Barbara Kingsolver govori o romanu „Biblija otrovne masline“ za Gardijanov Čitalački klub
Petnaest godina po objavljivanju ove knjige u Srbiji, jednom od svetskih bestselera koji se nalazi u ediciji “Dragulji Lagune”, prenosimo sećanja Barbare Kingslover o tome kako je nastao ovaj roman.
Pre nego što sam je napisala, „Biblija otrovne masline“ me je deset godina pohodila kao duh u obliku registratora sa natpisom „PAK“ – Prokleta Afrička Knjiga. U taj registrator sam ubacivala beleške, isečke, fotografije, skice likova, ideje za zaplet, sve što mi se činilo važnim za tako veliki roman koji sam želela da napišem. Nikada nisam verovala da ću postati dovoljno dobar pisac da to učinim. Tako je registrator postajao sve veći, srazmerno nervozi koju je izazivao ovaj poduhvat u meni.
Sve je počelo 1985. godine kada sam pročitala knjigu „Endless Enemies“. U pitanju je analiza američke spoljne politike koja ogoljava način na koji vlade stvaraju spoljne neprijatelje tako što guše autonomiju zemalja onako kako bi se snishodljivi roditelj ophodio prema detetu. Analogija mi se učinila zgodnom za roman: studija ove uporne ljudske mane – arogancije maskirane u uslužnost – mogla bi da postane lična priča koja bi poslužila i kao alegorija. Priča o puču u Belgijskom Kongu koji je CIA podržala 1960. godine učinila mi se kao ovaploćenje ljudske tamne strane. Zamislila sam tinejdžerke pod nepodnošljivom vlašću oca autokrate kao mikrokosmos sukoba u Kongu. Šta bi bilo ako bih ih smestila u Kongo, u trenutku kada zemlja pokušava da se oslobodi kolonijalne vladavine? Likovi ne bi bili svesni političke drame koja se dešava oko njih, ali bi zato čitaoci videli sve.
Ideja mi se učinila veoma zanimljivom ali da bih napisala takav roman morala sam da saznam mnogo stvari: političku istoriju, tajne CIA-e, svakodnevne detalje misionarskog života (jer će likovi, naravno, biti hrišćanski misionari), tinejdžersku kulturu i jezik pedesetih godina XX veka. I sam Kongo: njegovu floru i faunu, zvuke i mirise, jezik i umetnost, duhovnost. Kao dete sam kratko živela u jednom selu u Kongu i imala sam veoma živa sećanja na tu zemlju, ali ta sećanja nije formirala odrasla osoba pa samim tim nisam mogla ni da ih ugradim u kontekst koji mi je bio potreban. Što se svega ostalog tiče, bila sam potpuna neznalica: šta je tinejdžerima bilo bitno 1959. godine? Ko je pomagao Patrisa Lumumbu? Nisam videla dalje od zidova mog neznanja.
Pa opet, razmotrila sam kakva bi se sve pitanja pojavila u ovakvom romanu. Bila sam beba kad je moja zemlja ukrala nezavisnost i resurse Kongu, ali smo bez sumnje moja zemlja i ja imali koristi od tog piratskog čina pa ne znam kako bi trebalo da se osećam povodom toga. Krivo? Indiferentno? Naučno znatiželjno ili politički pokajnički? Videla sam mnoge moguće odgovore i dopala mi se ideja stvaranja lika koji bi personifikovao svako od ovih gledišta: gušenje sestara pod dominacijom žestokog šefa porodice pored koga svaka od njih pokušava da preživi na svoj način. One će ispričati priču. Postepeno svaka sestra dobija ličnost i glas. Vežbala sam pričajući istu scenu iz tri različite tačke gledišta. Otkrila sam da mi je potrebna i četvrta, pa je jedna sestra podeljena u bliznakinje. To je lepota uloge pisca, možete da budete Bog: „Neka bude još jedna sestra! I bi sestra. I Pisac reče, to je dobro.“
Godinama sam čitala i čitala. Političku istoriju, afričku religiju, Bibliju, memoare misionara. Pronašla sam stari kikongo-engleski rečnik, preselila sam se na godinu dana na Kanarska ostrva kako bih mogla da idem na kratka putovanja do Afrike dok mi je ćerka u evropskom vrtiću. Ta putovanja nisu bila za dete, verujte mi. Mogla bih da napišem knjigu o njima: o čekanju 24 časa na jednom mestu dok taksista ne prikupi dovoljno putnika kako bi nas odvezao u drugi grad (jedan putnik se vozio na krovu). Ušunjavanje na tajne verske ceremonije. Zaustavljanje na granici kako bih dobila obaveznu injekciju protiv kolere sa iglom koja je pre mene korišćena za 10 ljudi. (Srećom pa sam ponela sa sobom svoju iglu, baš za ovakve slučajeve.) Videla sam neverovatne prizore i jela do tada nezamislive stvari.
