Branko Anđić: „Tajna agencija nove Jugoslavije“ kao središte čarobnog realizma
„Srbija je zemlja čarobnog, odnosno magijskog realizma. Kada bi Garsija Markes došao u našu zemlju, potpuno bi se razočarao u sve što je napisao, jer bi se njegove knjige u kontekstu naše stvarnosti čitale kao ‘osiromašeni realizam’“, kaže u razgovoru za Sputnjik novinar, prevodilac i pisac Branko Anđić.
U izdanju Lagune nedavno je objavljen roman „Tajna agencija nove Jugoslavije“, čiji naslov asocira na TANJUG – agenciju koja se nekada ubrajala među pet najuglednijih i najpouzdanijih svetskih informativnih agencija.
Njegov autor je dugogodišnji novinar, urednik i dopisnik Tanjuga Branko Anđić, koji je, prisećajući se jednog davno minulog vremena, ispisao polustvarnu, a poluizmišljenu istoriju žitelja Beograda koji danas srećemo samo u tragovima, velike zemlje koje više nema, ali i profesije koja je nekada donosila ugled, a danas se svela na trku za „klikovima“.
„Ovaj roman za svoju dušu nazivam ‘višeslojnom dramedijom’. Ovo nije roman o Tanjugu, ovo je deo jedne tetralogije, u kojoj mi fali još jedna četvrtina, svojevrsne intimne hronike perioda od šezdesetih godina do današnjih dana. Tanjug je u ovom romanu uzet kao vrsta retorte našeg mentaliteta, ali i kao mikrokosmos nekadašnjeg jugoslovenskog društva“, kaže Branko Anđić.
Kako autor u više navrata uz duhovite opaske navodi u samom romanu, „Tajna agencija nove Jugoslavije“ je naziv za koji su mnogi verovali da je puno ime Tanjuga. Tek poneko je znao da se prvo slovo u skraćenici odnosi na reč „telegrafska“.
Danas je taj termin, kako primećuje naš sagovornik, potpuno anahron, a mlađe generacije ga pogrešno povezuju možda jedino s jednom od društvenih mreža.
„Telegrafi, te stare gvozdene mašine, bile su, međutim, čudo tehnike u vreme kada sam se učio novinarstvu“, uz osmeh kaže naš sagovornik.
Izveštaj s kongresa KP Kine u 15 redova
Iako je razvoj tehnologije doneo mnogo prednosti i olakšao i život i posao mnogima od nas, uključujući novinare, Anđić ističe da je pojava interneta, Vikipedije, Gugla i drugih savremenih „pomoćnika“ učinila da informacije postanu mnogo lakše dostupne, ali da je njihova verodostojnost mnogo sumnjivija.
„Današnje generacije novinara imaju mnogo manju potrebu da provere svoje izvore. U tom Tanjugu, koji je bio slatko-gorka institucija, ali profesionalno na vrlo visokom nivou, nijedna vest nije mogla da se emituje a da se ne potvrdi iz dva do tri međusobno nezavisna izvora. Da ne pričamo o zanatskim veštinama i pravilima na koja danas vrlo retko nailazimo. Svaka čast današnjim novinarima, to uopšte nije kritika na njihov račun, prosto je takav duh vremena“, kaže Anđić.
Ranije je, kako kaže naš sagovornik, bilo nezamislivo napisati vest bez takozvanih „pet W“ (Who, What, When, Where, Why), dok današnji novinari „vole da se raspišu“, ali da ne kažu sve što je potrebno.
„U knjizi navodim jedan detalj iz svog novinarskog iskustva. Moj najveći učitelj novinarstva, pokojni Dragoš Stojanović, davao nam je kartončiće na kojima pisaćom mašinom može da se otkuca najviše 15 redova. I onda, na primer, kaže: ’Napiši mi rezime kongresa Komunističke partije Kine. Ako ne možeš na 15 redova da mi kažeš suštinu onoga što je odlučeno, veruj mi da nećeš moći ni na 30.’ To je bila dobra škola! Tada niste mogli da napravite dva klika na svom telefonu i da dobijete neku informaciju. Koliko je ona potpuna, koliko je proverena, koliko je analitična, to je već drugo pitanje“, kaže naš kolega, dodajući da su njegovi izvori znanja bili Tanjugova dokumentacija, arhivi, biblioteke.
Prema njegovom mišljenju, danas je mnogo manje važna istinitost informacije, a mnogo više njena upotrebna vrednost.
