Branko Anđić: Američka hemisfera oduvek je bila kolektivna utopija drugog početka
Pisac i prevodilac Branko Anđić upravo je objavio novu knjigu putopisa „Na mapi utopije“ koju je izdala Laguna. Paralelno, u Geopoetici izašla je antologija hispanoameričke pripovetke 21. veka „Budući klasici“ koju je priredio sa Ljiljanom Popović.
Sa vrsnim poznavaocem Latinske Amerike razgovarali smo o putovanjima i o dva američka kontinenta kao večnom mestu utopije za Evropljane i stanovnike Dalekog istoka, doslovnom pribežištu i sanjanom idealu.
Knjigu ste u podnaslovu označili kao putopisno razotkrivanje tri Amerike, ali ona nije samo to. Da li pokušavate da tako zavedete čitaoce?
Naravno da želim, ali i da budem iskren. Knjiga nije bedekerskog tipa i uglavnom ne sadrži informacije korisne za ambicioznije turiste. To su više eseji (u izvornom smislu reči, kao „pokušaji“) nastali na temelju podsticaja koji su mi pružila neka mesta i neke situacije širom tri Amerike. Tek kad sam počeo da ih zapisujem, postao sam svestan da imaju zajedničku okosnicu – ideju utopije, u najširem pogledu: od utopije sigurne kuće, preko savršenog novog grada, utopijske scenografije i koreografije, do one velike, istorijske utopije.
Vaša knjiga može se protumačiti kao manifest protiv masovnog turizma, vraćate putopisu onu iskonsku, pravu dimenziju; da li je za vas putovanje duhovno iskustvo u najširem smislu te reči?
Suviše ste strogi: masovni turizam je odavno postao sastavni deo današnjeg života i prema njemu sam ravnodušan. Lično ga izbegavam jer je masovni turizam apoteoza opšteg mesta, što mi je grobno dosadno. Masovni turizam nas ne obogaćuje, jer ne doprinosi onom što možemo da vidimo na National Geographic kanalu ili da pročitamo na Vikipediji. Danas se teško mogu posetiti egipatske piramide ili Maču Pikču izvan turističkih staza, ali se čak i u toj gomili fotografskih revolveraša čovek može povući u sebe, prepustiti razmišljanju i sačuvati duhovno iskustvo. Nadam se da se to iz moje knjige vidi.
Knjigu ste u podnaslovu označili kao putopisno razotkrivanje tri Amerike, ali ona nije samo to. Da li pokušavate da tako zavedete čitaoce?
Naravno da želim, ali i da budem iskren. Knjiga nije bedekerskog tipa i uglavnom ne sadrži informacije korisne za ambicioznije turiste. To su više eseji (u izvornom smislu reči, kao „pokušaji“) nastali na temelju podsticaja koji su mi pružila neka mesta i neke situacije širom tri Amerike. Tek kad sam počeo da ih zapisujem, postao sam svestan da imaju zajedničku okosnicu – ideju utopije, u najširem pogledu: od utopije sigurne kuće, preko savršenog novog grada, utopijske scenografije i koreografije, do one velike, istorijske utopije.
Vaša knjiga može se protumačiti kao manifest protiv masovnog turizma, vraćate putopisu onu iskonsku, pravu dimenziju; da li je za vas putovanje duhovno iskustvo u najširem smislu te reči?
Suviše ste strogi: masovni turizam je odavno postao sastavni deo današnjeg života i prema njemu sam ravnodušan. Lično ga izbegavam jer je masovni turizam apoteoza opšteg mesta, što mi je grobno dosadno. Masovni turizam nas ne obogaćuje, jer ne doprinosi onom što možemo da vidimo na National Geographic kanalu ili da pročitamo na Vikipediji. Danas se teško mogu posetiti egipatske piramide ili Maču Pikču izvan turističkih staza, ali se čak i u toj gomili fotografskih revolveraša čovek može povući u sebe, prepustiti razmišljanju i sačuvati duhovno iskustvo. Nadam se da se to iz moje knjige vidi.
