Knjigu hrvatske psihološkinje Ane Kandare Šoljage Laguna je objavila u novembru prošle godine. Intervju sa autorkom objavljen je u hrvatskim „Vijestima‟.

Je li neverstvo danas sveopšta pojava? Možemo li uopšte razmišljati o nekoj ljubavnoj vezi i reći – samima sebi, ali i partneru - nevere neće biti?

Neverstvo je vrlo raširena pojava, prema istraživanjima učestalija nego li ikada pre. Izgleda da će velika većina nas tokom života biti u nekoj od uloga ovog nesrećnog trougla, a neki i u više uloga. Nažalost, nema ni jednog odnosa koji sa sobom nosi jemstvo da će biti monogaman. Monogamija nije zagarantovana bračnim zavetima, našim željama, pa čak ni ljubavlju koju osećamo prema partneru. Za sve koji danas stupaju u brak ili neki drugi tip monogamnog odnosa izgleda da više uopšte nije pitanje hoće li kroz zajednički život doživeti neku vanbračnu privlačnost, nego kada će je doživeti. Da takva privlačnost ne postane bolna priča neverstva, svi bi parovi – i oni koji su već preživeli neverstvo i oni koji još nisu imali takav problem – trebalo da uče o tome kako da je spreče.

Razlikuje li se neverstvo koja je samo seks za jednu noć od onog koje uključuje emocionalnu vezu? Šta kada paralelni život traje godinama?

Neverstvo za jednu noć se najčešće događa kao rezultat spleta okolnosti i često je rezultat impulsivne odluke. Najčešće se događa na poslovnim putovanjima ili sličnom tipu kraćih odsustava od kuće. Ponekad se dogodi s osobom poznatom od pre, ali najčešće se dogodi sa strancem. U pozadini ovog tipa neverstva najčešće nalazimo razloge kao što su: pijanstvo, znatiželja, sažaljenje, pa čak i pristojnost. Reč je najčešće o izolovanom incidentu koji se većinom nikada više ne ponovi i koji ne nosi značajniji emocionalni naboj. Za razliku od ovog tipa neverstva, emocionalna neverstvo uključuje snažne i razne emocije, kao na primer: intenzivno razmišljanje o toj osobi, poveravanje toj osobi vezano uz intimne stvari, osećaj gubitka kada se ne može biti u kontaktu s tom osobom, izraženu empatiju i brigu prema toj osobi te osećaj radosti i ispunjenja kada se provodi vreme zajedno. Za razliku od ova dva tipa neverstva, paralelni život uključuje dugoročni razvoj nevernog odnosa, bez napuštanja bračnog odnosa. Pritom se neverni partner oseća malo ili nimalo povezan s bračnim partnerom i najčešće vidi odnos isključivo kroz obaveze, pravne, imovinske ili roditeljske. Odnos s trećom osobom često služi upravo za popunjavanje praznina u bračnom odnosu. Koji su glavni razlozi neverstva? Ne postoji jedan uzrok neverstva. Ono se događa zbog brojnih različitih razloga, od kojih većina njih nema veze s brakom već s ličnim razlozima neverne osobe. Zato se ono najčešće i događa u razdobljima povećanih životnih zahteva i pojačanog stresa, kao što su rođenje deteta, promena posla, gubitak posla i slično. To je suprotno od onoga što mnogi ljudi misle o neveri, a to je da je glavni i najčešći uzrok neverstva loš brak. Zanimljivo je, naime, da istraživanja govore o tome da više od 50 posto muškaraca i 30 posto žena koji su bili neverni procenjuju svoj brak srećnim, što potvrđuju i ona istraživanja koja kažu da osoba može osećati snažan osećaj privrženosti bračnom partneru, a opet osetiti snažnu privlačnost i zaljubljenost prema nekoj drugoj osobi.

Kako varaju žene, a kako muškarci?

Postoji jedna vrlo raširena predrasuda, a to je da žene varaju zbog emocija, a muškarci zbog seksa. Ono što ja primećujem u svojoj dugogodišnjoj praksi, kao i ono što se potvrđuje u ozbiljnijim istraživanjima na tu temu, jest to da velika većina neverstava uključuje emocije, kako za muškarce tako i za žene. Ono u čemu se razlikuju je eventualno to da će muškarci više govoriti, kada govore o neverstvu, o seksualnom aspektu nevere, a žene o emocionalnom aspektu, ali to je zapravo nebitno.

Treba li priznati nevestvo?