Ali jedan cilj mi je bio nedostižan: morala sam da se vratim u centralni Kongo gde sam živela kao dete. To je bio dekor mog romana, ali sam sumnjala u tačnost svojih uspomena. Devedestih godina XX veka Belgijskim Kongom je i dalje vladao Mobutu Sese Seko, diktator koga su 30 godina ranije postavile Sjedinjene Države, i pošto sam javno govorila protiv njega, nije mi bio dozvoljen ulazak u zemlju. I tako sam pisala druge knjige, čekajući pogodan trenutak, čitajući i praveći skice i smanjujući debljinu mog registratora, odlažući projekat. Dokle god me je Mobutu držao van njegove teritorije, nisam mogla da napišem Prokletu Afričku Knjigu.
Onda me je jednog dana 1994. godine suprug prozreo. „Znaš šta?“, rekao je. „To je samo izgovor. Ti se zapravo bojiš. Imaš dovoljno znanja da započneš ovaj roman, stoga jednostavno piši“. Nisam znala da li je bio u pravu kada mi je rekao da sam prikupila dovoljno znanja.
Ali što se tiče izgovora da knjigu ne mogu da napišem jer mi Mobutu brani ulaz u zemlju, bio je u pravu. I tako sam to i učinila. Počela sam.
Izvor: theguardian.com
Pre nego što sam je napisala, „Biblija otrovne masline“ me je deset godina pohodila kao duh u obliku registratora sa natpisom „PAK“ – Prokleta Afrička Knjiga. U taj registrator sam ubacivala beleške, isečke, fotografije, skice likova, ideje za zaplet, sve što mi se činilo važnim za tako veliki roman koji sam želela da napišem. Nikada nisam verovala da ću postati dovoljno dobar pisac da to učinim. Tako je registrator postajao sve veći, srazmerno nervozi koju je izazivao ovaj poduhvat u meni.
Sve je počelo 1985. godine kada sam pročitala knjigu „Endless Enemies“. U pitanju je analiza američke spoljne politike koja ogoljava način na koji vlade stvaraju spoljne neprijatelje tako što guše autonomiju zemalja onako kako bi se snishodljivi roditelj ophodio prema detetu. Analogija mi se učinila zgodnom za roman: studija ove uporne ljudske mane – arogancije maskirane u uslužnost – mogla bi da postane lična priča koja bi poslužila i kao alegorija. Priča o puču u Belgijskom Kongu koji je CIA podržala 1960. godine učinila mi se kao ovaploćenje ljudske tamne strane. Zamislila sam tinejdžerke pod nepodnošljivom vlašću oca autokrate kao mikrokosmos sukoba u Kongu. Šta bi bilo ako bih ih smestila u Kongo, u trenutku kada zemlja pokušava da se oslobodi kolonijalne vladavine? Likovi ne bi bili svesni političke drame koja se dešava oko njih, ali bi zato čitaoci videli sve.
