Aleksandra Filipović je srećnica! Ostvario joj se dečji san da radi ono o čemu je kao mala maštala – da piše. Zato je, kaže, u njenom slučaju ispravnije postaviti pitanje, otkud pisac među ekonomistima – to je diplomirala – nego otkud ekonomista među piscima?

„Počela sam u osnovnoj školi i nikada nisam prestajala da pišem. A ekonomiju sam upisala, takoreći, slučajno. Završila sam je, ali se tu nisam pronašla“, veli Aleksandra.

U pisanju jeste. Od toga živi. Objavljuje priče, romane, aforizme. Sudeći po reakcijama čitalaca i književnih znalaca, veoma je uspešna, jer je za svoja dela već pobrala brojne nagrade. Između ostalih, prvu nagradu Radio Beograda 1 i emisije „Dobro jutro, deco“ za najbolju priču za decu 2018. godine. Iste godine i prvu nagradu za aforizam godine „Večernjih novosti“, kao i prvu nagradu za aforizam na Festivalu humora i satire SLEM. Ta 2018. bila joj je baš talična: druga nagrada za aforizme na međunarodnom takmičenju „Zlatni zmaj“ u Ljubljani i specijalna nagrada Udruženja „Mokranjac“ za priču objavljenu u zborniku za decu „Muzika priča“.

Pisanje zahteva puno ljubavi i puno rada

Radio Beograd je zapravo nagradio deo njenog romana prvenca „O krilima i čudima“ (Laguna). Sada privodi kraju drugi roman. Pisanje romana, osim puno ljubavi, zahteva i puno rada.

„Pišem dnevno i po devet-deset sati. Nekada se zanesem i zaboravim obroke. Pišem na računaru, što olakšava fizički deo posla, jer se lako obriše slovo, reč, rečenica ili zameni drugom. Nikada ne merim koliko sam dnevno napisala. Važno mi je samo da sam zadovoljna napisanim, pa se na jednu stranicu vraćam, čini mi se, hiljadu puta i merim svaku reč. Zato sve dugo traje i zato na novom romanu aktivno radim već godinu dana.“ Aforizmi, s druge strane, nastaju spontano.

„Rode se skoro sami i samo ih treba zabeležiti. Zato nigde ne idem bez olovke i beležnice. Pomaže i pametni telefon, jer je aforizam kratka forma, kao stvoren da se unese u notes. A nadahnuća ne manjka. Naša stvarnost je nažalost odlična scena za satiričare jer nudi obilje materijala, te ne mogu da se požale da nemaju o čemu da pišu. Događaji su takvi da ponekad pisac ne bi mogao da smisli ono što priredi život.“

Pitamo je jesu li toj formi skloniji muškarci nego žene?

„Ima i žena među našim aforističarima, ali su skrajnute. Ja sam jedna od retkih koja učestvuje na skupovima satiričara. Čitam javno svoje misli na Kolarcu, na Satirikonu, na Satira festu, Festivalu satirične priče, ali na svim tim manifestacijama viđam veoma malo žena. Ne znam zašto je tako. Volela bih da je drugačije.“

Kod pisanja, najviše voli to što pišući upoznaje sebe, a zatim što od čitalaca dobija povratnu informaciju da su se oni u nečemu što je napisala prepoznali. A to i jeste cilj pisca, da dopre do drugih ljudi. U suprotnom bi, kaže, svoja razmišljanja vodila kroz dnevnik i čuvala ih u ladici.