Branislav Janković: Pisanje kao borba sa demonima
Iako po fascinaciji i žanru prepuni mistike i fantazma, romani Branislava Jankovića po svojoj dubini čuvaju segment realnosti u onoj potrebnoj količini dovoljnoj da teg ne pretegne ni na jednu stranu.
Ta ravnoteža apsurda i logike, mističnog i realnog, mogućeg i nemogućeg, još jedan je kvalitet knjiga „O vukovima i senkama“, „Suze Svetog Nikole“ i najnovijeg njegovog dela „Vetrovi zla“. Autor opisuje svoj narod bespoštedno pravedno, bez želje za ulepšavanjem osobina ili ideološkog šminkanja biografija.
Branislav Janković uspeva da na svoj način otkrije vezu između kolektivnog nesvesnog ili podsvesnog i pojave zla na ovom svetu. Po rečima Karla Abrahama, mit je za kolektiv što i san za pojedinca. Drugim rečima da bismo pravilno razumeli svoje stanje i same sebe, moramo uključiti u razmatranje i svoje snove, a kolektivni snovi nekog naroda, pretočeni su u njegove mitove. Stideli se ili ponosili njima sasvim svejedno.
Na svakoj knjizi koja znači dobro umetničko delo moglo bi se napisati: „Oteto od života, moga i vašega.“ Koliko se pronalazite u ovoj Andrićevoj misli?
Svako umetničko delo svojevrsno je žrtvovanje umetnika. Dobrovoljno razapinjanje na krst, okivanje o stenu, bacanje sebe plemenitim lavovima ili besnim psima uz urlik arene ili plač vernika. Više volim da to otkidanje „sopstvenog mesa“, nazovem davanjem, hranjenjem, održavanjem u životu svih onih koji vole umetnost. Ima Andrić i misao da samo preboljene bolesti mogu biti opisane i umetnički prikazane. Za stvaranje je potreban ogroman rad mašte. I taj napor se ne meri samo po onome što je ostvareno i uspelo, nego i po onome što je neuspelo i odbačeno prilikom pisanja. Ponekad to odbačeno baš zna da zaboli.
Koji roman Vam je najviše oduzeo, oteo od života?
„Suze Svetog Nikole“ su me emocionalno najviše istrošile. Koliko sam ja pisao njih, toliko su one pisale mene, te sada ne znam više čije su to suze bile. Pišući taj roman susreo sam se sa nekim svojim nepoznatim strahovima, osećajima, nemirima i besovima. Bilo je to potpuno prepuštanje sopstvenim demonima i rešenost da se ide do kraja. Do onog dela u duši kada sretnete samoga sebe. A tamo… i anđeo i đavo. Ko je pobedio? Ne znam.
Kako biste žanrovski definisali Vaš najnoviji roman „Vetrovi zla“?
„Vetrovi zla“ su akciono-detektivski roman u kojem se traga za ubicom Miloša Obrenovića, srpskog knjaza i oslobodioca. Moj junak pokušava da u moru intriga i zavera pronađe zločinca, shvatajući da su svi oko knjaza imali razlog da ga ubiju. Potraga će otkriti mnoge tajne koje su Obrenovići pokušali da sakriju. Ono što Jevrema Utvića i dalje boli i tišti je zabranjena i tragična ljubav sa Savkom Obrenović, ćerkom srpskog knjaza. Zbog toga njegovo traganje postaje potraga za sopstvenom, izgubljenom dušom. Pokušao sam da stvorim lik u kojem bi se svako od nas prepoznao: prepun protivurečnosti i sumnji. Moji junaci plaču i smeju se, tuguju i greše. Moji junaci su antiheroji, tako potrebni ovom nesavršenom svetu.
Branislav Janković uspeva da na svoj način otkrije vezu između kolektivnog nesvesnog ili podsvesnog i pojave zla na ovom svetu. Po rečima Karla Abrahama, mit je za kolektiv što i san za pojedinca. Drugim rečima da bismo pravilno razumeli svoje stanje i same sebe, moramo uključiti u razmatranje i svoje snove, a kolektivni snovi nekog naroda, pretočeni su u njegove mitove. Stideli se ili ponosili njima sasvim svejedno.
