Francuska književnica Anjes Marten-Ligan otkrila nam je da iza novog romana „Uspećeš, draga moja“ stoji borba za ostvarenje snova.

Klinički psiholog Anjes Marten-Ligan ostvarila je svoj san kada se upustila u spisateljske vode. Svoj prvi roman „Srećni ljudi čitaju i piju kafu“ objavila je sama, a zahvaljujući preporukama knjižara i čitalaca roman je brzo doživeo ogroman uspeh i u Francuskoj i u svetu. Marten-Ligan je dosad objavila devet romana, a poslednji koji čitamo u Srbiji je „Uspećeš, draga moja“.

Radili ste kao dečji psiholog. Kako ste i kada odlučili da budete pisac?

Pisanje sam „otkrila“ tokom studija. Dve godine zaredom sam morala da pišem seminarske radove. Tako sam shvatila da reči imaju izvesnu moć i da mnogo toga može da se izlije u priču. A onda sam rekla sebi da ću kad-tad pisati knjige. Nekoliko godina sam radila kao psiholog. Postala sam mama 2009. godine, i od kada mi se rodio stariji sin, osećala sam sve jaču želju za pisanjem. Želela sam da budem pisac. Samo mi je još nedostajala priča koju bih ispričala.

Kako Vam se javila ideja za prvu knjigu „Srećni ljudi čitaju i piju kafu“?

Moj sin, koji je imao tada godinu i po dana, igrao se jednog dana na podu sa svojim tatom. Posmatrala sam ih i u tom trenutku vreme kao da je stalo, a mene je naprasno obuzela strepnja, strah da ću ih izgubiti. Razmišljala sam kako bi mi bilo strašno da ih izgubim i pomislila da bih sigurno u tom slučaju otišla da živim negde daleko. I tako sam shvatila da je to priča koju želim da ispričam, a posebno da ako ne ispričam baš tu priču – o ženi koja je izgubila muža i dete – nikada neću ništa napisati. Bilo je to ili – ništa.

A gde ste pronašli inspiraciju za roman „Uspećeš, draga moja“, koji je poslednji objavljen kod nas?

Razmišljala sam o izborima koje nam život nameće, o tome kako drugi – u slučaju moje glavne junakinje Iris je to porodica – nekad donose odluke umesto nas. Želela sam da ispitam mehanizam želje za novim početkom, ono kad mislimo da nije sve izgubljeno. Kad se čovek odluči da pokuša, po bilo koju cenu, da ostvari svoj san i vidi kolike su mu šanse za to… Htela sam da se pozabavim otkrivanjem sebe; Iris sumnja u sebe, potrebno joj je da raširi krila i poleti jer su je do tada sputavali njeni roditelji i muž.

Kako ste zamislili lik Iris? Na koga ste mislili dok ste stvarali njen lik?

Kao što je to slučaj sa svakim mojim romanom, junaci mi se sami nametnu svojom ličnošću, svojom prošlošću. Ali i razmišljam s kim bih želela da provedem vreme u mislima. Nikada se ne inspirišem ljudima koje poznajem, već likove izmislim od početka do kraja. Iris mi se nametnula svojom stidljivošću, nezadovoljstvom, osećajem da se guši a želi to da promeni i nađe svoju sreću, a njena strast prema šivenju prisutna je od počet
Glavni junaci Vaših romana su uvek žene. Da li one poseduju Vaše crte?

Na to pitanje je nemoguće odgovoriti! Dobro, preterujem… sve one poseduju neki delić mene, ali ti delići su uglavnom nepostojani. Samo me moji bližnji mogu prepoznati u nekim rečima mojih junakinja, nekim njihovim postupcima, primedbama. Ali me je svaka moja junakinja obogatila, porasla sam sa svakom od njih i bolje upoznala sebe.