No retki su pisci današnjice koji potpuno uspevaju u ovoj nameri, naročito jer istorija predstavlja veoma složenu nauku koja o prošlim vremenima govori veoma britko i koncizno. Međutim, to nije slučaj kada govorimo o opusu srpske književnice Ane Atanasković koja je u svojim delima uspela da objedini prošla vremena i savremene teme. Stoga vam Čupava Keleraba donosi intervju sa našom savremenom spisateljicom u kojem smo razgovarali o književnosti, istoriji, kao i njenom najnovijem romanu „Zmajeva žena“.

Kada pogledamo tvoj književni opus, možemo videti da uglavnom tematizuješ istorijske događaje. Zbog čega je tvoja pažnja usmerena baš na istoriografiju? Dakle, šta te tu posebno privlači i okupira?

Oduvek sam volela istoriju. U školi sam najviše volela srpski jezik, matematiku, engleski i istoriju. Prošli životi su ispisani krug – vatrom i kamenom, po kome mogu da hodam, da osetim i vatru i kamen, osetim emocije osobe koja je nekada živela (a energija uvek ostaje), dodam svoje u roman i onda to podarim čitaocima, da se emocije šire, i da se razgranaju u njihovim srcima.

Pored proze, pišeš i poeziju. Koja književna vrsta ti je izazovnija da iskažeš ono što želiš i preneseš poruku auditorijumu?

Poeziju sam pisala jako retko i to više sa strane nekako, usput, ne bih pravila tu paralelu jer nisam pesnikinja. Proza je moj glavni fah, a prema poeziji imam poseban (često strog) odnos, i prema svojoj i prema tuđoj, zato što mislim da ona „ne trpi“ bilo šta i već viđeno, prevaziđeno. Pošutjem je, ali za mene je roman vrhunac književnosti.

Kada govorimo o stvaranju jednog romana, kako teče sam stvaralački proces i koliko je izazovno u današnje vreme da čovek suštinski živi od književnosti?

Kod nas se teško može živeti samo od književnosti, ali može od raznih vrsta pisanja, koje su isto zanimljive i lepe. Kad je pisanje romana u pitanju, u mom slučaju to je višegodišnje istraživanje, bar jedna godiina samo pisanja i celodnevno razmišljanje o glavnom junaku, tj. junakinji. Dušom i srcem živim sa romanom na kome radim, po ceo dan i pišem svako veče.

Izdavačka kuća Laguna nedavno je objavila tvoj novi roman „Zmajeva žena“? Šta ovu knjigu izdvaja od tvojih ostalih dela?

To je moje najzrelije delo. Balans. Spoj prethodnih. Dobio je najbolje od prethodnih romana, a ima i svoj poseban karakter – iskustvo, ozbiljnost, lepršavost, elemente fantastike. U njemu sam najsnažnija kao književnica. Oduvek sam se bavila psihobiografijom junaka, a ovde je to najizaženije, najdetaljnije (lik despota Stefana i njegove žene Jelene Gatiluzio) i, rekla bih, da je katarza koju čitalac može da doživi izrazito snažna.

Koji bi segmet romana „Zmajeva žena“ izdvojila kao najinteresantniji čitaocima?

Odnos despotice Jelene i despota Stefana, njihovi kompleksni karakteri, kao i detaljno i duboko istraženo polje ličnosti tog našeg značajnog vladara. Čini mi se da niko do sada nije ulazio u njegovu psihu, a ja sam se osmelila i, nadam se, u tome uspela.

Dok čitamo određeno delo, da li u njemu možemo zateći i obrise autobigrafije samog autora ili pisac pak uvek napravi otklon nekih svoji ličnih iskustava?

Pisci uvek pišu i o sebi, to je neminovno. Moji romani su simbioza istražene građe, pretpostavki i emocija i iskustava koje sam sama preživela, bez toga bi rečenice bile suvoparne. Književnost nije samo čitanje reči već čitanje energije koju one nose.

Kakvi su tvoji planovi za budućnost na polju književnosti i da li si nekada razmišljala da svoja dela pretočiš u film, seriju ili pozorišnu predstavu?

Volela bih da vidim i predstave i flim i serije, ali za sada se to još uvek desilo. Planove za pisanje imam, nadam se da će me život i zdravlje poslužiti da ih ostvarim.

Autorka: Milica Milošević
Izvor: cupavakeleraba.com