Aleksandra Filipović: Istinski tragači moraju biti pobunjeni i kritički posmatrati svet
Kažu da bi godinu trebalo započeti sa dobrim ljudima i lepim temama. Nema sumnje da sagovornica bloga „Volim Surdulicu“ ispunjava te kriterijume i da ono čime se bavi predstavlja dobru podlogu da predstojeće božićne praznike učini lepim i čarobnim.
Razgovaramo sa Aleksandrom Filipović, piscem i satiričarem. Njen prvi roman za decu i mlade „O krilima i čudima“ objavila je izdavačka kuća Laguna. Knjiga se nepuna četiri meseca po objavljivanju našla na listi izborne lektire za učenike osnovnih škola u okviru projekta za razvijanje veština čitanja „Čitalići“. Roman je izrastao iz priče „Bumbariću-paniću“ za koju je autorka 2018. godine dobila prvu nagradu Radio Beograda 1 i emisije „Dobro jutro, deco“ za najbolju kratku priču za decu. Delovi romana adaptiraju se za radio i emituju u pomenutoj emisiji na Radio Beogradu 1.
Pored toga što je pisac za decu, Aleksandra Filipović piše i satiru. Dobitnica je nekoliko domaćih i međunarodnih nagrada iz ove oblasti, među kojima je i prva nagrada za aforizam godine „Večernjih novosti“. Sarađuje sa brojnim književnim časopisima i dnevnim novinama.
Autor bloga ne poznaje Aleksandru Filipović toliko dobro da bi napravio uvod koji bi izneo njenu životnu suštinu, ali ono što se odmah uočava jeste dobrota kojom zrači i neposrednost dok govori o svom stvaralaštvu. To je zaključak nakon odgledanih nekoliko snimaka na njenom You Tube kanalu. Međutim šta ona kaže o sebi, ko je zapravo Aleksandra Filipović?
Svesni ste da ste u svet stvaralaštva uplivali iz male sredine. Koliko Vam je to pomoglo ili odmoglo?
Kada ste istrajni, kada volite svoj posao i kada ste dobri u onome što radite, nije bitno odakle dolazite i koga poznajete ili ne poznajete. Davno sam otišla iz mesta svog rođenja, ali to što nisam odrastala u velikom gradu, koji bi se mogao nazvati centrom kulturnih i umetničkih zbivanja, bilo mi je korisno u smislu da shvatim da sve mogu sama. Pišem oduvek. Prva pesma objavljena mi je u „Dečjim novinama“, dok sam bila učenica osnovne škole „Vuk Karadžić“, baš u toj maloj sredini, u Surdulici.
Kada pišete, šta Vam je na pameti, u čemu tražite inspiraciju?
Ja sam tragač. Čitavog života sam u potrazi za istinom i smislom. A to je u uskoj vezi sa pobunom. Istinski tragači moraju biti pobunjeni i kritički posmatrati i preispitivati svet.
Nadahnuće je svuda oko mene. Pronalazim ga u svakodnevnim stvarima. U nitima paučine koja se među vlatima trave presijavaju na suncu. U nepodopštinama koje učini moj pas. U prirodi, u šumi, među drvećem i potocima. U ljudima koje sretnem ili koje samo posmatram.
Da li stvaralac tog tipa kakav ste Vi, može u ovom okruženju postati vidljiv? Koji je Vaš recept za uspeh?
Od onih sam idealista koji smatraju da istinski kvalitet kad-tad mora izaći na videlo. Čak i u zemlji kao što je naša, u kojoj su prave vrednosti skrajnute.
A što se recepta tiče, navodim ga u nastavku:
RECEPT
Kako postati pisac?
Uzmite prstohvat talenta, pomešajte ga sa sto pedeset grama strasti, osamdeset i sedam grama znanja i trinaest grama opsesije. Dodajte stotine sirovih pročitanih knjiga i besanih noći u kojima ste obuzeto tragali za tom jednom, pravom rečju, koja će se uklopiti baš kako treba. Mutite sastojke svaki dan dok vam se kičma ne ukoči. A kada primetite da ne možete da ustanete sa stolice, da vam prsti trnu, a u glavi grmi i seva, nastavite da mešate. I tako godinama. Potom iznesite svoju tvorevinu na svetlost dana i nadajte se da će nekome biti zanimljiva.
Sada bih Vas malo vratio u ranija vremena. Šta nam možete reći o Vašem detinjstvu i uticaju surduličkog mentaliteta na njega?
Više je uticaj lokaliteta, no mentaliteta. Imala sam sreću što sam odrastala u mirnom gradiću koji je okružen zelenilom i šumama. Da bi nastao, morao je, logično, da otrgne deo prirode. Ali priroda je ovde toliko divna i divlja, da nikada nije potpuno otišla iz grada. Brda se nadvijaju nad kućama, drveće okupira ulice i trgove, a ježići i sove vam dolaze u dvorište. Savršeno mesto za razvijanje mašte. Uverena sam da bi moje priče bile drugačije da sam odrastala na nekom drugom mestu. I zahvalna sam što sam detinjstvo provela baš ovde. U sećanju često otplovim u grad svog detinjstva.
Koji su Vaši planovi za budućnost?
Privodim kraju drugi roman za decu i mlade, a u glavi već stvaram obrise trećeg. Knjiga „O krilima i čudima“ se prevodi na italijanski, te se nadam da će do kraja godine izaći i italijansko izdanje.
Da li biste ostavili neku poruku čitaocima bloga „Volim Surdulicu“?
Čitajte kvalitetne knjige, slušajte dobru muziku.
Isključite televizor.
Izađite u prirodu.
Udahnite život.
Ne gubite svoje dragoceno vreme na trivijalnosti.
Grlite one koje volite.
Budite dobri prema ljudima koje ne poznajete.
