Ana Atanasković: O Zmajevoj ženi i drugim ženama
Nevesta despota Stefana Lazarević, Teslina simpatija Amerikanka Ketrin Džonson, Brozova sekretarica Davorjanka Paunović, kao i Draga Mašin, junakinje su romana književnice i novinarke, zaljubljene u Zapadnu Moravu.
Ana Atanasković, autorka romana „Zmajeva žena“ (Laguna), ne krije zadovoljstvo što njena knjiga posle dva meseca od objavljivanja nastavlja da se penje na listama čitanosti.
To je romansirana biografija Jelene Gatiluzio, supruge despota Stefana Lazarevića (1377–1427), jednog od najpoznatijih srpskih vladara, vojskovođa i vitezova. Otputovao je na Lezbos, gde se verio sa ćerkom vladara ostrva. Ali dok istorija beleži svaki njegov vojni pohod i veze s ugarskim carem koji Stefana postavlja u vrh viteškog reda Zmaja, dotle se Jeleni gubi svaki trag.
Tu na scenu stupa Anina književna mašta, koja stvara izuzetan roman. Zato nas nije iznenadio njen iskren odgovor da ovu godinu smatra najuspešnijom od kada se odlučila da se bavi pisanjem.
Ljubav našeg naučnika
„Objavljen mi je roman ‘Zmajeva žena’ i izašlo je čak treće izdanje romana ‘Moja ljubav Nikola Tesla“. Prodati u prvom izdanju 2.000 primeraka je uspeh, stići do drugog, zatim do trećeg je divno, ipak, nikada se ne zadržavam dugo ni na jednom uspehu. To drži u realnosti“, kaže na početku razgovora naša sagovornica.
Vrlo je realna i kada objašnjava da danas nije lako ni napisati, ni objaviti knjigu:
„Možda je za nekoga to lak put, za mene, priznajem, nije bio. Bilo mi je teško da dođem do izdavača i sve sam uradila sama. Nikakav klan nemam iza sebe, ništa mi niko nije sredio“, iskrena je ona.
Nije prvi put da Atanaskovićeva kroz priču žene iz senke osvetljava na novi način neku istorijsku ličnost. U romanu „Moja ljubav Nikola Tesla“ (2013), preko zapisa iz dnevnika Ketrin Mekmehon Džonson, osvetlila je detalje neobične, platonske ljubavi velikog naučnika i Amerikanke.
Roman „Kraljica jorgovana“ (2019) dočarava emotivan život Jelene Anžujske, a roman „Davorjanka Paunović“ (2020) približava nam osećanja, ali i mnoge nepoznate poduhvate Brozove sekretarice.
Otkriva i da ne piše brzo:
„Dve-tri godine iščitavam istorijske knjige. Za knjigu o Tesli razne izvore i knjige čitala sam četiri godine, u Filadelfiji, Vašingtonu, Njujorku, 2010. bila sam sama dva meseca i puno vremena provela sam u arhivama.“
Ana Atanasković je inače završila osnovne studije na filologiji – odsek anglistika, a master – marketing u izdavaštvu. U Politikinom Kulturnom dodatku objavljuje priče o beogradskim ulicama. Život Stefana Lazarevića izučavala je duže od dve godine.
„Prošla sam njegovim stazama, od Kupnika, tj. Manasije, do drugih gradova, provela sate u biblioteci Srpske pravoslavne crkve. Čitala sam engleske izvore o porodici Jelene Gatiluzio, jer je njen otac, vladar grčkog ostrva Lezbos, Frančesko Drugi iz Đenove bio jedna vrlo pitoreskna ličnost, a Jelenin deda je bio pirat“, otkriva Ana.
Kada prikupi činjenice, kaže, mora da zastane, da „oseti emocije tih ličnosti, kako su proživeli svoj život“. Onda pokuša da to proživi kroz sebe, da im da svoju notu, da sve sroči i da te emocije pošalje kroz knjigu do čitalaca. I priznaje da svake večeri predano piše, radi. „To je posao“, kaže odsečno.