Na svakoj knjizi koja znači dobro umetničko delo moglo bi se napisati: „Oteto od života, moga i vašega.“ Koliko se pronalazite u ovoj Andrićevoj misli?
Svako umetničko delo svojevrsno je žrtvovanje umetnika. Dobrovoljno razapinjanje na krst, okivanje o stenu, bacanje sebe plemenitim lavovima ili besnim psima uz urlik arene ili plač vernika. Više volim da to otkidanje „sopstvenog mesa“, nazovem davanjem, hranjenjem, održavanjem u životu svih onih koji vole umetnost. Ima Andrić i misao da samo preboljene bolesti mogu biti opisane i umetnički prikazane. Za stvaranje je potreban ogroman rad mašte. I taj napor se ne meri samo po onome što je ostvareno i uspelo, nego i po onome što je neuspelo i odbačeno prilikom pisanja. Ponekad to odbačeno baš zna da zaboli.
Koji roman Vam je najviše oduzeo, oteo od života?
„Suze Svetog Nikole“ su me emocionalno najviše istrošile. Koliko sam ja pisao njih, toliko su one pisale mene, te sada ne znam više čije su to suze bile. Pišući taj roman susreo sam se sa nekim svojim nepoznatim strahovima, osećajima, nemirima i besovima. Bilo je to potpuno prepuštanje sopstvenim demonima i rešenost da se ide do kraja. Do onog dela u duši kada sretnete samoga sebe. A tamo… i anđeo i đavo. Ko je pobedio? Ne znam.
Kako biste žanrovski definisali Vaš najnoviji roman „Vetrovi zla“?
„Vetrovi zla“ su akciono-detektivski roman u kojem se traga za ubicom Miloša Obrenovića, srpskog knjaza i oslobodioca. Moj junak pokušava da u moru intriga i zavera pronađe zločinca, shvatajući da su svi oko knjaza imali razlog da ga ubiju. Potraga će otkriti mnoge tajne koje su Obrenovići pokušali da sakriju. Ono što Jevrema Utvića i dalje boli i tišti je zabranjena i tragična ljubav sa Savkom Obrenović, ćerkom srpskog knjaza. Zbog toga njegovo traganje postaje potraga za sopstvenom, izgubljenom dušom. Pokušao sam da stvorim lik u kojem bi se svako od nas prepoznao: prepun protivurečnosti i sumnji. Moji junaci plaču i smeju se, tuguju i greše. Moji junaci su antiheroji, tako potrebni ovom nesavršenom svetu.
U romanu je data galerija ženskih likova. Da li su sve književne junakinje oblikovane po stvarnim ličnostima?
Istražujući dinastiju Obrenović bio sam iznenađen činjenicom da su žene te porodice, počevši od baba Višnje, majke Miloša Obrenovića, preko njegove žene Ljubice, pa do ćerke Savke i bratanice Anke, bile izuzetno jake žene, one koje su, bez imalo preterivanja, prilično uticale na izgled tadašnje Srbije. Čak su i naložnice Miloša Obrenovića, a bilo ih je mnogo, poput Jelene Herbez, imale svoju, ne malu ulogu, u istoriji ove zemlje. Većina ženskih likova u ovoj knjizi je postojala i ponekad mi se čini, bile jače od svojih muškaraca. Valjda je to tako i danas. Žene jesu jači pol.
Zbog čega ste kao istorijsku osnovu odabrali baš period vladavine Obrenovića?
Mislim da su Obrenovići i dalje zapreteni ne velom, već zidom tajni. To mi je dalo odličnu podlogu da spojim stvarnost i fikciju, da pokušam da čitaocima prenesem sliku Srbije devetnaestog veka, viđenu drugačijim očima od istorijskih udžbenika. Dobio sam priliku da se složim ili ne sa „činjenicama“ o tom periodu i toj dinastiji. Da napadnem ili odbranim. Ceo period njihove vladavine obeležen je političkim intrigama, ratovima za oslobođenje, atentatima, a sa druge strane i umetnošću, poezijom i slikarstvom, arhitekturom. Za razliku od Karađorđevića bili su dinastija jakih strasti. To ih je i ubilo.
