Razgovaramo sa Boni Garmus o užasnom danu na poslu zbog kog je odlučila da napiše svoj debitantski roman „Lekcije iz hemije“ i inspiraciji za lik psa po imenu Pola Sedam, jednog od najzanimljivijih ljubimaca u književnosti.

Nakon poslovnog sastanka zbog kog se osetila neraspoloženo, šezdesetčetvorogodičnja Boni Garmus je odlučila da je konačno došao trenutak da uzme olovku i papir u ruke: „Sela sam, smestila se i odmah sam osetila Elizabetino prisustvo i počela da pišem prvo poglavlje“. To je rezultiralo romanom „Lekcije iz hemije“, pričom o Americi 60-ih godina i Elizabet Zot, talentovanoj hemičarki, koja je primorana da napusti istraživački posao, nakon čega postaje zvezda popularne TV emisije o kuvanju. Umesto da domaćice podučava kako da spreme večeru, ona ih uči kako da promene svoje živote.

Još jedna inspiracija za novopečenu autorku bilo je ponovno čitanje klasika iz 1963. godine, publicističke knjige The Feminine Mystique autorke Beti Fridan, koji ju je podsetio na majku i podstaknuo ideju za mesto radnje budućeg romana. „Sećam se da su tada domaćice morale da obavljaju toliko mnogo posla i brinu se o mnogo dece, a to nikada nije smatrano poslom“, kaže Garmusova. Kao majka dve ćerke, želela je da piše o nečemu što će biti važno ženama današnjice: „Došlo mi je do mozga da moje ćerke neće imati iste poslovne prilike ili plate kao muškarci. I da će uvek, ali zaista uvek morati da se vraćaju kući osvrćući se preko ramena. To je i dalje realnost u svakom kutku ove planete“.

Kada ste pomislili da možda želite da postanete spisateljica?

Želela sam da budem spisateljica od svoje pete godine, možda čak i ranije. Moja je ćerka pronašla knjižicu koju sam napisala kada mi je, najverovatnije, bilo četiri godine. Međutim, započela sam jedan drugi roman, iz koga potiče lik Elizabet Zot. Bila je jedan od sporednih likova, ali tu knjigu nikada nisam završila. Zatim sam napisala još jedan roman od koga nije bilo ništa. Potom sam napisala ovaj – i Elizabet se vratila. Ali znate kako, interesantno je zato što znam da ima ljudi koji mogu da rade i pišu romane. Međutim, pošto sam radila kao kopirajter, nisam imala želju da opet pišem kada se vratim kući. Zatim su tu bila i deca, šetanje psa, vežbanje – ne znam kako ljudi sve to postižu!

Vaš debitantski roman pretočen je u seriju za Apple TV. Kako ste se osećali povodom toga?

Previše je! Doduše, stvarno je divno! Osećate se kao da dete koje ste sami podigli prepuštate nekom drugom, da dovrši njegovo vaspitavanje, a to je pomalo zastrašujuće. Već sam imala to zadovoljstvo da sarađujem sa Suzanom Grant, koja je napisala scenario za „Erin Brokovič“, a Bri Larson je odabrana za ulogu Elizabet. Tako da mislim da sam u vrlo dobrim rukama.

Šta je bio najveći izazov pri pisanju knjige?

Pisanje nekih od mračnijih delova mi je veoma teško palo. Jako se uznemirim kada ih pišem, ali mislim da su neophodni. Tama je sastavni deo svačijeg života, bez obzira na sve.

Elizabet Zot je genijalna naučnica, ali da li razume svet koji je okružuje?

Nema predstavu. Zaista ne razume zašto svi ne čitaju naučne knjige i ne shvataju kako svet funkcioniše na nivou molekula, jer tako znamo zašto postojimo i kako živimo na Zemlji, zajedno sa svim životinjama i biljkama. A često činimo upravo suprotno. I upravo sada plaćamo cenu toga.

Ne prepoznajem u ljudima koji sede u našim vladama nameru da rade u interesu svih nas. U svetu koji je zasnovan na nauci ne razmišljamo stvarno o nauci. Nije zasnovan ni na veri, ni na mizoginiji, ni na rasizmu ili bilo čemu drugom – Zemlja se okreće oko svoje ose zbog nauke. I volela bih da poštujemo te naučne principe, da ih pratimo i dozvolimo im da oblikuju naš svet.

U knjizi postoji vrlo poseban lik po imenu Pola Sedam. Možete li nam reći nešto više o njemu?

Pola Sedam je jedini lik u knjizi koji je, u stvari, zasnovan na nekome iz stvarnosti. Zasnovan je na keruši koju sam imala, a koja se zvala Petak, koja je bila vrlo inteligentan pas. Mnogo su je zlostavljali pre nego što sam je usvojila, ali je mogla mnogo da nauči i znala je mnogo reči.

Kroz lik Pola Sedam želela sam da stvorim glas sa druge strane životinjskog carstva koji nas komentariše i voli, a kome smo dosadili. Koji komentariše koliko smo smešni i koliko lažemo. Znate, životinje ne umeju stvarno da lažu. Tako da sam iskreno želela da to u njemu dođe do izražaja a da istovremeno sve posmatram sa određene distance i komentarišem sve izbore koje donosimo.