„I to se ne dešava zbog neznanja, nego zbog promene prioriteta. Novinarstvo je u celom svetu, pa i kod nas, postalo jedna podvrsta spektakla, zabave. Svi listovi pre ili kasnije skliznu u ono što se ranije zvalo ‘žućkasta štampa’. Ne mislim da je to iz ograničenosti današnjih generacija novinara, naprotiv. Oni su tehnološki mnogo bolje opremljeni od nas i verovatno im je dostupna mnogo šira informacija nego što je bila nama, međutim, jednostavno su se promenili prioriteti i to je ono što se zaista, pogotovo u 21. veku, baš bolno vidi“, ističe Branko Anđić.
U izdanju Lagune nedavno je objavljen roman „Tajna agencija nove Jugoslavije“, čiji naslov asocira na TANJUG – agenciju koja se nekada ubrajala među pet najuglednijih i najpouzdanijih svetskih informativnih agencija.
Njegov autor je dugogodišnji novinar, urednik i dopisnik Tanjuga Branko Anđić, koji je, prisećajući se jednog davno minulog vremena, ispisao polustvarnu, a poluizmišljenu istoriju žitelja Beograda koji danas srećemo samo u tragovima, velike zemlje koje više nema, ali i profesije koja je nekada donosila ugled, a danas se svela na trku za „klikovima“.
„Ovaj roman za svoju dušu nazivam ‘višeslojnom dramedijom’. Ovo nije roman o Tanjugu, ovo je deo jedne tetralogije, u kojoj mi fali još jedna četvrtina, svojevrsne intimne hronike perioda od šezdesetih godina do današnjih dana. Tanjug je u ovom romanu uzet kao vrsta retorte našeg mentaliteta, ali i kao mikrokosmos nekadašnjeg jugoslovenskog društva“, kaže Branko Anđić.
Kako autor u više navrata uz duhovite opaske navodi u samom romanu, „Tajna agencija nove Jugoslavije“ je naziv za koji su mnogi verovali da je puno ime Tanjuga. Tek poneko je znao da se prvo slovo u skraćenici odnosi na reč „telegrafska“.
Danas je taj termin, kako primećuje naš sagovornik, potpuno anahron, a mlađe generacije ga pogrešno povezuju možda jedino s jednom od društvenih mreža.
„Telegrafi, te stare gvozdene mašine, bile su, međutim, čudo tehnike u vreme kada sam se učio novinarstvu“, uz osmeh kaže naš sagovornik.
Izveštaj s kongresa KP Kine u 15 redova
Iako je razvoj tehnologije doneo mnogo prednosti i olakšao i život i posao mnogima od nas, uključujući novinare, Anđić ističe da je pojava interneta, Vikipedije, Gugla i drugih savremenih „pomoćnika“ učinila da informacije postanu mnogo lakše dostupne, ali da je njihova verodostojnost mnogo sumnjivija.
„Današnje generacije novinara imaju mnogo manju potrebu da provere svoje izvore. U tom Tanjugu, koji je bio slatko-gorka institucija, ali profesionalno na vrlo visokom nivou, nijedna vest nije mogla da se emituje a da se ne potvrdi iz dva do tri međusobno nezavisna izvora. Da ne pričamo o zanatskim veštinama i pravilima na koja danas vrlo retko nailazimo. Svaka čast današnjim novinarima, to uopšte nije kritika na njihov račun, prosto je takav duh vremena“, kaže Anđić.
Ranije je, kako kaže naš sagovornik, bilo nezamislivo napisati vest bez takozvanih „pet W“ (Who, What, When, Where, Why), dok današnji novinari „vole da se raspišu“, ali da ne kažu sve što je potrebno.
„U knjizi navodim jedan detalj iz svog novinarskog iskustva. Moj najveći učitelj novinarstva, pokojni Dragoš Stojanović, davao nam je kartončiće na kojima pisaćom mašinom može da se otkuca najviše 15 redova. I onda, na primer, kaže: ’Napiši mi rezime kongresa Komunističke partije Kine. Ako ne možeš na 15 redova da mi kažeš suštinu onoga što je odlučeno, veruj mi da nećeš moći ni na 30.’ To je bila dobra škola! Tada niste mogli da napravite dva klika na svom telefonu i da dobijete neku informaciju. Koliko je ona potpuna, koliko je proverena, koliko je analitična, to je već drugo pitanje“, kaže naš kolega, dodajući da su njegovi izvori znanja bili Tanjugova dokumentacija, arhivi, biblioteke.
