Aleksandra Filipović bila je gošća emisije „Studio znanja“ na Drugom programu Radio-televizije Srbije. Voditeljka Maja Bojić je s Aleksandrom Filipović razgovarala o značaju i ulozi književnosti.

Često čujemo kritike na račun svega što je novo i uz šta odrastaju mlade generacije jer je ranije „sve bilo bolje“ − od programa na radiju i televiziji do pesama i knjiga. Kada uporedite svoje vreme i ovo danas, šta biste rekli, da li je baš tako?

Vremena se menjaju i mediji nastoje da prate te promene, što je normalno. Nije mi bliska rečenica „u moje vreme je sve bilo bolje“, jer nije bilo bolje. Bilo je drugačije. Svako vreme je teško na svoj način i svako vreme nosi drugačije izazove na koje treba pravilno odgovoriti. Ono što primećujem, a tiče se posla kojim se bavim, jeste da nema dovoljno programa za decu i mlade. Oni su neophodni jer podstiču kreativnost, usvajanje novih znanja i pravih vrednosti. Stoga bi jedan od izazova bio kako napraviti emisiju ili domaći crtani film koji će biti zanimljivi deci danas.

Što se tiče knjiga, imamo odlične pisce i naša književnost po kvalitetu ne zaostaje za svetskom. Naravno, mora se biti selektivan. Raznolikost knjiga je velika, knjige su dostupnije nego ranije i to je prednost, jer svako dete može da izabere knjigu koju će voleti i zbog koje će postati bolji čovek. A naša je misija da se postaramo da deca zavole čitanje tako što ćemo im ponuditi kvalitetno i zanimljivo štivo.

Počeli ste sa pisanjem za decu. Deca su poznata kao najiskreniji i najstroži kritičari − njihovu pažnju ili imaš ili nemaš. Koliko je zapravo zahtevno napisati dobru dečju knjigu? Zabavnu u isto vreme i poučnu?

Napisati dobru knjigu za decu podjednako je zahtevno kao i napisati bilo koju drugu dobru knjigu. Pisanje za decu je isto kao svako drugo pisanje, s tim što se mora voditi računa o tome da bi knjigu trebalo da razumeju i mlađi čitaoci. A deca su zaista iskreni i strogi kritičari, odmah prepoznaju da li je nešto iskreno i proživljeno ili nije.

Pišem knjige kakve sam volela da čitam kada sam bila dete. Volela sam knjige prožete humorom, mudrošću i zanimljivim pustolovinama, sa junacima sa kojima sam mogla da se poistovetim. Knjige za decu suptilno bi trebalo da prenose važne poruke, jer ono što usvojimo u detinjstvu ostaje sa nama čitavog života.

Da li se sećate prve pročitane knjige?

Mislim da je to bila slikovnica „Hijavata“, a odmah potom i „Bajke u slici“.

Da li su književne nagrade danas i dalje zadržale važnost?

U jednom smislu jesu, u drugom nisu. Ukoliko su književne nagrade izgubile vrednost, smatram da su za to ponajpre zaslužne okolnosti pod kojima se te književne nagrade dodeljuju. Verovatno je i ranije bilo sličnih okolnosti, sada su one možda samo uočljivije i rasprostranjenije. S druge strane, nagrade su ranije bile jedan od retkih načina da za knjigu čuje veliki broj čitalaca. Danas su mogućnosti za približavanje knjiga čitaocima veće, pa u tom smislu nagrade možda više i nemaju toliku važnost kao što su je imale ranije.

Za autora su nagrade, uglavnom, značajne. Meni je jedna nagrada naročito važna. To je nagrada Radio Beograda 1 i emisije „Dobro jutro, deco“ za najbolju priču za decu. Dobila sam je za jednu od prvih priča za decu koju sam napisala. Ta nagrada će mi uvek biti najdraža zbog toga što mi je bila putokaz.

Kada se izmestite iz  dečjeg pogleda na svet, tu su humor i satira. Da li je današnje vreme sve inspirativnije za ovaj žanr?

Branka Ćopića su u jednom intervjuu novinari pitali kako je u sebi mirio pisca za decu i humoristu, satiričara. Njegov odgovor mnogo volim, jer je istinit. On je rekao otprilike ovo: „Humoristi i deca vole život bez granica i ograda. Njihovi se pogledi na svet podudaraju u najboljem smislu. Njima se čini da je sve moguće.“

A ja povezujem ta dva žanra tako što u svaki svoj roman ubacim i poneki aforizam. Što se tiče satire, nadahnuća, nažalost, ne nedostaje. Satiričarima svakodnevica uveliko olakšava posao, jer oni više ne moraju mnogo ni da izmišljaju.

Kakva je budućnost pisanja, a i čitanja?

Dok je ljudi, biće i čitanja i pisanja. Možda će se forme i načini menjati, ali će suština opstati. Umetnost je neophodna za razvoj čovečanstva i humanosti.

Voditeljka: Maja Bojić
Reditelj: Darko Kamarit
Izvor: „Studio znanja“, RTS 2