pomoći ljudima koji imaju sličnih psihičkih problema kao i ja da ih prepoznaju i da se obrate lekaru jer depresija je u većini slučajeva bolest koja se može uspešno lečiti. Nadam se da ću barem mrvicu u javnosti pokrenuti raspravu o mentalnim bolestima, pa će se i zajednica danas-sutra bolje odnositi prema ljudima koji se bore s psihičkim bolestima.

Knausgora su najviše napadali zbog preispitivanja roditeljstva. Kog dela u rukopisu si se ti najviše plašio?

Imamo sličnih problema. Osetljivo je pisati o depresiji iza koje stoje i melanholija i bezvoljnost i sumnja u smisao života, a da se ne uplašiš da tvoje vlastito dete čitajući tu knjigu ne počne razmišljati slično jer, kao što kaže francuski pisac Begbede, „život nema nikakvog smisla, ali ne mogu to reći vlastitom detetu od šest godina dok liže sladoled“. Dakle, u knjizi jesam bio otvoren, ali ipak nisam se obračunao sa svim svojim demonima.

Jedna od tvojih najpoznatijih emisija, makar u Beogradu, bila je ona s Aleksandrom Tijanićem. U njoj te on, vidno besan, proziva da si Srbin, iako ti nisi krio poreklo svog oca. Nisi mu odgovorio, da bi sada u knjizi prikazao kako si doživeo raspad zemlje. „Kako bi drukčije i moglo biti u naručju majke Hrvatice i oca Srbina? Rat u Jugoslaviji doživio sam kao divljačku tuču između roditelja.“ Dodaješ da te to trajno opterećuje. Da li su onda i sve ovo o čemu ti pišeš posledice jedne tako divljačke tuče, ili trigeri?

Jesu sigurno. Raspad države i sva ona zverstva koja su ga pratila psihički su uticala na mene. Ne boli me toliko raspad države, čini mi se da je to bilo neminovno, nego sva ona mržnja koja je tih dana početkom devedesetih posejana i koja i danas uspešno klija i daje plodove na sve strane. S tim se ne mogu nikako pomiriti.

Kada si supruzi rekao da pišeš knjigu o depresivnim stanjima, nije ti rekla „nemoj“, već „da li moraš?“. Stvarno najveća podrška koju neko može da ti pruži. Šta ti je ona rekla kada je pročitala knjigu?

Supruga je rekla da joj je knjiga jako dobra, ali da bi volela da ju je napisao neko drugi.

Poslovno najveće priznanje bilo je kako si neke emisije Nedjeljom u 2 jedva odradio, poput one sa teniskom legendom Nikolom Pilićem. Gledaoci to nikad nisu videli. Zato je valjda i toliko iznenađenje onim što si sada objavio. Da li će posle ove knjige onda biti lakše da nastaviš svoj hard talk? Ili je ovo bio najteži hard talk koji si uradio u životu...

Nedjeljom u 2 radit ću još neko vreme, neću raditi zauvijek, a kako će se knjiga odraziti na moj budući angažman – ne znam. Verovatno neće previše uticati jer služba je služba, a družba je družba, tj. ne treba mešati posao i pisanje. Inače, samo pisanje mi nije bilo teško, štaviše to je kao neka terapija. Što se tiče Tijanića, odigrao je bez veze povezujući moje poreklo i ponašanje, on je mogao i znao puno bolje, ali se u tom trenutku eto odlučio za sirove strasti.

Autor: Veljko Lalić
Izvor: Nedeljnik