Prema njegovom mišljenju, danas je mnogo manje važna istinitost informacije, a mnogo više njena upotrebna vrednost.
„I to se ne dešava zbog neznanja, nego zbog promene prioriteta. Novinarstvo je u celom svetu, pa i kod nas, postalo jedna podvrsta spektakla, zabave. Svi listovi pre ili kasnije skliznu u ono što se ranije zvalo ‘žućkasta štampa’. Ne mislim da je to iz ograničenosti današnjih generacija novinara, naprotiv. Oni su tehnološki mnogo bolje opremljeni od nas i verovatno im je dostupna mnogo šira informacija nego što je bila nama, međutim, jednostavno su se promenili prioriteti i to je ono što se zaista, pogotovo u 21. veku, baš bolno vidi“, ističe Branko Anđić.
Čarobni realizam na srpski način
Navodeći da je i dan-danas ponosan što je bio novinar Tanjuga, Anđić podseća da je dopisnička mreža te agencije bila izuzetno uticajna decenijama, da su to sve bili školovani ljudi koji su poznavali i jezike, i politiku, i novinarski zanat, i kulturu.
Na pitanje šta je dovelo do toga da jedna od pet najpouzdanijih i najuglednijih svetskih novinskih agencija izgubi svoj nekadašnji sjaj, Anđić ističe da se Tanjugu desilo „ono što se dešava svim informativnim sistemima u zemljama koje potpadnu pod levi ili desni populizam“.
„Po pretvaranju celokupnog informativnog sistema u pi-ar sistem, novinari nisu više imali šta tu da traže. Gomila njih je ostala u okviru tog sistema, jer nije imala druge. Svi mi koji smo imali mogućnost izbora, shvatili smo da se tu više ne traži naša profesija nego druge osobine. Velika većina mojih drugova, prevodilaca i novinara iz Tanjuga, nije bila spremna da to prihvati. Pre tri godine sam se vratio u Beograd i pokušavao da shvatim šta se dogodilo s Tanjugom. Moram priznati da niko nije uspeo to da mi objasni, ali je sve to uspelo da me začudi. To je za čoveka mojih godina ozbiljan uspeh!“, konstatuje Branko Anđić uz ironiju.
U duhu čarobnog realizma, odgovori koje je dobijao su, kako kaže, bili veoma raznovrsni, ali su svi asocirali na stvarnost iz romana koji su proslavili pre svega latinoameričku književnost.
Taj čarobni realizam, kako ocenjuje Anđić, pripada našem mentalitetu koji on karakteriše kao mitomanski.
„Ako bih se, na primer, kandidovao za gradonačelnika nekog malog mesta unutar Srbije i obećao ljudima da ću za dve godine napraviti veoma dobar sistem kanalizacije, da ću uvesti internet, a pored mene stoji kandidat koji obećava da će pronaći ko je bio prvi srednjovekovni vladar u tom kraju – on dobija izbore! Naš narod je sposoban, dugo je bio obrazovan, što se, nažalost, dosta menja, ali je bio mnogo skloniji mitomaniji i pogledu unazad nego veštini praktičnog mišljenja koje pravi život boljim. Mislim da je to taj čarobni realizam“, konstatuje Branko Anđić.
Instant-turizam – kako je čuvena kafana „Proleće“ izgubila dušu
Jedna tačka okupljanja nekadašnjih novinara Tanjuga bila je znamenita kafana „Proleće“, koju Anđić s nostalgijom i mnogo topline opisuje u svom romanu. Ipak, „Proleće“ više nije mesto na kojem se razmenjuju informacije i zaljubljeni pogledi, nego jedna od ključnih tačaka novog instant-turizma.
„Iz ovog grada je otišao veliki broj ljudi koji su činili njegov kosmpolitski duh. I, da se razumemo, to ne pričam kao čovek iz ‘kruga dvojke’, to je demografska činjenica! Kada sam se vratio ovde, prepoznavao sam samo džepove onoga iz čega sam otišao. Beograd nije ono što je bio. Nije to suviše dramatično, menjaju se vremena, svi veliki gradovi praktično postaju centri migracija. U oči mi pada da su šezdesetih i sedamdesetih godina mnogi koji su tada došli u Beograd gledali da se urbano emancipuju i to im je pošlo za rukom. Tada smo već imali ojačalu srednju klasu ljudi koji su bili pre svega urbano orijentisani. Kada sam otišao u Buenos Ajres, nisam pokušao da prilagođavam taj grad sebi, nego da se ja prilagođavam njemu. Poslednjih decenija migracije u Beograd čine upravo obratno, što je iznenađujuće. Ljudi koji dolaze iz malih, ruralnih ili varoških sredina pokušavaju da premere Beograd tim aršinima i da ga u skladu s tim prekroje. To menja duh ovog grada“, zaključuje naš sagovornik.
Navodeći da je i dan-danas ponosan što je bio novinar Tanjuga, Anđić podseća da je dopisnička mreža te agencije bila izuzetno uticajna decenijama, da su to sve bili školovani ljudi koji su poznavali i jezike, i politiku, i novinarski zanat, i kulturu.
Na pitanje šta je dovelo do toga da jedna od pet najpouzdanijih i najuglednijih svetskih novinskih agencija izgubi svoj nekadašnji sjaj, Anđić ističe da se Tanjugu desilo „ono što se dešava svim informativnim sistemima u zemljama koje potpadnu pod levi ili desni populizam“.
„Po pretvaranju celokupnog informativnog sistema u pi-ar sistem, novinari nisu više imali šta tu da traže. Gomila njih je ostala u okviru tog sistema, jer nije imala druge. Svi mi koji smo imali mogućnost izbora, shvatili smo da se tu više ne traži naša profesija nego druge osobine. Velika većina mojih drugova, prevodilaca i novinara iz Tanjuga, nije bila spremna da to prihvati. Pre tri godine sam se vratio u Beograd i pokušavao da shvatim šta se dogodilo s Tanjugom. Moram priznati da niko nije uspeo to da mi objasni, ali je sve to uspelo da me začudi. To je za čoveka mojih godina ozbiljan uspeh!“, konstatuje Branko Anđić uz ironiju.
U duhu čarobnog realizma, odgovori koje je dobijao su, kako kaže, bili veoma raznovrsni, ali su svi asocirali na stvarnost iz romana koji su proslavili pre svega latinoameričku književnost.
Taj čarobni realizam, kako ocenjuje Anđić, pripada našem mentalitetu koji on karakteriše kao mitomanski.
„Ako bih se, na primer, kandidovao za gradonačelnika nekog malog mesta unutar Srbije i obećao ljudima da ću za dve godine napraviti veoma dobar sistem kanalizacije, da ću uvesti internet, a pored mene stoji kandidat koji obećava da će pronaći ko je bio prvi srednjovekovni vladar u tom kraju – on dobija izbore! Naš narod je sposoban, dugo je bio obrazovan, što se, nažalost, dosta menja, ali je bio mnogo skloniji mitomaniji i pogledu unazad nego veštini praktičnog mišljenja koje pravi život boljim. Mislim da je to taj čarobni realizam“, konstatuje Branko Anđić.
Instant-turizam – kako je čuvena kafana „Proleće“ izgubila dušu
Jedna tačka okupljanja nekadašnjih novinara Tanjuga bila je znamenita kafana „Proleće“, koju Anđić s nostalgijom i mnogo topline opisuje u svom romanu. Ipak, „Proleće“ više nije mesto na kojem se razmenjuju informacije i zaljubljeni pogledi, nego jedna od ključnih tačaka novog instant-turizma.
„Iz ovog grada je otišao veliki broj ljudi koji su činili njegov kosmpolitski duh. I, da se razumemo, to ne pričam kao čovek iz ‘kruga dvojke’, to je demografska činjenica! Kada sam se vratio ovde, prepoznavao sam samo džepove onoga iz čega sam otišao. Beograd nije ono što je bio. Nije to suviše dramatično, menjaju se vremena, svi veliki gradovi praktično postaju centri migracija. U oči mi pada da su šezdesetih i sedamdesetih godina mnogi koji su tada došli u Beograd gledali da se urbano emancipuju i to im je pošlo za rukom. Tada smo već imali ojačalu srednju klasu ljudi koji su bili pre svega urbano orijentisani. Kada sam otišao u Buenos Ajres, nisam pokušao da prilagođavam taj grad sebi, nego da se ja prilagođavam njemu. Poslednjih decenija migracije u Beograd čine upravo obratno, što je iznenađujuće. Ljudi koji dolaze iz malih, ruralnih ili varoških sredina pokušavaju da premere Beograd tim aršinima i da ga u skladu s tim prekroje. To menja duh ovog grada“, zaključuje naš sagovornik.
Autor: Valentina Bulatović
Izvor: Sputnjik
Izvor: Sputnjik
Autor: Branko Anđić
