Za razliku od vašeg prethodnog epistolarnog romana „Pisma iz Srbije“, u ovoj novoj knjizi svoju tačku gledišta ne iznosi stranac, već naš čovek Todor Trajković, seljak. Da li je ovaj pogled „iznutra“ i iz unutrašnjosti još oštriji, iskošeniji i burleskniji?

Todor više voli Srbiju od onog izmišljenog stranca, ali je utoliko kritičniji prema njenim slabostima i manama. Ali kao svaki pravi, lukavi, srpski seljak, gorke istine nam ne saopštava direktno, već kroz naizgled obične, prozaične, dogodovštine iz svog sela Miloševa. „Srbijo, Bog ti pomogo“ je duhovitija i pitkija knjiga od „Pisama iz Srbije“, može se reći da više liči na mlado vino nego na domaću rakiju, ali jednako snažno udara u glavu. Naravno, onome ko još glavu ima.

Kad srpski seljak počne da misli, to na dobro ne može da izađe, kaže vaš junak. Kakve muke su naterale našeg seljaka da piše dnevnik?

Iako sam priznaje da je srpskom seljaku najbolje kad ne misli mnogo, već da mišljenje ima za „najnužnije potrebe“, Todor jednoga dana počinje da misli preko svake mere. Uplašen od sopstvenih ideja ne usuđuje se da ih izgovori naglas, već ih zapisuje u dnevnik, koji potom krije ispod motike, jer ga tu niko neće naći. Motiku, naime danas u Srbiji, niko ne uzima u ruke. Kroz čitav roman Todor upozorava, moli, kumi, da njegove apele neko shvati ozbiljno, zasmejava nas dok nam ne natera suze na oči, a potom o istom trošku plačemo odistinski. Svaka vlast u ovoj zemlji, od Turaka pa do 5. oktobra imala je prilike da vidi šta se dogodi kad srpski seljak počne naglas da misli. To bez velike gužve i srče do kolena ne biva.

Inače, kako mi sebe vidimo, da li smo kao narod suviše oštri prema sebi, umemo li još uvek da se nasmejemo svojim manama ili taj duh polako čili?

Nekada se pevalo „Pesma nas je održala, njojzi hvala“, ali danas su tu ulogu preuzeli satira i humor. Narod svakodnevno zasipan prostaklucima, lažima, licemerjem beži u satiru i humor kao za vreme bombardovanja u skloništa. U vremenu kada je lakše zapodenuti kavgu nego šalu, humor je danas jedini siguran zaklon za očuvanje zdravog razuma, a humoristi su neka vrsta narodnih vidara, iscelitelja i ako nije pretenciozno reći – izabranih lekara. Nasmejati nekoga podvig je svoje vrste, pogledajte samo ljude oko sebe u autobusima, redovima u poštama, bankama. Bolje da im stanete na kurje oko nego da pokušate da se našalite s njima, većini će atrofirati mišići na licu koliko se dugo nisu nasmejali. Da je pameti, duhovite knjige Srbima bi se danas prepisivale na recept.

Kako se Todor bori sa „gorućim problemima“: belom kugom, prilivom kritičkog mišljenja, naročito kod ženskog dela sela, ali i sa političkim angažmanom svog muškog naslednika?

Boreći se protiv bele kuge, Todor je rodonačelnik nove turističke manifestacije u Srbiji – provodadžijade. Na njoj okuplja devojke za udaju i prezrele momke za ženidbu, a sve da bi nekako izbegao zatvaranje lokalne škole, kao najtužniju sudbinu svakog sela na svetu. Njegov sin Vojislav je poznati seoski zgubidan, neradnik i momak labavog morala, koji naposletku ulazi u stranku, jer danas „i ležeći policajac mora da bude član stranke, ako neće da izgubi posao“. Todor čudom ne može da se načudi što su današnjoj Srbiji potrebni baš takvi kadrovi, ali ga sin teši govoreći mu da se on takav kakav je za politiku „celog života spremao“.

Čini se, ipak, da Todorovu pažnju najviše zaokuplja evropeizacija sela, to što se ne tovi, nego „uzgaja“, što se nema imanje, nego „gazdinstvo“. Šta on kaže na to što seljak više ne sme da bude seljak?

I Todor vidi da danas niko više ne želi da liči na sebe i da se svi srame svog odraza u ogledalu. Umesto toga sanjaju da liče na nekog drugog, boljeg i uspešnijeg. Otuda ovoliko plastičnih operacija, naduvanih usana, selfi fotografija propuštenih kroz raznorazne filtere i život u virtuelnom svetu. Profilna slika na Fejsbuku važnija je od one u ličnoj karti. Tako je u gradu, tako je i na selu, gde srpskog seljaka sve više žuljaju opanci, a šajkaču bi rado zamenio kaubojskim šeširom. Srbi danas hrle da posećuju etno-sela sa džakuzijima i spa tretmanima, dok njihovi rođeni zavičaji umiru i nestaju. Malo-pomalo pa na televiziji čujemo kako neka poznata ličnost vikende provodi na svom „ranču“, nedajbože da bi upotrebio reč „imanje“, „očevina“ ili „dedovina“, obično srpsko selo izgleda je definitivno izašlo iz mode.

Najbolnija tema srpskog sela je pustoš. U vašoj knjizi je ova situacija primećena kroz tužni osmeh, ali kroz kakve dogodovštine?

Na početku knjige Todor kaže da se iz njihovog sela odlazi ili na groblje ili u grad, s tim što se s groblja poneko i vrati. Tu je i epizoda o tome kako je iz putujućeg cirkusa pobegao mlad majmun i sakrio se u kuću jedne bake na kraju sela. Iako je za njim organizovana čitava potera, baka ne želi da ga otkrije, jer joj je on jedino društvo u dugim, usamljenim danima. Potom i potresna priča jednog Todorovog komšije čija deca su se posvađala oko nasledstva, ali ne ko će od oca naslediti više, nego manje... Todorova kćerka i njen muž takođe snivaju da napuste selo i Srbiju, pa je naš glavni junak primoran da ih lukavstvom sprečava u tome. Kao što vidite u knjizi se prepliću smeh i gorčina, ali književnost je retko kad bolja od života.

U čemu vi, kao pisac i satiričar, vidite rešenje?

Ni mnogo pametniji od mene rešenje problema srpskog sela nisu pronašli, a možda je greška u tome što ga uvek tražimo od onih koji su iz sela pobegli u grad, a ne kod onih koji još u selu žive. Kao čovek i pisac ne vidim način da se ekonomska migracija zaustavi, jer današnji Srbi od svojih ognjišta beže kao od kuge, a njihova deca životinje viđaju samo u zoološkom vrtu ili na tetovažama pevačica i fudbalera. Ali, to i onako uskoro neće biti važno, jer će se vrlo brzo svi građani Srbije preseliti u Beograd. Kad jednoga dana naše unuke neko bude pitao odakle su starinom, oni će odgovoriti sa Vidikovca ili sa Karaburme...

Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika