Branislav Janković: Čitalac ne smije da ostane ravnodušan
Nakon impresivnog niza naslova koji su ga osvjedočili kao vrsnog romanopisca, a među kojima su izdanja: „Suze Svetog Nikole“, „Zidanje ambisa“, „Gvozdeni oblaci“, „Peta žica“, „Vetrovi zla“, Branislav Janković se oglasio romanom „Utvare“. Naš sagovornik slovi za jednog od najčitanijih pisaca na srpskoj književnoj sceni. Inspirisan je krupnim istorijskim temama, ali i najdubljim i najtežim, vječnim... Najnovijim djelom „Utvare“ zaokružuje trilogiju u kojoj je glavni protagonista bio raščinjeni sveštenik Jevrem Utvić i koji kao raspop i istražitelj kreće u potragu za ubicom svog najboljeg prijatelja Jusufa Bulatovića. Na tom putu, svojevrsnom hodočašću, shvata da je to potraga za samim sobom.
Romanom „Utvare“ zatvorili ste jedan krug, rastavivši se (na neki način) sa svojim glavnim junakom koji je na plećima iznio Vašu trilogiju. Kako je izgledalo to „zatvaranje kruga“?
Vrlo bolno za čitaoce koji su zavoleli Jevrema Utvića. I dalje misle da se šalim kada kažem da neće biti nastavaka. Smatram da moj grešni raspop nije lik kojeg treba razvlačiti i cediti. Svaka dalja knjiga o njemu bilo bi ponavljanje već viđenog. Želeo sam da čitaoci razmisle o univerzalnim pitanjima ljudskog iskustva i onome što ostane nakon završetka jedne velike priče. Ne samo književne već i njihove. Krug je završen, junak se suočio sa svojim strahovima i pomirio sa prošlošću. Uradio je sve ono što je i nama potrebno da bismo postali bolji. Barem iskreniji prema sebi.
Put i potraga za ubicom najboljeg druga glavnog junaka svojevrsno su hodočašće. Kako biste to pojasnili?
Jevremovo „hodočašće“ nosi dublje značenje koje prevazilazi klasičnu potragu za pravdom. Uostalom, svi znamo da moj junak ima posebno viđenje pravde – sve rešava pre svega srcem, pa čak i ubija vođen svojim osećajem za dobro i loše. Potraga za ubicom nije samo potraga za pravdom već i za unutrašnjim mirom, jer je gubitak prijatelja ostavio prazninu koja zahteva ispunjenje. Jevrem ne traži oproštaj od Boga, već od samog sebe – lako mu je sa Bogom, on je pun milosti. Put ka Jerusalimu je značajniji od samog odredišta, te i Jevremov put u Foču i sve ono što mu se desi na tom putovanju je mnogo bitnije od otkrivanja ubice Jusufa Bulatovića.
Slovite za autentičan glas na srpskoj književnoj sceni. Vrlo vješto preplićete, kombinujete žanrove. Kako definišete taj svoj glas, kako ga u žanru određujete?
Lični pristup pripovedanju, mešanje žanrova i način na koji se obraćam univerzalnim ljudskim temama. Ako bih definisao taj glas, on bi bio spoj lične hrabrosti, radoznalosti i duboke povezanosti sa specifičnostima srpske književne tradicije, ali i otvorenosti ka savremenom svetu i njegovom viđenju – bez prošlosti i tragova koji više ne vode nikuda. Neke staze su zarasle i bolje je ne ići njima. Morate da budete iskreni – da čitaoci vide vašu ideju, emociju, pa i muku. Želim da se ljudi zamisle posle pročitanog, da im date zadatak, da shvate da su i oni u vašoj knjizi. Ne smeju da ostanu ravnodušni.
Vaše teme i inspiracija obitavaju mahom u istoriji. Ranijoj, novijoj. Da li je to teži ili lakši put od pisanja na savremene teme, životne, današnje?
Izbor istorije nije ni lakši, a ni teži put – on je odraz moje strasti, interesovanja i potrebe da ispričam priče koje me inspirišu. Za mene istorija nije samo tema – ona je živi tok iz kojeg crpim energiju za svoje pisanje. Želim da saznam kako prošlost oblikuje sadašnjost, da prodrem u misli i razmišljanja nekog od pre dva veka – njegove želje i mogućnosti da nešto promeni. Pisanje istorijskog romana često zahteva mesece istraživanja i nalazim veliko zadovoljstvo u otkrivanju tajni. Kao pisac, nemam odgovornost prema istorijskim faktima – volim odstupanja od zvaničnih knjiga. Zar, uostalom, to i nije cilj nečega što se naziva fikcijom?
Iz književnog svijeta ste nedavno „iskoračili“ u svijet filma. Kakvo iskustvo nosite otud? U kojoj mjeri je to za Vas izazov?
Sve je počelo kao svojevrsna opklada, onda se pretvorilo u izazov, pa je postajalo sve ozbiljnije, sve do nagrade novinara i filmskih kritičara na ovogodišnjem Festivalu filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji, za scenario filma „Poslednji strelac“. Pisac je često samotnjak, dok je film kolektivna umetnost, te sam morao da počnem da treniram sa ekipom i shvatio koliko se pisanje romana i pisanje scenarija razlikuju. Iskustvo je bilo sjajno, te ima nekoliko spremljenih scenarija koji čekaju realizaciju. Možda se taj iskorak pretvori u sigurne i čvrste korake.
Kako pišete, stvarate? Imate li neke posebne rituale, pravila u pisanju?
Volim da stavim slušalice, pustim neku muziku i onda pišem. Nemam nekih posebnih rituala, mada, ko zna, možda sa godinama postanem ekscentričan, pa smislim nešto što će biti interesantno biografima. Ali nama piscima je mnogo toga oprošteno.
Na kojim knjigama, uzor-piscima ste stasavali kao književni stvaralac?
Andrić pre svih. Jedan sam od onih koji mu se stalno vraćaju i uvek nađem nešto novo, kao da svaki put čitam drugačiju knjigu. Često se vraćam lektiri i klasicima. Više volim da nekoliko puta pročitam dobrog starog Kamija, nego neki trenutni hit. Mislim da, pre svega, književnost treba da nas nauči nečemu, oplemeni, kultiviše, navede na razmišljanje, a za zabavu postoje druge stvari.
Vrlo bolno za čitaoce koji su zavoleli Jevrema Utvića. I dalje misle da se šalim kada kažem da neće biti nastavaka. Smatram da moj grešni raspop nije lik kojeg treba razvlačiti i cediti. Svaka dalja knjiga o njemu bilo bi ponavljanje već viđenog. Želeo sam da čitaoci razmisle o univerzalnim pitanjima ljudskog iskustva i onome što ostane nakon završetka jedne velike priče. Ne samo književne već i njihove. Krug je završen, junak se suočio sa svojim strahovima i pomirio sa prošlošću. Uradio je sve ono što je i nama potrebno da bismo postali bolji. Barem iskreniji prema sebi.
Put i potraga za ubicom najboljeg druga glavnog junaka svojevrsno su hodočašće. Kako biste to pojasnili?
Jevremovo „hodočašće“ nosi dublje značenje koje prevazilazi klasičnu potragu za pravdom. Uostalom, svi znamo da moj junak ima posebno viđenje pravde – sve rešava pre svega srcem, pa čak i ubija vođen svojim osećajem za dobro i loše. Potraga za ubicom nije samo potraga za pravdom već i za unutrašnjim mirom, jer je gubitak prijatelja ostavio prazninu koja zahteva ispunjenje. Jevrem ne traži oproštaj od Boga, već od samog sebe – lako mu je sa Bogom, on je pun milosti. Put ka Jerusalimu je značajniji od samog odredišta, te i Jevremov put u Foču i sve ono što mu se desi na tom putovanju je mnogo bitnije od otkrivanja ubice Jusufa Bulatovića.
Slovite za autentičan glas na srpskoj književnoj sceni. Vrlo vješto preplićete, kombinujete žanrove. Kako definišete taj svoj glas, kako ga u žanru određujete?
Lični pristup pripovedanju, mešanje žanrova i način na koji se obraćam univerzalnim ljudskim temama. Ako bih definisao taj glas, on bi bio spoj lične hrabrosti, radoznalosti i duboke povezanosti sa specifičnostima srpske književne tradicije, ali i otvorenosti ka savremenom svetu i njegovom viđenju – bez prošlosti i tragova koji više ne vode nikuda. Neke staze su zarasle i bolje je ne ići njima. Morate da budete iskreni – da čitaoci vide vašu ideju, emociju, pa i muku. Želim da se ljudi zamisle posle pročitanog, da im date zadatak, da shvate da su i oni u vašoj knjizi. Ne smeju da ostanu ravnodušni.
Vaše teme i inspiracija obitavaju mahom u istoriji. Ranijoj, novijoj. Da li je to teži ili lakši put od pisanja na savremene teme, životne, današnje?
Izbor istorije nije ni lakši, a ni teži put – on je odraz moje strasti, interesovanja i potrebe da ispričam priče koje me inspirišu. Za mene istorija nije samo tema – ona je živi tok iz kojeg crpim energiju za svoje pisanje. Želim da saznam kako prošlost oblikuje sadašnjost, da prodrem u misli i razmišljanja nekog od pre dva veka – njegove želje i mogućnosti da nešto promeni. Pisanje istorijskog romana često zahteva mesece istraživanja i nalazim veliko zadovoljstvo u otkrivanju tajni. Kao pisac, nemam odgovornost prema istorijskim faktima – volim odstupanja od zvaničnih knjiga. Zar, uostalom, to i nije cilj nečega što se naziva fikcijom?
Iz književnog svijeta ste nedavno „iskoračili“ u svijet filma. Kakvo iskustvo nosite otud? U kojoj mjeri je to za Vas izazov?
Sve je počelo kao svojevrsna opklada, onda se pretvorilo u izazov, pa je postajalo sve ozbiljnije, sve do nagrade novinara i filmskih kritičara na ovogodišnjem Festivalu filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji, za scenario filma „Poslednji strelac“. Pisac je često samotnjak, dok je film kolektivna umetnost, te sam morao da počnem da treniram sa ekipom i shvatio koliko se pisanje romana i pisanje scenarija razlikuju. Iskustvo je bilo sjajno, te ima nekoliko spremljenih scenarija koji čekaju realizaciju. Možda se taj iskorak pretvori u sigurne i čvrste korake.
Kako pišete, stvarate? Imate li neke posebne rituale, pravila u pisanju?
Volim da stavim slušalice, pustim neku muziku i onda pišem. Nemam nekih posebnih rituala, mada, ko zna, možda sa godinama postanem ekscentričan, pa smislim nešto što će biti interesantno biografima. Ali nama piscima je mnogo toga oprošteno.
Na kojim knjigama, uzor-piscima ste stasavali kao književni stvaralac?
Andrić pre svih. Jedan sam od onih koji mu se stalno vraćaju i uvek nađem nešto novo, kao da svaki put čitam drugačiju knjigu. Često se vraćam lektiri i klasicima. Više volim da nekoliko puta pročitam dobrog starog Kamija, nego neki trenutni hit. Mislim da, pre svega, književnost treba da nas nauči nečemu, oplemeni, kultiviše, navede na razmišljanje, a za zabavu postoje druge stvari.
Koje knjige biste preporučili našim čitaocima?
„Sto godina samoće“, „Prokleta avlija“, „Zločin i kazna“…
Kakvi su Vam književni planovi?
Da pišem i dalje. I da se trudim da to radim što bolje.
Kako ćete pamtite godinu za nama?
Bila je to dobra godina. Nova knjiga, novi film, nagrade, tiraži… Svi živi i zdravi. A to je najbitnije.
U kojoj mjeri Vas je novinarstvo gradilo kao pisca? Koliko je pomoglo ili možda odmoglo?
Iskusno čitalačko oko će uvek prepoznati novinara u delu pisca – rečenice su svedenije, kraće, misao sažeta, opisi minimalni. To su ostaci profesionalne deformacije koja je u ovom slučaju, kada odete u pisce, poželjna, i vodi se kao veština. Novinarstvo me je naučilo da posmatram, tražim, analiziram, zaključujem. I pre svega hiljadu puta – merim. Ipak, prelazak sa faktografske preciznosti na kreativnu slobodu zahtevao je prilagođavanje. Kao novinar sam upoznao mnogo pametnih i zanimljivih ljudi čije su mi priče, iskustva i znanja pomogli u pisanju. Ne, ne bih se nikada vratio novinarstvu. To više nije onaj posao kojim sam se ja bavio.
Šta mislite o budućnosti knjige, u neku ruku razbijanju žanrovskih granica? O elektronskoj knjizi, konačno i o vještačkoj inteligenciji koja je već ozbiljno „uplovila“ u Gutenbergovu galaksiju?
Nikada knjige neće prestati da se štampaju. Uvek će postojati neko ko će se baviti magijom zvanom izdavanje knjiga, i mi koji ćemo i dalje upražnjavati ritual zvani čitanje okretanjem stranica. Uostalom, mnogo je nas kojima je odlazak do knjižare ili bibiblioteke svojevrsno hodočašće. Možete li da zamislite svet bez biblioteka? To je kao da vam neko sruši crkvu, nudeći vam ikone, oltar i paljenje sveća preko kompjutera. Ne mogu a da ne pomislim na Reja Bredberija i njegov „Farenhajt 451“. I otkud znate da ovaj intervju nije napisala veštačka inteligencija?
Autor: Mila Milosavljević
Izvor: Dan
„Sto godina samoće“, „Prokleta avlija“, „Zločin i kazna“…
Kakvi su Vam književni planovi?
Da pišem i dalje. I da se trudim da to radim što bolje.
Kako ćete pamtite godinu za nama?
Bila je to dobra godina. Nova knjiga, novi film, nagrade, tiraži… Svi živi i zdravi. A to je najbitnije.
U kojoj mjeri Vas je novinarstvo gradilo kao pisca? Koliko je pomoglo ili možda odmoglo?
Iskusno čitalačko oko će uvek prepoznati novinara u delu pisca – rečenice su svedenije, kraće, misao sažeta, opisi minimalni. To su ostaci profesionalne deformacije koja je u ovom slučaju, kada odete u pisce, poželjna, i vodi se kao veština. Novinarstvo me je naučilo da posmatram, tražim, analiziram, zaključujem. I pre svega hiljadu puta – merim. Ipak, prelazak sa faktografske preciznosti na kreativnu slobodu zahtevao je prilagođavanje. Kao novinar sam upoznao mnogo pametnih i zanimljivih ljudi čije su mi priče, iskustva i znanja pomogli u pisanju. Ne, ne bih se nikada vratio novinarstvu. To više nije onaj posao kojim sam se ja bavio.
Šta mislite o budućnosti knjige, u neku ruku razbijanju žanrovskih granica? O elektronskoj knjizi, konačno i o vještačkoj inteligenciji koja je već ozbiljno „uplovila“ u Gutenbergovu galaksiju?
Nikada knjige neće prestati da se štampaju. Uvek će postojati neko ko će se baviti magijom zvanom izdavanje knjiga, i mi koji ćemo i dalje upražnjavati ritual zvani čitanje okretanjem stranica. Uostalom, mnogo je nas kojima je odlazak do knjižare ili bibiblioteke svojevrsno hodočašće. Možete li da zamislite svet bez biblioteka? To je kao da vam neko sruši crkvu, nudeći vam ikone, oltar i paljenje sveća preko kompjutera. Ne mogu a da ne pomislim na Reja Bredberija i njegov „Farenhajt 451“. I otkud znate da ovaj intervju nije napisala veštačka inteligencija?
Autor: Mila Milosavljević
Izvor: Dan
Autor: Branislav Janković