Ana ima vrlo zanimljiv pristup likovima: poznatu ličnost opisuje kroz oči žene iz njene blizine. Tako su njene glavne junakinje zapravo žene u senci moćnih muškaraca. Priznaje da nije bilo uvek tako: prvi svoj roman 2006. pisala je iz ugla kočijaša kralja Aleksandra Obrenovića. Ali na kraju se ipak ispostavilo da je kraljica Draga Mašin ključni lik.
Ima utisak da su neke junakinje njenih romana pronašle zapravo nju! O Ketrin Džonson iz romana o Tesli saznala je iz lista Galaksija, koji je njen otac, profesor matematike, čitao i čuvao od prvog broja. Davne 1984. godine specijalni dodatak bio je posvećen Tesli i stidljivo u jednom uglu bio je tekst o odnosu velikog naučnika i žena.
„Niko u našem naučnom i društvenom establišmentu ne voli da se priča o Tesli van poslednjeg dela njegovog života. Strašno su me nervirale priče o hranjenju golubova, o njegovoj samoći, o tome da se ni sa kim nije družio…To je sve tačno, ali to važi za njegove poslednje godine života, a ne i za prvu polovinu. I želela sam da osvetlim taj deo njegovog života. To njega ne unižava, ne umanjuje mu vrednost. Pitaju me ponekad kako sam mogla da napišem o njegovom položaju u američkom društvu, o kontaktu s ženama. To je jednostavno bilo tako“, samouvereno tvrdi autorka.
Priznaje da je i odgovorno i zahtevno pisati o veoma jakim istorijskim ličnostima, jer tada uslede reakcije tipa kako smeš, kako možeš...
„Volim da osvetlim to što se manje zna. Zna se da je Davorjanka bila Titova sekretarica tokom rata, ali ne i da je studirala francuski jezik na Filološkom fakultetu, bila skojevka. Istražujući o njoj, saznala sam da pre Drugog svetskog rata žene nisu mogle da naslede imovinu svog oca. Kada neko pita šta su nam donele partizanke, podsetim ih da zahvaljujući njima ćerka može da nasledi imovinu svog oca. Davorjanka je obilazila sela oko Požarevca i pričala ženama da će imati to pravo nasleđivanja.“
To je romansirana biografija Jelene Gatiluzio, supruge despota Stefana Lazarevića (1377–1427), jednog od najpoznatijih srpskih vladara, vojskovođa i vitezova. Otputovao je na Lezbos, gde se verio sa ćerkom vladara ostrva. Ali dok istorija beleži svaki njegov vojni pohod i veze s ugarskim carem koji Stefana postavlja u vrh viteškog reda Zmaja, dotle se Jeleni gubi svaki trag.
Tu na scenu stupa Anina književna mašta, koja stvara izuzetan roman. Zato nas nije iznenadio njen iskren odgovor da ovu godinu smatra najuspešnijom od kada se odlučila da se bavi pisanjem.
Ljubav našeg naučnika
„Objavljen mi je roman ‘Zmajeva žena’ i izašlo je čak treće izdanje romana ‘Moja ljubav Nikola Tesla“. Prodati u prvom izdanju 2.000 primeraka je uspeh, stići do drugog, zatim do trećeg je divno, ipak, nikada se ne zadržavam dugo ni na jednom uspehu. To drži u realnosti“, kaže na početku razgovora naša sagovornica.
Vrlo je realna i kada objašnjava da danas nije lako ni napisati, ni objaviti knjigu:
„Možda je za nekoga to lak put, za mene, priznajem, nije bio. Bilo mi je teško da dođem do izdavača i sve sam uradila sama. Nikakav klan nemam iza sebe, ništa mi niko nije sredio“, iskrena je ona.
Nije prvi put da Atanaskovićeva kroz priču žene iz senke osvetljava na novi način neku istorijsku ličnost. U romanu „Moja ljubav Nikola Tesla“ (2013), preko zapisa iz dnevnika Ketrin Mekmehon Džonson, osvetlila je detalje neobične, platonske ljubavi velikog naučnika i Amerikanke.
Roman „Kraljica jorgovana“ (2019) dočarava emotivan život Jelene Anžujske, a roman „Davorjanka Paunović“ (2020) približava nam osećanja, ali i mnoge nepoznate poduhvate Brozove sekretarice.