Zašto se tri Amerike i dan-danas tako visoko kotiraju na mapi utopije, mnogo više od ostalih mesta na planeti?
Američka hemisfera u celini je za Evropu i dobrim delom za zemlje Dalekog istoka (pretežno Kina, Japan, Vijetnam, Koreja) oduvek bila kolektivna utopija drugog početka. Neokaljana teritorija gde se može početi ispočetka, izbegavati lične i istorijske greške iz prošlosti, promeniti identitet; iako star koliko i naš, evropski, o Americi se uvek govorilo kao o „novom svetu“ – za nas. Meni je bilo izuzetno uzbudljivo otkrivanje višestrukih, gotovo protejskih svedočanstava o tome, bilo da je reč o megalopolisima ili birtijama na kraju sveta: nove gradove, na primer, u Americi nisu osnivali samo grešni konkistadori u 15. i 16. veku, već i sanjari, pola milenijuma kasnije – kao što svedoči, recimo, priča o osnivanju danas poznatog argentinskog letovališta Vilja Hesel koje je još početkom 20. veka bilo vetrom i talasima šibana pustoš peščanih dina. Evropljani preko Atlantika, Azijati preko Pacifika, dolazili su – i dalje dolaze – da prave „novi“ život, kao pokajnici, begunci, maštari… da „prave Ameriku“, kako to naziva hispanski svet; od bogobojaznih kolona Nove Engleske, preko andsko-azijskih kuvara koji su stvorili jednu od najboljih kuhinja na svetu, do ratnih zločinaca, prirodnjaka, ekonomskih i političkih iseljenika, pustolova u potrazi za Eldoradom, itd, itd. Koliko samo naselja ima u Americi koja u svom imenu sadrže pridev „novi“!
Sve tri Amerike odlično poznajete, niste samo njima putovali nego ste tamo i živeli. Na mnogo mesta u knjizi zaobilazite određene stereotipe, pribegavajući finom, suptilnom humoru – da li ste to radili svesno i namerno?
Zanimljivo pitanje: humor i ironija su oduvek bili oruđa koja su mi pomagala u probijanju kroz život. Oni su sastavni deo mog mišljenja, tako da mi je teško da odgovorim da li su ironija i humor plod moje svesne namere ili moja, veoma lična uslovljenost. U Americi sam počeo da živim u vreme raspada zemlje u kojoj sam rođen. Nije me mimoišla sudbina tolikih Iraca, Dalmatinaca, Sicilijanaca, Libanaca, Španaca, Velšana, Nemaca, Danaca, Kineza, Japanaca koji su preplovili svoj Aheront i za sebe počeli da prave neku novu postojbinu; utoliko su utopije o kojima pišem i radiografija mojih ličnih utopija. Nije lako praviti svoju Ameriku, mada je uzbudljivo: bez smisla za paradoks, humor, ironiju, rekao bih da je to vrlo mukotrpna rabota. Na moju sreću, uz objektivne napore, nisam platio preveliki danak stvaranju tog paralelnog života. Još ne znam da li sam zato dvostruko stariji ili upola mlađi.
Šta možemo očekivati još iz vaše spisateljsko-prevodilačke radionice?
Što se tiče mojih budućih književnih projekata, barem kad je reč o hispanoameričkoj književnosti, biće uskoro još jedan zanimljiv pripovedački izbor; reč je o jednom akademskom radu, u saradnji sa profesorkom hispanoameričke književnosti na univerzitetu Viskonsin u Medisonu, SAD, koji se bavi izvesnim novim proznim fenomenima; to međutim nikako ne znači da će knjiga biti suvoparno štivo knjiških moljaca; naprotiv, ima jednu, po našem mišljenju, novu i prilično autentičnu strukturu koja bi trebalo da privuče čitaoce.
Integralnu verziju intervjua možete pročitati ovde.
Autor: Vladimir Matković
Izvor: Danas
Američka hemisfera u celini je za Evropu i dobrim delom za zemlje Dalekog istoka (pretežno Kina, Japan, Vijetnam, Koreja) oduvek bila kolektivna utopija drugog početka. Neokaljana teritorija gde se može početi ispočetka, izbegavati lične i istorijske greške iz prošlosti, promeniti identitet; iako star koliko i naš, evropski, o Americi se uvek govorilo kao o „novom svetu“ – za nas. Meni je bilo izuzetno uzbudljivo otkrivanje višestrukih, gotovo protejskih svedočanstava o tome, bilo da je reč o megalopolisima ili birtijama na kraju sveta: nove gradove, na primer, u Americi nisu osnivali samo grešni konkistadori u 15. i 16. veku, već i sanjari, pola milenijuma kasnije – kao što svedoči, recimo, priča o osnivanju danas poznatog argentinskog letovališta Vilja Hesel koje je još početkom 20. veka bilo vetrom i talasima šibana pustoš peščanih dina. Evropljani preko Atlantika, Azijati preko Pacifika, dolazili su – i dalje dolaze – da prave „novi“ život, kao pokajnici, begunci, maštari… da „prave Ameriku“, kako to naziva hispanski svet; od bogobojaznih kolona Nove Engleske, preko andsko-azijskih kuvara koji su stvorili jednu od najboljih kuhinja na svetu, do ratnih zločinaca, prirodnjaka, ekonomskih i političkih iseljenika, pustolova u potrazi za Eldoradom, itd, itd. Koliko samo naselja ima u Americi koja u svom imenu sadrže pridev „novi“!
Sve tri Amerike odlično poznajete, niste samo njima putovali nego ste tamo i živeli. Na mnogo mesta u knjizi zaobilazite određene stereotipe, pribegavajući finom, suptilnom humoru – da li ste to radili svesno i namerno?
Zanimljivo pitanje: humor i ironija su oduvek bili oruđa koja su mi pomagala u probijanju kroz život. Oni su sastavni deo mog mišljenja, tako da mi je teško da odgovorim da li su ironija i humor plod moje svesne namere ili moja, veoma lična uslovljenost. U Americi sam počeo da živim u vreme raspada zemlje u kojoj sam rođen. Nije me mimoišla sudbina tolikih Iraca, Dalmatinaca, Sicilijanaca, Libanaca, Španaca, Velšana, Nemaca, Danaca, Kineza, Japanaca koji su preplovili svoj Aheront i za sebe počeli da prave neku novu postojbinu; utoliko su utopije o kojima pišem i radiografija mojih ličnih utopija. Nije lako praviti svoju Ameriku, mada je uzbudljivo: bez smisla za paradoks, humor, ironiju, rekao bih da je to vrlo mukotrpna rabota. Na moju sreću, uz objektivne napore, nisam platio preveliki danak stvaranju tog paralelnog života. Još ne znam da li sam zato dvostruko stariji ili upola mlađi.
Šta možemo očekivati još iz vaše spisateljsko-prevodilačke radionice?
Što se tiče mojih budućih književnih projekata, barem kad je reč o hispanoameričkoj književnosti, biće uskoro još jedan zanimljiv pripovedački izbor; reč je o jednom akademskom radu, u saradnji sa profesorkom hispanoameričke književnosti na univerzitetu Viskonsin u Medisonu, SAD, koji se bavi izvesnim novim proznim fenomenima; to međutim nikako ne znači da će knjiga biti suvoparno štivo knjiških moljaca; naprotiv, ima jednu, po našem mišljenju, novu i prilično autentičnu strukturu koja bi trebalo da privuče čitaoce.
Integralnu verziju intervjua možete pročitati ovde.
Autor: Vladimir Matković
Izvor: Danas
Autor: Branko Anđić