Ideja mi se učinila veoma zanimljivom ali da bih napisala takav roman morala sam da saznam mnogo stvari: političku istoriju, tajne CIA-e, svakodnevne detalje misionarskog života (jer će likovi, naravno, biti hrišćanski misionari), tinejdžersku kulturu i jezik pedesetih godina XX veka. I sam Kongo: njegovu floru i faunu, zvuke i mirise, jezik i umetnost, duhovnost. Kao dete sam kratko živela u jednom selu u Kongu i imala sam veoma živa sećanja na tu zemlju, ali ta sećanja nije formirala odrasla osoba pa samim tim nisam mogla ni da ih ugradim u kontekst koji mi je bio potreban. Što se svega ostalog tiče, bila sam potpuna neznalica: šta je tinejdžerima bilo bitno 1959. godine? Ko je pomagao Patrisa Lumumbu? Nisam videla dalje od zidova mog neznanja.
Pa opet, razmotrila sam kakva bi se sve pitanja pojavila u ovakvom romanu. Bila sam beba kad je moja zemlja ukrala nezavisnost i resurse Kongu, ali smo bez sumnje moja zemlja i ja imali koristi od tog piratskog čina pa ne znam kako bi trebalo da se osećam povodom toga. Krivo? Indiferentno? Naučno znatiželjno ili politički pokajnički? Videla sam mnoge moguće odgovore i dopala mi se ideja stvaranja lika koji bi personifikovao svako od ovih gledišta: gušenje sestara pod dominacijom žestokog šefa porodice pored koga svaka od njih pokušava da preživi na svoj način. One će ispričati priču. Postepeno svaka sestra dobija ličnost i glas. Vežbala sam pričajući istu scenu iz tri različite tačke gledišta. Otkrila sam da mi je potrebna i četvrta, pa je jedna sestra podeljena u bliznakinje. To je lepota uloge pisca, možete da budete Bog: „Neka bude još jedna sestra! I bi sestra. I Pisac reče, to je dobro.“
Godinama sam čitala i čitala. Političku istoriju, afričku religiju, Bibliju, memoare misionara. Pronašla sam stari kikongo-engleski rečnik, preselila sam se na godinu dana na Kanarska ostrva kako bih mogla da idem na kratka putovanja do Afrike dok mi je ćerka u evropskom vrtiću. Ta putovanja nisu bila za dete, verujte mi. Mogla bih da napišem knjigu o njima: o čekanju 24 časa na jednom mestu dok taksista ne prikupi dovoljno putnika kako bi nas odvezao u drugi grad (jedan putnik se vozio na krovu). Ušunjavanje na tajne verske ceremonije. Zaustavljanje na granici kako bih dobila obaveznu injekciju protiv kolere sa iglom koja je pre mene korišćena za 10 ljudi. (Srećom pa sam ponela sa sobom svoju iglu, baš za ovakve slučajeve.) Videla sam neverovatne prizore i jela do tada nezamislive stvari.
Ali jedan cilj mi je bio nedostižan: morala sam da se vratim u centralni Kongo gde sam živela kao dete. To je bio dekor mog romana, ali sam sumnjala u tačnost svojih uspomena. Devedestih godina XX veka Belgijskim Kongom je i dalje vladao Mobutu Sese Seko, diktator koga su 30 godina ranije postavile Sjedinjene Države, i pošto sam javno govorila protiv njega, nije mi bio dozvoljen ulazak u zemlju. I tako sam pisala druge knjige, čekajući pogodan trenutak, čitajući i praveći skice i smanjujući debljinu mog registratora, odlažući projekat. Dokle god me je Mobutu držao van njegove teritorije, nisam mogla da napišem Prokletu Afričku Knjigu.
Onda me je jednog dana 1994. godine suprug prozreo. „Znaš šta?“, rekao je. „To je samo izgovor. Ti se zapravo bojiš. Imaš dovoljno znanja da započneš ovaj roman, stoga jednostavno piši“. Nisam znala da li je bio u pravu kada mi je rekao da sam prikupila dovoljno znanja.
Ali što se tiče izgovora da knjigu ne mogu da napišem jer mi Mobutu brani ulaz u zemlju, bio je u pravu. I tako sam to i učinila. Počela sam.
Izvor: theguardian.com
Autor: Barbara Kingsolver