Otkriva i da ne piše brzo:
„Dve-tri godine iščitavam istorijske knjige. Za knjigu o Tesli razne izvore i knjige čitala sam četiri godine, u Filadelfiji, Vašingtonu, Njujorku, 2010. bila sam sama dva meseca i puno vremena provela sam u arhivama.“
Ana Atanasković je inače završila osnovne studije na filologiji – odsek anglistika, a master – marketing u izdavaštvu. U Politikinom Kulturnom dodatku objavljuje priče o beogradskim ulicama. Život Stefana Lazarevića izučavala je duže od dve godine.
„Prošla sam njegovim stazama, od Kupnika, tj. Manasije, do drugih gradova, provela sate u biblioteci Srpske pravoslavne crkve. Čitala sam engleske izvore o porodici Jelene Gatiluzio, jer je njen otac, vladar grčkog ostrva Lezbos, Frančesko Drugi iz Đenove bio jedna vrlo pitoreskna ličnost, a Jelenin deda je bio pirat“, otkriva Ana.
Kada prikupi činjenice, kaže, mora da zastane, da „oseti emocije tih ličnosti, kako su proživeli svoj život“. Onda pokuša da to proživi kroz sebe, da im da svoju notu, da sve sroči i da te emocije pošalje kroz knjigu do čitalaca. I priznaje da svake večeri predano piše, radi. „To je posao“, kaže odsečno.
Ana ima vrlo zanimljiv pristup likovima: poznatu ličnost opisuje kroz oči žene iz njene blizine. Tako su njene glavne junakinje zapravo žene u senci moćnih muškaraca. Priznaje da nije bilo uvek tako: prvi svoj roman 2006. pisala je iz ugla kočijaša kralja Aleksandra Obrenovića. Ali na kraju se ipak ispostavilo da je kraljica Draga Mašin ključni lik.
Ima utisak da su neke junakinje njenih romana pronašle zapravo nju! O Ketrin Džonson iz romana o Tesli saznala je iz lista Galaksija, koji je njen otac, profesor matematike, čitao i čuvao od prvog broja. Davne 1984. godine specijalni dodatak bio je posvećen Tesli i stidljivo u jednom uglu bio je tekst o odnosu velikog naučnika i žena.
„Niko u našem naučnom i društvenom establišmentu ne voli da se priča o Tesli van poslednjeg dela njegovog života. Strašno su me nervirale priče o hranjenju golubova, o njegovoj samoći, o tome da se ni sa kim nije družio…To je sve tačno, ali to važi za njegove poslednje godine života, a ne i za prvu polovinu. I želela sam da osvetlim taj deo njegovog života. To njega ne unižava, ne umanjuje mu vrednost. Pitaju me ponekad kako sam mogla da napišem o njegovom položaju u američkom društvu, o kontaktu s ženama. To je jednostavno bilo tako“, samouvereno tvrdi autorka.
Priznaje da je i odgovorno i zahtevno pisati o veoma jakim istorijskim ličnostima, jer tada uslede reakcije tipa kako smeš, kako možeš...
„Volim da osvetlim to što se manje zna. Zna se da je Davorjanka bila Titova sekretarica tokom rata, ali ne i da je studirala francuski jezik na Filološkom fakultetu, bila skojevka. Istražujući o njoj, saznala sam da pre Drugog svetskog rata žene nisu mogle da naslede imovinu svog oca. Kada neko pita šta su nam donele partizanke, podsetim ih da zahvaljujući njima ćerka može da nasledi imovinu svog oca. Davorjanka je obilazila sela oko Požarevca i pričala ženama da će imati to pravo nasleđivanja.“
Književnica veruje da žene imaju moć.
„One pokazuju neverovatnu snagu u različitim situacijama, recimo, zavisno od toga da li imaju decu ili ne, kao što kraljica Draga nije imala, pa je zbog toga stradala. Možda je i Jelena Gatiluzio zaboravljena zbog toga što ona i despot Stefan nisu imali potomstva. Jelena Anžujska imala je dva sina koja su se prvo sukobljavala s ocem, a zatim i međusobno. Sve su one moćne, mada su nekad morale da zaćute“, veruje autorka.