Priznati ili ne, dilema je većine nevernih partnera dok još nisu otkriveni i za oba izbora postoje prilično uverljivi argumenti. Istraživanja pokazuju da priznanje neverstva povećava šansu da će brak biti spašen, za razliku od onih slučajeva kada neverni partner biva otkriven. To je zato što samostalno priznanje može govoriti i o preuzimanju odgovornosti za neverstvo od nevernog partnera, o nameri da odnos s trećom osobom trajno završi, kao i o nameri da se neguje iskrenost u bračnom odnosu i prekinu laži. Ključno kod odluke da se neverstvo prizna jeste pravi razlog želje za priznanjem. Iz onoga što vidim u svojoj praksi, većina nevernih partnera razmišlja o tome da priznaju neverstvo zbog toga što osećaju intenzivnu krivicu nadaju se da će ih krivica nakon priznanja proći. Na njihovo iznenađenje, nakon priznanja događa se upravo suprotno! Očaj i golema patnja prevarene osobe samo još više razbuktaju osećaj krivice. Neki neverni partneri žele priznati neverstvo jer osećaju da bi trebalo da budu iskreni, jer je to ispravan moralni izbor i ispravan način življenja i negovanja odnosa. To je veoma razumljiv argument, ali šta kada ta iskrenost dovede vašeg bračnog partnera u stanje užasne traume s dugoročnim posledicama? Teška je to i ozbiljna dilema. Većina stručnjaka koji rade na ovom području smatraju da je bolje ne priznati neverstvo, upravo zato da bi se prevarena osoba poštedela patnje. Stručnjaci pritom s nevernim partnerom intenzivno rade na tome da se neverstvo odmah prekine i da se poradi na njegovim uzrocima i na taj način smanji i potreba za priznanjem. Energiju koja se potroši na negovanje rana prevarenoj osobi puno je bolje potrošiti na poboljšanje odnosa samih sa sobom i poboljšanje bračnog odnosa. Na taj način se, u uslovima manjeg stresa, mogu postići rezultati u ličnom rastu i razvoju koji će uticati ne samo na prekid postojećeg nevernog odnosa, nego i na prevenciju neverstva u budućnosti. Svakako želim naglasiti da je odgovor na pitanje priznati neverstvo ili ne vrlo individualan i značajno zavisi od specifične situacije, specifičnog bračnog odnosa i bračnog partnera. Posebno je važno biti vrlo oprezan u priznavanju neverstva ako je prevarena osoba već ranije imala problema s kontrolom ljutnje, ako ima problema s alkoholom te ako je psihički nestabilna zbog bolesti ili neke životne krize. Saznanje o neverstvu partnera velika je psihička trauma i dođe li na plodno tle, može izazvati razne reakcije među kojima su i najekstremnije, kao što je samoubistvo ili ubistvo.

Može li se neverstvo oprostiti? Kako utiče na vezu kada partneri odluče preći preko njega?

Nevjerstvo je moguće oprostiti, ali kvalitetni, zreli i potpuni oproštaj stvar je znanja i rada na sebi i odnosu. Partneri mogu odlučiti da pređu preko neverstva na mnoge pogrešne načine, koji ih na kraju odvedu u loš odnos ili razvod braka. Oko dve trećine brakova pogođenih neverstvom će se raspasti. Zanimljivo je da od samog neverstva do razvoda braka, obično prođe između godinu i dve godine. Znači da postoji jedno razdoblje u kojem par pokušava da se oporavi od neverstva. Način na koji će se oporavljati pritom je ključan. Najčešće brak ne propadne zbog neverstva, nego zbog pogrešnog načina oporavka od njega.

Šta kada je „trougao‟ stalno stanje stvari? Čak i ako za njega znaju sve uključene osobe?

Neverstvo ovog tipa bračni partner često naslućuje (direktno ili indirektno), i barem ga prividno prihvata ili toleriše. O neverstvu pri tome bračni partneri najčešće uopšte ne razgovaraju. Međutim, štetni učinci neverstva, bez obzira na privid sklada i mira, vidljivi su u samopoštovanju i kvalitetu življenja svih uključenih osoba.

Kako se „izlečiti‟ od neverstva? Je li lek na temu „klin se klinom izbija‟ poguban za osobu koja ga primeni?

Neverstvo iz osvete, koje se događa kao reakcija na partnerovu neveru, vrlo je neefikasan način oporavka. Osveta je česta tema u mislima prevarenih partnera, no srećom najčešće ostaje samo na razini fantazije. Pritom prevarena osoba misli kako će „izravnavanjem računa“ doživeti prestanak patnje i poništavanje izdaje koju je naneo neverni partner. Međutim, to se nikada ne dogodi. Jedno nevestvo ne može izbrisati drugo, a dva su neverstva previše i za brakove koji su imali dobru šansu da prežive prvo. Neverstvo iz osvete može da zamaskira razloge zbog kojih se dogodilo prvo, i time dodatno sprečiti mogućnost oporavka bračnog odnosa.

Šta je prvo što kažete svojim pacijentima kada vam kažu: „Prevaren sam...‟, šta kada kažu: „Prevario sam...‟? „Žao mi je“…

Svim osobama uključenim u neverstvo je teško, i svima je potrebna psihološka pomoć.

Koji su bili vaši glavni motivi da ukoričite sve što znate o neverstvu?

Ovu knjigu sam napisala podstaknuta sudbinama brojnih ljudi koji su tokom mog dvadesetogodišnjeg rada potražili moju stručnu pomoć zbog neverstva. Mnogi od njih po pomoć su stigli nakon što su se već jako napatili i značajno zakomplikovali svoje živote, a neki i toliko kasno da su vlastitim pogrešnim postupcima već uništili svaku mogućnost da spasu svoj brak, a i ozbiljno su naškodili sebi i vlastitoj deci. Mnoge od tih priča mogle su imati lakši tok i bolji ishod da su ti ljudi imali pravovremenu pomoć i pristup kvalitetnim, proverenim i stručnim informacijama. Napisala sam ovu knjigu i zbog mnogih onih koji će doživeti neverstvo, a nikada neće moći ili hteti da potraže stručnu pomoć. Nadam se da će im ova knjiga pružiti dovoljno znanja, hrabrosti i optimizma da pokušaju sami, svojom voljom i snagom, da se probiju kroz sve faze oporavka od nevere, nezavisno od toga u kojoj se ulozi nalazili. I na kraju, napisala sam je nadajući se da će pomoći i svima onima koji žele da preduprede neverstvo i grade odnose koji će biti dovoljno stabilni i snažni da mu mogu odoleti.

Izvor: www.vecernji.hr