Blagoje Grahovac: Jugoslaviju je razbio KGB, a NATO je potreba Srbije!
Knjiga generala avijacije u penziji Blagoja Grahovca „Glasovi iz gluve sobe“ za vrlo kratko vreme je postala pravi bestseler na eks-Ju prostoru jer se u njoj po prvi put otkrivaju mnoge tajne vezane za raspad SFRJ 1991, NATO agresiju 1999, kao i o dešavanjima uoči i tokom 5. oktobra 2000. godine.
Kao neposredan svedok i učesnik dešavanja koja su obeležila srpsku noviju istoriju, general Blagoje Grahovac u intervjuu za „Aferu" govori o tajnama i događajima koji su „izašli" iz „gluve sobe".
– Sa jedne strane, ovakvu knjigu mi nije bilo teško napisati, jer sam ili učesnik ili svedok događaja koji su izneseni u njoj, a sa druge strane, imao sam moralnu dilemu da li da je napišem ili ne. Naime, očekivao sam da će se istoričari na eks-Ju prostoru baviti pitanjem razbijanja SFRJ, ali oni nikako da otpočnu sa načinjanjem tog strateški važnog pitanja. Iz razloga što ne možemo dati valjan odgovor zašto se Balkan toliko dugo muči u svakom pogledu, dok se ne dođe do odgovora zašto i kako je razbijena Jugoslavija. Kada sam video da niko ne otvara to važno pitanje, isto sam pokušao uraditi ovom knjigom - kaže na početku razgovora general Grahovac.
Kada je, po Vašem mišljenju, započeo raspad Jugoslavije? Da li 1991, kada je formalno započeo rat ili možda koju deceniju ranije?
– Jugoslavija se nije raspala nego je razbijena. Razbijanje je počelo još 1925. godine direktivom Kominterne i ta namera nikada nije prekinuta od sovjetske strane. Ta njihova nakana je osnažena posle invazije snaga Varšavskog ugovora na Čehoslovačku 1968. godine, a operativni zamah je dobijen posle Titove smrti, ali drugačijim metodama. Pošto je KGB kontrolisao obe vojne službe, ali i Službe državne bezbednosti, njih su uvezali u mrežu sa kriminogenim strukturama i nekim političarima gladnim apsolutne vlasti i pohlepnim za novcem.
Tu mrežu sam u knjizi nazvao banditosima, koji su sa klerom u svim etnosima do usijanja raspirivali nacionalne, verske i religijske emocije. Tako pregrejanom populusu nije bilo teško gurnuti oružje u ruke. Ratovanja i primirja su otpočinjala i prekidala se onda kako je to banditosima odgovaralo, a sve u cilju pljačke narodne i državne imovine. Jugoslavija je razbijena iz geopolitičkih razloga operativnim radom KGB, a što i nekim krugovima na Zapadu nije bilo nedopadljivo.
Zasto je JNA, nekada četvrta vojna sila u Evropi, tako brzo poražena 1991. godine?
– Bez obzira na njenu snagu, u takvom društvenom i političkom ambijentu svaka vojska bi bila poražena. U tom tragičnom ratu udario je svoj na svoga, pa je vojsci bilo teško pravilno se orijentisati. Dodatni problem je i to stoje KGB pod svojom kontrolom držao obe vojne službe i što su banditosi u svoju mrežu već bili uvukli značajan broj oficira na visokom položaju. Treba reći da je istinsko bratstvo i jedinstvo, koje je bilo snažna vrednosna kategorija, umnogome sprečilo opšte krvoproliće.
Da li je Dejton bila pobeda Miloševića ili poraz Srbije i RS?
– Dejton je bio spas za sve narode bivše Jugoslavije, jer da se on nije desio, banditosi bi nastavili svoj krvavi pir. Dejton nije ničiji poraz nego je pobeda mira.
Da li je postojala i najmanja šansa da se NATO agresija izbegne?
