„Veoma sam uzbuđena da vidim šta će izmeniti i kako će priču prilagoditi za veliki ekran“, izjavila je Andrea Barc za časopis Pipl.

Autorkina namera nije da odvrati svoje čitaoce od putovanja, iako njen najnoviji triler govori o putovanju koje se završilo nasiljem.

Andrea Barc se u romanu „Nikad nismo bile ovde“ poigrava tropom „nasilja nad ženama“, time što je svoje junakinje koje putuju svetom učinila počiniocima: prijateljice Emili i Kristen odlaze u Čile, putovanje koje će se završiti time što će ovaj dvojac zakopavati leš. S obzirom na to da ovo nije prvi put da se njihov odmor okončava zataškavanjem ubistva, Emili počinje da sumnja u tvrdnje svoje najbolje prijateljice da se radilo o samoodbrani.

„Kao putopisac sam primetila da, kada razgovaram o tome čime se bavim, većina ljudi ima reakciju da na takva mesta nikada ne bi putovali sami ili da ne bi voleli da njihove ćerke ili supruge tamo same otputuju. Konstantno kruži mišljenje da žene koje putuju svetom prizivaju opasnost i nasilje“, rekla je autorka.

„To me je iziritiralo iz više razloga, pogotovo što tako obeshrabrujemo žene i poručujemo im da umesto da putuju i stiču iskustva koja menjaju život, od njih se očekuje da ostanu kući i ne šire svoje vidike“.

Ovaj roman je u avgustu 2021. godine bio izabran za čitalački klub Ris Viderspun, a očekuje se i Netfliksova adaptacija u produkciji Moli Sims, koja je izjavila da je odmah nakon čitanja pomislila kako ova knjiga prosto mora da se pretoči u film.

Koncept ovog bestselera je inspirisan istinitim događajima – desetodnevnim putovanjem po Čileu na koje je Barcova 2019. godine pošla sa svojom drugaricom Džen. Iako njihova avantura nije uključivala skrivanje mrtvog tela, kao što je to u knjizi, dve drugarice su se usput sprijateljile sa muškarcem koji je putovao sam.

„Odmah smo postali nerazdvojni“, priseća se autorka. „On nije bio čudak, već vrlo pristojan, ljubazan i kul momak, pa smo počeli da se šalimo na račun toga koliko Džen i ja imamo poverenja, kako samo čeka priliku da nas opljačka i ostavi nas bez prebijene pare. Šale nisu prestajale. Poslednjeg dana našeg druženja smo se opuštali i pijuckali vino. Neko se našalio kako mu vreme ističe: ‘Sada ti je prilika.’ Ja sam mu potom rekla: ‘Znaš, ti nas poznaješ tačno onoliko dugo koliko i mi tebe, a nisi bio tu dok sam ti sipala vino. Zbog čega si ubeđen da mi nismo pretnja za tebe?’ Usledio je muk, a onda je svojim simpatičnim australijskim naglaskom rekao: ‘Pa, ne mogu da znam.’ To mi se urezalo u sećanje, da čak i ja – koja bukvalno živim od razmišljanja o nasilju, o ženama koje su počinioci, o razjarenim ženama koje imaju strahovite emotivne rekacije – nisam ni na sekund pomislila da bi on trebalo da se zapita povodom nas dve. Sasvim i svima je očigledno da, ukoliko bi došlo do bilo kakvog nasilja, nas dve bismo bile u nevolji.“