Budite dobri prema životinjama.
I najvažnije: volite se! Ljubav je jedna od retkih smislenih stvari u životu.
Izvor: Volim Surdulicu
Razgovaramo sa Aleksandrom Filipović, piscem i satiričarem. Njen prvi roman za decu i mlade „O krilima i čudima“ objavila je izdavačka kuća Laguna. Knjiga se nepuna četiri meseca po objavljivanju našla na listi izborne lektire za učenike osnovnih škola u okviru projekta za razvijanje veština čitanja „Čitalići“. Roman je izrastao iz priče „Bumbariću-paniću“ za koju je autorka 2018. godine dobila prvu nagradu Radio Beograda 1 i emisije „Dobro jutro, deco“ za najbolju kratku priču za decu. Delovi romana adaptiraju se za radio i emituju u pomenutoj emisiji na Radio Beogradu 1.
Pored toga što je pisac za decu, Aleksandra Filipović piše i satiru. Dobitnica je nekoliko domaćih i međunarodnih nagrada iz ove oblasti, među kojima je i prva nagrada za aforizam godine „Večernjih novosti“. Sarađuje sa brojnim književnim časopisima i dnevnim novinama.
Autor bloga ne poznaje Aleksandru Filipović toliko dobro da bi napravio uvod koji bi izneo njenu životnu suštinu, ali ono što se odmah uočava jeste dobrota kojom zrači i neposrednost dok govori o svom stvaralaštvu. To je zaključak nakon odgledanih nekoliko snimaka na njenom You Tube kanalu. Međutim šta ona kaže o sebi, ko je zapravo Aleksandra Filipović?
Svesni ste da ste u svet stvaralaštva uplivali iz male sredine. Koliko Vam je to pomoglo ili odmoglo?
Kada ste istrajni, kada volite svoj posao i kada ste dobri u onome što radite, nije bitno odakle dolazite i koga poznajete ili ne poznajete. Davno sam otišla iz mesta svog rođenja, ali to što nisam odrastala u velikom gradu, koji bi se mogao nazvati centrom kulturnih i umetničkih zbivanja, bilo mi je korisno u smislu da shvatim da sve mogu sama. Pišem oduvek. Prva pesma objavljena mi je u „Dečjim novinama“, dok sam bila učenica osnovne škole „Vuk Karadžić“, baš u toj maloj sredini, u Surdulici.
Kada pišete, šta Vam je na pameti, u čemu tražite inspiraciju?
Ja sam tragač. Čitavog života sam u potrazi za istinom i smislom. A to je u uskoj vezi sa pobunom. Istinski tragači moraju biti pobunjeni i kritički posmatrati i preispitivati svet.
Nadahnuće je svuda oko mene. Pronalazim ga u svakodnevnim stvarima. U nitima paučine koja se među vlatima trave presijavaju na suncu. U nepodopštinama koje učini moj pas. U prirodi, u šumi, među drvećem i potocima. U ljudima koje sretnem ili koje samo posmatram.
Da li stvaralac tog tipa kakav ste Vi, može u ovom okruženju postati vidljiv? Koji je Vaš recept za uspeh?
Od onih sam idealista koji smatraju da istinski kvalitet kad-tad mora izaći na videlo. Čak i u zemlji kao što je naša, u kojoj su prave vrednosti skrajnute.
A što se recepta tiče, navodim ga u nastavku:
RECEPT
Kako postati pisac?
Uzmite prstohvat talenta, pomešajte ga sa sto pedeset grama strasti, osamdeset i sedam grama znanja i trinaest grama opsesije. Dodajte stotine sirovih pročitanih knjiga i besanih noći u kojima ste obuzeto tragali za tom jednom, pravom rečju, koja će se uklopiti baš kako treba. Mutite sastojke svaki dan dok vam se kičma ne ukoči. A kada primetite da ne možete da ustanete sa stolice, da vam prsti trnu, a u glavi grmi i seva, nastavite da mešate. I tako godinama. Potom iznesite svoju tvorevinu na svetlost dana i nadajte se da će nekome biti zanimljiva.
Sada bih Vas malo vratio u ranija vremena. Šta nam možete reći o Vašem detinjstvu i uticaju surduličkog mentaliteta na njega?
Više je uticaj lokaliteta, no mentaliteta. Imala sam sreću što sam odrastala u mirnom gradiću koji je okružen zelenilom i šumama. Da bi nastao, morao je, logično, da otrgne deo prirode. Ali priroda je ovde toliko divna i divlja, da nikada nije potpuno otišla iz grada. Brda se nadvijaju nad kućama, drveće okupira ulice i trgove, a ježići i sove vam dolaze u dvorište. Savršeno mesto za razvijanje mašte. Uverena sam da bi moje priče bile drugačije da sam odrastala na nekom drugom mestu. I zahvalna sam što sam detinjstvo provela baš ovde. U sećanju često otplovim u grad svog detinjstva.
Koji su Vaši planovi za budućnost?
Privodim kraju drugi roman za decu i mlade, a u glavi već stvaram obrise trećeg. Knjiga „O krilima i čudima“ se prevodi na italijanski, te se nadam da će do kraja godine izaći i italijansko izdanje.
Da li biste ostavili neku poruku čitaocima bloga „Volim Surdulicu“?
Čitajte kvalitetne knjige, slušajte dobru muziku.
Isključite televizor.
Izađite u prirodu.
Udahnite život.
Ne gubite svoje dragoceno vreme na trivijalnosti.
Grlite one koje volite.
Budite dobri prema ljudima koje ne poznajete.
Budite dobri prema životinjama.
I najvažnije: volite se! Ljubav je jedna od retkih smislenih stvari u životu.
Izvor: Volim Surdulicu
Autor: Aleksandra Filipović