Ali Ana ide dalje. Nada se da će do nove godine završiti prvu verziju novog romana. Otkriva samo da će tema ovog puta biti Prvi svetski rat. I, naravno, žena će biti junakinja, ali bez jakog muškarca.
Za one koji žele i sami da napišu roman, ima zanimljivu poruku: „Ključno je pitanje sebi zašto želim da napišem roman. Ja sam želela da čitaoci osete emociju iz knjige.“
Druženja s čitaocima su važna
Priznaje da u „posao“ književnika spada i druženje s čitaocima. U novembru prošle godine, veče pre razgovora, iako maglovito i hladno, kasno jesenje, Ana je bila na promociji knjige u biblioteci u Kovinu. Nekoliko dana ranije s čitaocima se družila u knjižari u tržnom centru „Ušće“. Raduje se što je sve više biblioteka, ali i novinara poziva.
Na pitanje kako reaguje na književnu kritiku, iskreno odgovara da i nije bilo nekih kritika, kao da prava književna kritika kod nas zamire.
„Volela bih da je ima više. Ne plašim se ocene svojih knjiga, čak i volim konstruktivnu kritiku. Iz toga sam dosta naučila. Čitaoce podstičem da mi kažu šta im se ne dopada.“
Istorijski romani su popularni
Ana Atanasković otkriva zašto se okrenula temama i ličnostima iz istorije, a ne savremenim dešavanjima.
„Još u srednjoj školi najviše sam volela istoriju uz srpski, matematiku i engleski. Mislim da su naši najbolji romani istorijski, pođite od romana ‘Derviš i smrt’, ‘Seobe’ ili ‘Hazarski rečnik’. Osim toga, o emancipaciji se može pisati i kroz život junakinje iz srednjeg veka. Uopšte nije tačno da je srednji vek bilo mračno doba. Postojao je vladika, ali i vladičica, kako se zove Bogorodica.“
Most na Moravi
„Rođena sam u Kruševcu i 18 godina sam živela u selu Jasika pored Zapadne Morave, pored onog mosta koji je gađan bombama 1999. godine. Za mene je Zapadna Morava najlepša reka na svetu – nadam se da ću o njoj nešto napisati“, kaže Ana.
Vežbe za život
Književnica se rado seća stilskih vežbi koje je dobila od svog oca Stanimira, kome je inače posvetila i knjigu o Tesli.
„Tata me je učio i matematici i pisanju, kao da je predosetio šta će se desiti. Na papiru bi zapisao rečenicu Dobrice Ćosića, kog je jako voleo. Isekao bi taj papir na komadiće s rečima i pomešao ih na stolu, a onda bi mi dao zadatak da od njih sastavim rečenicu kako mislim da je najbolje. Bio je nastavnik matematike, ali širokih interesovanja, čak je i pesme pisao“, priča Ana. S razlogom otkriva i da je u mladosti imala tešku porodičnu situaciju.
„Moja starija sestra je od rođenja bolovala od cerebralne paralize. Nije govorila, nije hodala, moja majka ju je držala na rukama. To želim da se zna, jer želim svima da poručim da se i iz takvih životnih prilika može postići nešto. Studirala sam engleski jezik i književnost u Beogradu. Jedno vreme bavila se anglistikom, još u srednjoj školi tri romana napisala na pisaćoj mašini.“
Zanimljiv hobi
Od svojih hobija naša sagovornica je izdvojila skrepbuking.
„Skoro sam počela da se bavim skrepbukingom. Za one koji ne znaju, to je kada od raznih papirića, karti za prevoz s putovanja, svega što vam padne na pamet pravite kolaž i u posebnu svesku to lepite. To mi je postala baš strast. Napravite uspomenu s putovanja, nekih drugih trenutaka… I ranije sam mnogo takvih sitnica skupljala, ali nisam se setila da to radim. U selidbama sam mnogo toga izgubila. Ali morate jednom da počnete“, savetuje ona.
Autor: Olivera Popović
Izvor: Politika magazin
„One pokazuju neverovatnu snagu u različitim situacijama, recimo, zavisno od toga da li imaju decu ili ne, kao što kraljica Draga nije imala, pa je zbog toga stradala. Možda je i Jelena Gatiluzio zaboravljena zbog toga što ona i despot Stefan nisu imali potomstva. Jelena Anžujska imala je dva sina koja su se prvo sukobljavala s ocem, a zatim i međusobno. Sve su one moćne, mada su nekad morale da zaćute“, veruje autorka.