– Postojale su velike šanse i bili smo na tom putu. Banditosi su iskoristili politički zalutalog Miloševića i svi oni zajedno su neprekidno provocirali, te su na kraju i isprovocirali intervenciju NATO.
Smatrate da je Srbiji i nakon svega mesto u NATO. Možete li taj stav detaljnije obrazložiti?
– NATO je danas geopolitička potreba, i pored svih mana koje taj savez ima. Naoružani fanatizam koji kao cunami ide sa Juga teško da će se moći zaustaviti bez jakog vojnog saveza širokih razmera. Na to godinama upozoravam i danas je to stvarnost, pa će NATO biti potreba, kako Srbije, tako i Rusije. Sa sociološko-psihološkog aspekta gledano, članstvo u savezu NATO znači da država Srbija neće više biti u ratu sa bilo kim. Države saveza NATO su po svemu odabrano društvo, te je politički mudro biti u takvom društvu. Ekonomski je isplativo, jer ćese za odbranu izdvajati daleko manje sredstava od današnjih i jer će država biti siguran ambijent za strane ulagače. Odbrambeno je efikasnije iz razloga što će država biti pod jakim kišobranom. Kulturološki je značajno jer građani Srbije više nikada neće biti u stanju da ratuju ili da iščekuju rat, te će energija koja je trošena u ratovima ili u iščekivanju ratova biti usmerena u pravcu stvaralaštva na raznim poljima. To čak postaje i najvažnija kategorija. Siguran sam da će se uskoro uspostaviti američko-evropsko-rusko partnerstvo na novim osnovama.
Možemo li u ovom trenutku biti između Istoka i Zapada, odnosno između Moskve i Brisela?
– Decenijska politika Srbije je u ovakvu dilemu uvela i državu Srbiju i njene građane. Naime, za državnu politiku je najvažnija njena strategijska orijentacija, a to znači biti tamo gde država geografski i civilizacijski pripada. Prema oba ta parametra, Srbija pripada Evropi, pa tu treba i da ostane, i to po svim njenim sadržajima. Društveno-političko raspolućivanje, u kojem Srbija vekovima živi, vrlo je opaka stvar.
Kako vidite Vojsku Srbije danas? Šta je profesionalizacija donela, a šta oduzela vojsci kao instituciji?
– Postojeći koncept odbrane i model vojske je neefikasan, a ujedno i neodrživ sistem. Godinama ističem da Srbija može izdržati vojsku brojne veličine između osam i po hiljada i deset hiljada vojnika, ali u drugačijem modelu, koji može biti daleko efikasniji od postojećeg. Profesionalizacija vojske donosi mnogo pozitivnih stvari, ali to nije garant sigurne odbrane i bezbednosti. Vojska treba da primi prvi udar svih izazova, a pouzdan sistem odbrane i bezbednosti je onaj u kojem je opremljeni i osposobljeni građanin osnovni subjekt tog sistema. Za sve to su potrebne sasvim drugačije društveno-političke postavke od ovih sadašnjih.
Možemo li od Vas u budućnosti očekivati još neku sličnu knjigu poput „Glasova iz gluve sobe“, koji su postali apsolutni bestseler?
– Verujem da će čitaoci iduće godine imati priliku da čitaju novu knjigu, na primer pod naslovom „Svetla ćorave sobe“. Aktuelna knjiga, prema mom mišljenju, postigla je cilj, iz razloga što na nju i na njenog autora svim sredstvima napadaju oni koji su pripadali (a moguće i dalje pripadaju) mreži banditosa. Prvi put se sami otkrivaju, stoje osnovni preduslov da objektivno možemo doći do zaključka zastoje i kako razbijena Jugoslavija.
Nova Jugoslavija je realnost!
Da li je moguće udruživanje eks-Ju prostora?
– O Jugo-regiji pišem godinama. U početku je bilo jeres i reći, a kamoli napisati. Već sada to postaje realnost. Veliku korist će imati ona eks-Ju država koja bude hrabra da tu inicijativu javno promoviše.
Autor: Srećko Milovanović
Izvor: Afera
Kao neposredan svedok i učesnik dešavanja koja su obeležila srpsku noviju istoriju, general Blagoje Grahovac u intervjuu za „Aferu" govori o tajnama i događajima koji su „izašli" iz „gluve sobe".
– Sa jedne strane, ovakvu knjigu mi nije bilo teško napisati, jer sam ili učesnik ili svedok događaja koji su izneseni u njoj, a sa druge strane, imao sam moralnu dilemu da li da je napišem ili ne. Naime, očekivao sam da će se istoričari na eks-Ju prostoru baviti pitanjem razbijanja SFRJ, ali oni nikako da otpočnu sa načinjanjem tog strateški važnog pitanja. Iz razloga što ne možemo dati valjan odgovor zašto se Balkan toliko dugo muči u svakom pogledu, dok se ne dođe do odgovora zašto i kako je razbijena Jugoslavija. Kada sam video da niko ne otvara to važno pitanje, isto sam pokušao uraditi ovom knjigom - kaže na početku razgovora general Grahovac.
Kada je, po Vašem mišljenju, započeo raspad Jugoslavije? Da li 1991, kada je formalno započeo rat ili možda koju deceniju ranije?
– Jugoslavija se nije raspala nego je razbijena. Razbijanje je počelo još 1925. godine direktivom Kominterne i ta namera nikada nije prekinuta od sovjetske strane. Ta njihova nakana je osnažena posle invazije snaga Varšavskog ugovora na Čehoslovačku 1968. godine, a operativni zamah je dobijen posle Titove smrti, ali drugačijim metodama. Pošto je KGB kontrolisao obe vojne službe, ali i Službe državne bezbednosti, njih su uvezali u mrežu sa kriminogenim strukturama i nekim političarima gladnim apsolutne vlasti i pohlepnim za novcem.
Tu mrežu sam u knjizi nazvao banditosima, koji su sa klerom u svim etnosima do usijanja raspirivali nacionalne, verske i religijske emocije. Tako pregrejanom populusu nije bilo teško gurnuti oružje u ruke. Ratovanja i primirja su otpočinjala i prekidala se onda kako je to banditosima odgovaralo, a sve u cilju pljačke narodne i državne imovine. Jugoslavija je razbijena iz geopolitičkih razloga operativnim radom KGB, a što i nekim krugovima na Zapadu nije bilo nedopadljivo.
Zasto je JNA, nekada četvrta vojna sila u Evropi, tako brzo poražena 1991. godine?
– Bez obzira na njenu snagu, u takvom društvenom i političkom ambijentu svaka vojska bi bila poražena. U tom tragičnom ratu udario je svoj na svoga, pa je vojsci bilo teško pravilno se orijentisati. Dodatni problem je i to stoje KGB pod svojom kontrolom držao obe vojne službe i što su banditosi u svoju mrežu već bili uvukli značajan broj oficira na visokom položaju. Treba reći da je istinsko bratstvo i jedinstvo, koje je bilo snažna vrednosna kategorija, umnogome sprečilo opšte krvoproliće.
Da li je Dejton bila pobeda Miloševića ili poraz Srbije i RS?
– Dejton je bio spas za sve narode bivše Jugoslavije, jer da se on nije desio, banditosi bi nastavili svoj krvavi pir. Dejton nije ničiji poraz nego je pobeda mira.
Da li je postojala i najmanja šansa da se NATO agresija izbegne?
– Postojale su velike šanse i bili smo na tom putu. Banditosi su iskoristili politički zalutalog Miloševića i svi oni zajedno su neprekidno provocirali, te su na kraju i isprovocirali intervenciju NATO.
