Oduvek ste insistirali na neophodnosti izgradnje mostova među kulturama, posebno onih na suprotnim stranama Mediterana. Mislite li da je to i dalje moguće u ovo vreme nacionalizma, ksenofobije, rasizma i individualizma?

Mislim da kada god se pojave populizam, ksenofobija i rasizam, postoje razlozi za to i da je neophodno da o njima govorimo. Kada su ljudi ksenofobi i rasisti, definitivno se nečega plaše. Nije dovoljno da im samo kažemo: „Ne plašite se“, već prvo moramo da razumemo zašto se plaše kako bismo mogli da im pomognemo.

Živeli ste u različitim arapskim zemljama gde su većina stanovnika muslimani. Mislite li da su islamske zemlje zaista prepoznale potrebu da se suoče sa izazovima modernog?

Ljudi imaju iste brige bilo da žive u Bejrutu, Alžiru, Madridu ili Bogoti. Svima je ista stvar potrebna. Imaju iste težnje. Svi žele da imaju bolji život, više dostojanstva i da se razvijaju u okruženju koje će im omogućiti da unaprede svoje sposobnosti. Ubeđen sam da ne postoje velike razlike u težnjama ljudi u arapskom svetu i onih u zapadnim zemljama.

Na ulicama vaše rodne zemlje, Libana, traju protesti i nemiri. Šta možete da nam kažete o situaciji u toj zemlji?

Protesti su počeli pre dosta vremena, podstaknuti pre svega teškim životnim uslovima sa kojima se Libanci suočavaju. Već nekoliko godina se stanovnici ove zemlje nose sa čestim isključenjima struje, a ponekad i nedostatkom osnovnih proizvoda poput hleba i lekova. Čak i pristup pijaćoj vodi postaje sve teži.

U Libanu ljudi pate zbog ovakve situacije. Prethodnih nedelja je uveden novi porez na korišćenje aplikacije Vocap i to je dolilo ulje na kolektivno nezadovoljstvo pa su ljudi dodatno izašli na ulice. Ne znam gde će ove demonstracije voditi ili koliko će trajati jer libanski politički sistem, uprkos korumpiranosti, je izuzetno jak i teško ga je smeniti. Ne znam šta će protestanti uspeti da postignu, ali njihove namere su veoma glasne i opravdane.

Slična situacija se odvija i u Alžiru sa takozvanim „narodnim pokretom“. Mislite li da će uspeti da dođu do slobodne demokratije?

Nije samo reč o Alžiru, slična stvar se dogodila nedavno i u Sudanu gde su narodni protesti doveli do prave promene. Ne znam šta će se dogoditi u budućnosti, ali trenutno deluje da je izabrana vlada koja odgovara Sudancima sa novom perspektivom ka budućnosti tako da možemo samo da čekamo.

Ista stvar se dešava i u Iraku iako su protesti u ovoj zemlji bili nasilniji. Oni su posledica opštenarodnog nepoverenja u politički sistem zemlje. Situacija u Iraku je donekle slična onoj u Libanu jer, i iako irački politički sistem nije dovoljno jak, teško ga je zameniti jer se zasniva na balansu snaga između različitih frakcija u zemlji. Biće jako teško zameniti takav sistem.

Da završimo ovu turu po regionu – neophodno je da uzmemo u obzir sve tenzije u Zalivskom regionu. Kakav uticaj ovi konflikti imaju na ljude u Saudijskoj Arabiji, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Iranu, Siriji, Turskoj...?

Trenutno se odvijaju konflikti između različitih nacija. Naravno, Iran je regionalni moćnik sa velikim uticajem na mnoge okolne zemlje – Irak, Siriju, Liban, palestinske teritorije i Jemen – i njegovi suparnici mu nisu dorasli. Saudijska Arabija, na primer, je bogata zemlja, ali nema takav uticaj na region i njena vojska ne može da se poredi sa iranskom.

Ako se Sjedinjene Američke Države povuku iz ovog regiona, što deluje da se dešava trenutno, onda će Iran uspeti da dobije dodatni uticaj u ovoj oblasti. Međutim, ekonomija im je i dalje najveća slabost jer su podležni emobargoima i sankcijama koji su imali izuzetno negativan uticaj na zemlju u poslednje vreme.

Izvor: thearabweekly.com
Prevod: Dragan Matković