„Slika je u stvari namalana pesma… Koliko stihova u njoj, toliko boja na platnu“ – kaže Đura Jakšić u „Vetrovima zla“. Zašto ta veza između slikarstva i poezije? Otkud Đura Jakšić u romanu?
Vraćamo se na prvo pitanje o otetom od života. To se odnosi i na pisanje, slikanje, pevanje ili muziciranje. Na ono što imamo da ponudimo svojim talentom. Iskidamo od duše. Slikarstvo je poezija koja je vidljiva i ne da se čuti, a poezija je slikarstvo koje se sluša i nevidljivo je. Tako je Leonardo da Vinči poredio ove umetnosti. Đura Jakšić, strastven, melanholičan, ispred vremena, bio je savremenik takvih istih ljudi i neki od njegovih najlepših portreta i dalje se čuvaju u manastiru Vraćevšnica, mestu gde sam na kraju romana okupio sve likove tražeći među njima ubicu Miloša Obrenovića.
Koliko je teško kretati se između istorije, fikcije, legende, pa čak i fantastike u istom delu?
To vam daje toliku slobodu da vas to opije. Uživao sam u pisanju. Anđeo i đavo su se na kratko pomirili.
Autor: Vanja Gavrovski
Izvor: b92.net
Istražujući dinastiju Obrenović bio sam iznenađen činjenicom da su žene te porodice, počevši od baba Višnje, majke Miloša Obrenovića, preko njegove žene Ljubice, pa do ćerke Savke i bratanice Anke, bile izuzetno jake žene, one koje su, bez imalo preterivanja, prilično uticale na izgled tadašnje Srbije. Čak su i naložnice Miloša Obrenovića, a bilo ih je mnogo, poput Jelene Herbez, imale svoju, ne malu ulogu, u istoriji ove zemlje. Većina ženskih likova u ovoj knjizi je postojala i ponekad mi se čini, bile jače od svojih muškaraca. Valjda je to tako i danas. Žene jesu jači pol.
Zbog čega ste kao istorijsku osnovu odabrali baš period vladavine Obrenovića?
Mislim da su Obrenovići i dalje zapreteni ne velom, već zidom tajni. To mi je dalo odličnu podlogu da spojim stvarnost i fikciju, da pokušam da čitaocima prenesem sliku Srbije devetnaestog veka, viđenu drugačijim očima od istorijskih udžbenika. Dobio sam priliku da se složim ili ne sa „činjenicama“ o tom periodu i toj dinastiji. Da napadnem ili odbranim. Ceo period njihove vladavine obeležen je političkim intrigama, ratovima za oslobođenje, atentatima, a sa druge strane i umetnošću, poezijom i slikarstvom, arhitekturom. Za razliku od Karađorđevića bili su dinastija jakih strasti. To ih je i ubilo.
„Slika je u stvari namalana pesma… Koliko stihova u njoj, toliko boja na platnu“ – kaže Đura Jakšić u „Vetrovima zla“. Zašto ta veza između slikarstva i poezije? Otkud Đura Jakšić u romanu?
Vraćamo se na prvo pitanje o otetom od života. To se odnosi i na pisanje, slikanje, pevanje ili muziciranje. Na ono što imamo da ponudimo svojim talentom. Iskidamo od duše. Slikarstvo je poezija koja je vidljiva i ne da se čuti, a poezija je slikarstvo koje se sluša i nevidljivo je. Tako je Leonardo da Vinči poredio ove umetnosti. Đura Jakšić, strastven, melanholičan, ispred vremena, bio je savremenik takvih istih ljudi i neki od njegovih najlepših portreta i dalje se čuvaju u manastiru Vraćevšnica, mestu gde sam na kraju romana okupio sve likove tražeći među njima ubicu Miloša Obrenovića.
Koliko je teško kretati se između istorije, fikcije, legende, pa čak i fantastike u istom delu?
To vam daje toliku slobodu da vas to opije. Uživao sam u pisanju. Anđeo i đavo su se na kratko pomirili.
Autor: Vanja Gavrovski
Izvor: b92.net
Autor: Branislav Janković