Smatrate da je Srbiji i nakon svega mesto u NATO. Možete li taj stav detaljnije obrazložiti?
– NATO je danas geopolitička potreba, i pored svih mana koje taj savez ima. Naoružani fanatizam koji kao cunami ide sa Juga teško da će se moći zaustaviti bez jakog vojnog saveza širokih razmera. Na to godinama upozoravam i danas je to stvarnost, pa će NATO biti potreba, kako Srbije, tako i Rusije. Sa sociološko-psihološkog aspekta gledano, članstvo u savezu NATO znači da država Srbija neće više biti u ratu sa bilo kim. Države saveza NATO su po svemu odabrano društvo, te je politički mudro biti u takvom društvu. Ekonomski je isplativo, jer ćese za odbranu izdvajati daleko manje sredstava od današnjih i jer će država biti siguran ambijent za strane ulagače. Odbrambeno je efikasnije iz razloga što će država biti pod jakim kišobranom. Kulturološki je značajno jer građani Srbije više nikada neće biti u stanju da ratuju ili da iščekuju rat, te će energija koja je trošena u ratovima ili u iščekivanju ratova biti usmerena u pravcu stvaralaštva na raznim poljima. To čak postaje i najvažnija kategorija. Siguran sam da će se uskoro uspostaviti američko-evropsko-rusko partnerstvo na novim osnovama.
Možemo li u ovom trenutku biti između Istoka i Zapada, odnosno između Moskve i Brisela?
– Decenijska politika Srbije je u ovakvu dilemu uvela i državu Srbiju i njene građane. Naime, za državnu politiku je najvažnija njena strategijska orijentacija, a to znači biti tamo gde država geografski i civilizacijski pripada. Prema oba ta parametra, Srbija pripada Evropi, pa tu treba i da ostane, i to po svim njenim sadržajima. Društveno-političko raspolućivanje, u kojem Srbija vekovima živi, vrlo je opaka stvar.
Kako vidite Vojsku Srbije danas? Šta je profesionalizacija donela, a šta oduzela vojsci kao instituciji?
– Postojeći koncept odbrane i model vojske je neefikasan, a ujedno i neodrživ sistem. Godinama ističem da Srbija može izdržati vojsku brojne veličine između osam i po hiljada i deset hiljada vojnika, ali u drugačijem modelu, koji može biti daleko efikasniji od postojećeg. Profesionalizacija vojske donosi mnogo pozitivnih stvari, ali to nije garant sigurne odbrane i bezbednosti. Vojska treba da primi prvi udar svih izazova, a pouzdan sistem odbrane i bezbednosti je onaj u kojem je opremljeni i osposobljeni građanin osnovni subjekt tog sistema. Za sve to su potrebne sasvim drugačije društveno-političke postavke od ovih sadašnjih.
Možemo li od Vas u budućnosti očekivati još neku sličnu knjigu poput „Glasova iz gluve sobe“, koji su postali apsolutni bestseler?
– Verujem da će čitaoci iduće godine imati priliku da čitaju novu knjigu, na primer pod naslovom „Svetla ćorave sobe“. Aktuelna knjiga, prema mom mišljenju, postigla je cilj, iz razloga što na nju i na njenog autora svim sredstvima napadaju oni koji su pripadali (a moguće i dalje pripadaju) mreži banditosa. Prvi put se sami otkrivaju, stoje osnovni preduslov da objektivno možemo doći do zaključka zastoje i kako razbijena Jugoslavija.
Nova Jugoslavija je realnost!
Da li je moguće udruživanje eks-Ju prostora?
– O Jugo-regiji pišem godinama. U početku je bilo jeres i reći, a kamoli napisati. Već sada to postaje realnost. Veliku korist će imati ona eks-Ju država koja bude hrabra da tu inicijativu javno promoviše.
Autor: Srećko Milovanović
Izvor: Afera
Autor: Blagoje Grahovac
