„Suludo bogati Azijci“ je višegeneracijska epska komedija koja se bavi klanom Singapuraca, čije različite frakcije dolaze iz svojih domova širom sveta na venčanje o kom se priča cele godine među kineskom aristokratijom rasutom po celom svetu. Roman oslikava nezamislivo ekstravagantan alternativni univerzum u živopisnom, da pukneš od smeha stilu i to nije nikakvo čudo: autor, Kevin Kvan i sam je produkt tog miljea. Kvan je seo sa nama u kafić u Vest Vilidžu, u meku britanske hrane i običaja za međunarodnu – i posebno azijsku – elitu, kako bi odgovorio na naša pitanja. Evo najzanimljivijih delova iz našeg razgovora:

Ova knjiga je vrlo precizan prikaz azijskog visokog društva. Da li ste i vi odrasli u istom svetu?

Apsolutno. Rođen sam u Singapuru i živeo sam tamo do dvanaeste godine. Imao sam prilično srećno detinjstvo. Ovu knjigu je u velikoj meri inspirisalo upravo to.

Da li je vaša porodica bila poput porodica Šeng, Ćen ili Jang?

Da, bili smo veoma velika, mešovita porodica, vrlo slična porodičnom stablu koje vidite u knjizi. Upotrebio sam sopstvenu porodicu kao vrlo labavu inspiraciju za lozu u knjizi.

Kako su se oni osećali zbog toga?

Slabo su upoznati, jer sam i ranije pisao, pa su to ovako komentarisali: „Kevin samo piše još jednu knjigu“. Želeo bih da naglasim da je ova knjiga fikcija. Nijedan junak nije zasnovan na nekom iz moje porodice. Ali mislim da će se smejati... Svaka porodica je šašava. Ova knjiga je, u osnovi, porodična drama. Govori o vezama i njihovoj kompleksnosti.

Kao i o generacijskim razlikama, zar ne?

U potpunosti. Posebno u kineskoj i azijskoj kulturi.

U tradicionalnoj kineskoj porodici, najstariji sin uvek ostaje uz porodicu čak i kad odraste. Od njega se očekuje da nastavi sa porodičnim poslom, da se brine o roditeljima, kao i o babi i dedi. Od dece se očekuje da daju novac roditeljima kad počnu da rade. U današnje vreme je sve okrenuto naopačke, jer Azija postaje nalik Zapadu.

Mladi junaci u knjizi vode svoje bitke. Potiču iz tradicionalnih porodica, ali ne poznaju pravila ili ne veruju u njih. Spontano reaguju na imperative svoje porodice: „Da li ste ozbiljni? Da li stvarno očekujete da se oženim devojkom iz određene grupe ljudi?“. Glavni junak, Nik, rođen je u Singapuru u tradicionalnoj, privilegovanoj porodici, ali ga šalju na školovanje u Britaniju. Tako on ima neke azijske karakteristike i navike, ali veoma prozapadno razmišljanje. U tome leži konflikt – i komedija – kroz koje veliki broj članova njegove generacija mora da prođe.

Ono što izdvaja ovu knjigu jesu dugotrajna rivalstva, gorke svađe i ljubomora koja se javlja unutar jedne porodice – nešto što se retko viđa u zapadnom društvu.

U Aziji je uobičajeno da se šira familija redovno sastaje i tu na scenu stupa politika. „Moj Bože, rođak Metju je dobio dedin Patek Filip sat. Kada se to desilo?“ Ima dosta takmičarskog duha, ali i ljubavi i to je čini zabavnom. Jedan recenzent je knjigu nazvao engleskim plemićkim romanom i to mi je najveći kompliment.

Centralni događaj u knjizi je venčanje Kolina i Araminte, koje se predstavlja kao nezamislivo raskošan, besraman prikaz bogatstva. Hor Bečkih dečaka, Valentino odeća, vožnja trajektom do obližnjih ostrva, „Cirque du Soleil“ i još mnogo toga. Da li su venčanja u Aziji stvarno slična ovome?

Prisustvovao sam i gorim venčanjima. Brojne aspekte i priče sam morao da umanjim u knjizi! Realnost je prosto neverovatna. Kažu da je istina ponekad čudnija od fikcije. Morao sam mnogo toga da pojednostavim i umanjim dekadenciju i preteranost umesto da je dodajem, ako možete da verujete.

Ponekad sam čak morao da izbacim neke detalje, jer je moja urednica smatrala da mi čitaoci neće verovati. Koliko god sam je uveravao da se to stvarno desilo, ona bi odgovarala: „Bez obzira. Izgubićeš čitaoce jer deluje neverovatno da ljudi troše toliko novca, ili rade nešto tako preterano“. Pa su ti delovi promenjeni.

Ipak, stičem utisak da ova knjiga ne govori samo o bogatstvu. „Suludo bogati Evropljani“ prosto ne bi imali istu draž.

Azija sada prolazi kroz novo zlatno doba. Bogatstvo koje se tamo stvara je bez presedana u istoriji sveta. Mislim da Kina pre deset godina nije imala nijednog milijardera. Deceniju kasnije, na Forbsovoj listi je 122 milijardera iz Kine. To je bukvalno bogatstvo stečeno preko noći i stvarno utiče na ostatak Azije koja je bila bogata generacijama. Ove stare porodice u Singapuru, Hong Kongu, Indoneziji i Filipinima se pitaju: „Odakle se odjednom stvorilo ovoliko kinesko bogatstvo?“

Da se vratimo na ono što ste rekli o važnosti poštovanja starijih u porodici – da li smatrate da je pisanje ovakve knjige, iznošenje detalja javnosti, u suprotnosti sa tradicijom?

To mi je palo na pamet kada sam počeo da pišem ovu knjigu... Ali smatram da sam uspeo da sačuvam privatnost ljudi o kojima pišem. Ne otkrivam nikakve duboko skrivene tajne o tome da ima bogatih ljudi u Aziji. Voajeristička je „Dauntonska opatija“, a niko je nije ispričao iz azijske perspektive.

Nadam se da će Azijci da posmatraju knjigu sa pozitivne strane, jer smatram da slavi Aziju kao neverovatno bogatu kulturu – ne mislim na materijalno bogatstvo, već i kulturološko. Ljudi ovde imaju specifičan ukus; nisu samo stereotipni Azijati, koji od glave do pete nose brendirano samo zato što je to. Znam ljude koji su u sedamdesetim nosili markirano, Lanven i najpoznatije dizajnere, pre nego se pokret fašonista desio na Zapadu u poslednjih 10 godina. Oduvek je postojala ta raznolikost. Moja baki su cipele pravili u Parizu tridesetih godina i slali joj ih u Singapur.

Izvor: vanityfair.com
Prevod: Miloš Vulikić