Ali Ana ide dalje. Nada se da će do nove godine završiti prvu verziju novog romana. Otkriva samo da će tema ovog puta biti Prvi svetski rat. I, naravno, žena će biti junakinja, ali bez jakog muškarca.
Za one koji žele i sami da napišu roman, ima zanimljivu poruku: „Ključno je pitanje sebi zašto želim da napišem roman. Ja sam želela da čitaoci osete emociju iz knjige.“
Druženja s čitaocima su važna
Priznaje da u „posao“ književnika spada i druženje s čitaocima. U novembru prošle godine, veče pre razgovora, iako maglovito i hladno, kasno jesenje, Ana je bila na promociji knjige u biblioteci u Kovinu. Nekoliko dana ranije s čitaocima se družila u knjižari u tržnom centru „Ušće“. Raduje se što je sve više biblioteka, ali i novinara poziva.
Na pitanje kako reaguje na književnu kritiku, iskreno odgovara da i nije bilo nekih kritika, kao da prava književna kritika kod nas zamire.
„Volela bih da je ima više. Ne plašim se ocene svojih knjiga, čak i volim konstruktivnu kritiku. Iz toga sam dosta naučila. Čitaoce podstičem da mi kažu šta im se ne dopada.“
Istorijski romani su popularni
Ana Atanasković otkriva zašto se okrenula temama i ličnostima iz istorije, a ne savremenim dešavanjima.
„Još u srednjoj školi najviše sam volela istoriju uz srpski, matematiku i engleski. Mislim da su naši najbolji romani istorijski, pođite od romana ‘Derviš i smrt’, ‘Seobe’ ili ‘Hazarski rečnik’. Osim toga, o emancipaciji se može pisati i kroz život junakinje iz srednjeg veka. Uopšte nije tačno da je srednji vek bilo mračno doba. Postojao je vladika, ali i vladičica, kako se zove Bogorodica.“
Most na Moravi
„Rođena sam u Kruševcu i 18 godina sam živela u selu Jasika pored Zapadne Morave, pored onog mosta koji je gađan bombama 1999. godine. Za mene je Zapadna Morava najlepša reka na svetu – nadam se da ću o njoj nešto napisati“, kaže Ana.
Vežbe za život
Književnica se rado seća stilskih vežbi koje je dobila od svog oca Stanimira, kome je inače posvetila i knjigu o Tesli.
„Tata me je učio i matematici i pisanju, kao da je predosetio šta će se desiti. Na papiru bi zapisao rečenicu Dobrice Ćosića, kog je jako voleo. Isekao bi taj papir na komadiće s rečima i pomešao ih na stolu, a onda bi mi dao zadatak da od njih sastavim rečenicu kako mislim da je najbolje. Bio je nastavnik matematike, ali širokih interesovanja, čak je i pesme pisao“, priča Ana. S razlogom otkriva i da je u mladosti imala tešku porodičnu situaciju.
„Moja starija sestra je od rođenja bolovala od cerebralne paralize. Nije govorila, nije hodala, moja majka ju je držala na rukama. To želim da se zna, jer želim svima da poručim da se i iz takvih životnih prilika može postići nešto. Studirala sam engleski jezik i književnost u Beogradu. Jedno vreme bavila se anglistikom, još u srednjoj školi tri romana napisala na pisaćoj mašini.“
Zanimljiv hobi
Od svojih hobija naša sagovornica je izdvojila skrepbuking.
„Skoro sam počela da se bavim skrepbukingom. Za one koji ne znaju, to je kada od raznih papirića, karti za prevoz s putovanja, svega što vam padne na pamet pravite kolaž i u posebnu svesku to lepite. To mi je postala baš strast. Napravite uspomenu s putovanja, nekih drugih trenutaka… I ranije sam mnogo takvih sitnica skupljala, ali nisam se setila da to radim. U selidbama sam mnogo toga izgubila. Ali morate jednom da počnete“, savetuje ona.
Autor: Olivera Popović
Izvor: Politika magazin
Autor: Ana Atanasković
