Amitav Goš: Volim da se igram sa rečima
Kažu da njegov poslednji roman prevodiocima širom sveta zadaje velike glavobolje, zato što je tekst zahtevan, slojevit, a tvrdi se da je u igru uveden i novi jezik - engleski kakav ne poznajemo. Reč je o indijskom književniku Amitavu Gošu poreklom Burmancu, rođenom u Kalkuti i njegovom novom romanu „More Makova“ prvom delu „Trilogije o Ibisu“ koji će se uskoro pojaviti i kod nas, u izdanju Lagune. Sa Gošom smo se sreli na minulom beogradskom Sajmu knjiga i na pitanje da li je to novi engleski jezik, Goš odgovara:
„Ne bih rekao da sam izmislio neki drukčiji jezik, već da sam ga oživeo. Treba znati da se engleski kojim govorimo danas po mnogo čemu razlikuje od jezika iz 19. veka, pogotovu ako se uzme u obzir engleski kojim se govori u Aziji. U taj jezik je utkano mnoštvo indijskih reči, kao i reči iz drugih azijskih kultura. Pokušavam da otrgnem od zaborava jezik koji se govorio pre dva veka, ali koji je danas nažalost iščezao.“
Amitav Goš je u Beograd došao da vidi svoje prijatelje i da se druži sa čitaocima. Kako saznajemo od njega, radnja „Mora makova“ počinje u predvečerje Opijumskog rata na brodu Ibis koji plovi od Indije do Mauricijusa. Tamo se obrela zanimljiva galerija likova: mornari, putnici, begunci, mulati, zapadnjaci, propale aristokrate. Svaki od tih junaka govori nekim svojim jezikom, pa Amitav Goš kroz bogat i šarolik jezik pokušava da nam što vernije predstavi i živopisne junake.
Čitajući dva već objavljena romana „Staklena palata“ i „Gladna plima“, koje je odlično prevela Dijana Radinović, ne možemo a da ne primetimo da autor kroz pričanje lepih priča vešto prožima elemente kultura Istoka i Zapada. „Volim da se igram sa rečima“, kaže smešeći se. „Tačno je da je u mojim delima prisutan uticaj mnogih različitih kultura što me je veoma obogatilo. Osim engleskog i bengalskog koji je moj maternji jezik govorim još nekoliko jezika koji svakako utiču na moje pisanje. Arapski, na primer. Mislim da sam jedan od retkih, da tako kažem, stranih pisaca koji može bez ikakvih poteškoća da čita arapsku književnost, meni veoma blisku, baš kao i francuska književnost i književnost moje zemlje“. Goš je dobitnik mnogih prestižnih indijskih i svetskih književnih priznanja, a kako nam je rekao roman Ive Andrića „Na Drini ćuprija“ pročitao je još sa sedamnaest godina i veoma mu se dopao.
Amitav Goš je bio okružen čitaocima, tokom tribine posvećene indijskoj književnosti, na koju je jedva moglo da se uđe. Književna kritika na Zapadu ga je bez zadrške odavno svrstala uz rame Vikrama Seta i Majkla Ondatijea. A kritičar inače suzdržanog i objektivnog Indipendenta je napisao da je „Staklena palata zapravo doktor Živago Dalekog istoka“. O tome kako publika i kritika doživljavaju ono što piše, Amitav Goš kaže: „Svako knjige čita na svoj način. Drago mi je da se čitaocima sviđa ono što radim. Važno je da su im moje knjige dostupne. Raduje me da su prevedene i na srpski jezik“.
Izvor: Danas
Autor: Vladimir Matković
„Ne bih rekao da sam izmislio neki drukčiji jezik, već da sam ga oživeo. Treba znati da se engleski kojim govorimo danas po mnogo čemu razlikuje od jezika iz 19. veka, pogotovu ako se uzme u obzir engleski kojim se govori u Aziji. U taj jezik je utkano mnoštvo indijskih reči, kao i reči iz drugih azijskih kultura. Pokušavam da otrgnem od zaborava jezik koji se govorio pre dva veka, ali koji je danas nažalost iščezao.“
Amitav Goš je u Beograd došao da vidi svoje prijatelje i da se druži sa čitaocima. Kako saznajemo od njega, radnja „Mora makova“ počinje u predvečerje Opijumskog rata na brodu Ibis koji plovi od Indije do Mauricijusa. Tamo se obrela zanimljiva galerija likova: mornari, putnici, begunci, mulati, zapadnjaci, propale aristokrate. Svaki od tih junaka govori nekim svojim jezikom, pa Amitav Goš kroz bogat i šarolik jezik pokušava da nam što vernije predstavi i živopisne junake.
Čitajući dva već objavljena romana „Staklena palata“ i „Gladna plima“, koje je odlično prevela Dijana Radinović, ne možemo a da ne primetimo da autor kroz pričanje lepih priča vešto prožima elemente kultura Istoka i Zapada. „Volim da se igram sa rečima“, kaže smešeći se. „Tačno je da je u mojim delima prisutan uticaj mnogih različitih kultura što me je veoma obogatilo. Osim engleskog i bengalskog koji je moj maternji jezik govorim još nekoliko jezika koji svakako utiču na moje pisanje. Arapski, na primer. Mislim da sam jedan od retkih, da tako kažem, stranih pisaca koji može bez ikakvih poteškoća da čita arapsku književnost, meni veoma blisku, baš kao i francuska književnost i književnost moje zemlje“. Goš je dobitnik mnogih prestižnih indijskih i svetskih književnih priznanja, a kako nam je rekao roman Ive Andrića „Na Drini ćuprija“ pročitao je još sa sedamnaest godina i veoma mu se dopao.
Amitav Goš je bio okružen čitaocima, tokom tribine posvećene indijskoj književnosti, na koju je jedva moglo da se uđe. Književna kritika na Zapadu ga je bez zadrške odavno svrstala uz rame Vikrama Seta i Majkla Ondatijea. A kritičar inače suzdržanog i objektivnog Indipendenta je napisao da je „Staklena palata zapravo doktor Živago Dalekog istoka“. O tome kako publika i kritika doživljavaju ono što piše, Amitav Goš kaže: „Svako knjige čita na svoj način. Drago mi je da se čitaocima sviđa ono što radim. Važno je da su im moje knjige dostupne. Raduje me da su prevedene i na srpski jezik“.
|
|
Izvor: Danas
Autor: Vladimir Matković
Autor: Amitav Goš
