„Zbirka priča ’Ništa nije smešno’ nastajala je tokom poslednjih dvadesetak godina, kao satirično svedočanstvo o jednom neveselom vremenu.

Knjiga nosi takav naziv jer sam hteo da budem pošten prema svojim čitaocima, koji su navikli da od mene uglavnom očekuju duhovito štivo. U ovoj knjizi humora ima, ali tek kao neopodnog začina, ’glavno jelo’ je ipak satira, gorka, opora i ubojita. Reakcije čitalaca koje dopiru do mene se uglavnom svode na jednu rečenicu: Ne znam da li da se smejem ili plačem.“

Ovako, krajnje otvoreno, Bojan Ljubenović, naš vrsni satiričar i dugogodišnji urednik legendarne rubrike „TRN“ u Večernjim novostima, predstavlja svoju novu knjigu koja nedeljama opstaje na vrhu liste najčitanijih izdanja Lagune.

Međutim, važnije pitanje od toga ima li u knjizi više humora ili satire jeste: ima li u njoj istine ili ne. „Mislim da ima, i da je baš zbog ogoljene istine naišla na ovako dobar prijem kod čitalaca“, kaže Ljubenović, iako dr Ratko Božović u recenziji tvrdi: „Istina nikome nije potrebna – ističe tvorac ove knjige. Zaista, naše su istine neverovatne, bezumne i neshvatljive. Gola istina deluje kao bespomoćni krik, kao privid u mrkloj noći, kao prizor. Istina se doživljava kao laž. Laž je zamenila istinu jer su je tako i predstavili bleferi društvenog i političkog života“.

Kada mu je urednica zatražila satirične priče, i to u jeku najveće potražnje za romanom „Da je bolje, ne bi valjalo“, pisac je, kako kaže, pomislio da ne postoji ni promil šanse da jedna knjiga satiričnih priča ponovi takav uspeh. Godinama se nije desilo da satirične priče dospeju u žižu interesovanja, jer su bile potcenjene od svih, izdavača, knjižara, kritike... Međutim, stvarnost je demantovala autora i rasplinula njegovu skepsu: iako se ova zbirka pojavila pre skoro četiri meseca, i dalje je među deset najprodavanijih knjiga u Srbiji i već je doživela četiri izdanja, što je dokaz da ljudi vole i cene satiru ako im se predstavi na pravi način.

„To je za ovaj književni žanr pravo malo čudo i veoma mi je drago zbog toga. Konačno neke nepravde koje srpska satira trpi već decenijama počinju da se ispravljaju. Uvek sam tvrdio da su naši aforizmi, satirične priče i pesme bolji deo celokupne srpske književnosti, ovo je jedna mala, ali vredna pobeda, ne sumnjam da će ih biti još jer imamo odlične autore“, ističe naš satiričar, i otkriva da su junaci njegovih priča obični ljudi koje svakodnevno srećemo na ulici.

„Mali ljudi, ukradene mladosti, proćerdane sadašnjosti i neizvesne budućnosti, žrtve tranzicije sa dronjcima od snova i mrvicama nade da im može biti bolje. U njima se svako može prepoznati, priče su kao džepna ogledala, ako im se dovoljno približite, videćete u njima svoj odraz, a ako malo prošarate, prepoznaćete i svoju okolinu, komšije, rodbinu, prijatelje, vlast, opoziciju...“

Bojan Ljubenović smatra da je upravo ovom knjigom odužio svoj dug društvu u kome živi, jer nije ćutao kad je trebalo govoriti, i dodaje da iako zvuči pomalo patetično kada kaže da je ona neka vrsta njegovog književnog testamenta – on zaista misli tako: