- Hteo sam da napravim to trojstvo centara moći: od tajkunsko-političke elite, do pogonskih točkova, odnosno novinara tabloida, a glavni junak je kičma koja spaja sve to. On je bio odličan marketinški stučnjak koji se zbog love uglibio u prljave političke kampanje. On u stvari pokušava da opere sebe, da prevari sistem, a ako ne može da ga prevari, da se bar izmigolji, ali već je sve gotovo.

I on je nekada imao ideale kao i ti. Koliko ste slični? 

- Ovo nije nikakva autobiografija, ali da, uhvatio sam sebe, odnosno iskarikirao sam sebe... Zapitao sam se da možda ne radim uvek ono što volim i onda sam stvorio tog tipa koji je ostavio sve svoje ideale jer mora da plaća infostan i kredit. To su neka opravdanja kada napustiš ideale. Ne može se reći ni da je Leo Mesi uvek svoj, bez obzira na to koliko ima na računu. Verovatno i on nema ponedeljak kakav bi želeo, nego kako mu odrede, isto kao i neki poštar s Voždovca koji bi radije ponedeljkom otišao na roštilj na Kosmaj. Svako se proda za određenu tarifu, u tome je razlika, a svi smo mi najamni radnici.

A marketing je u knjizi u stvari personifikacija naše stvarnosti? 

- Da, jer sve je advertajzing, farbanje života. Mi živimo kao u reklami, što je privlačno i pompezno, kao u nekom oblaku, ali unutra nema ništa... vodena para od života. Sva ta šarena laža i televizija koje treba da nam daju anesteziju od onog realnog života koji nas vreba ujutro čim uđemo u Bus plus oblast. Imamo iskustva s krivotvorenjem sadašnjosti, s krivotvorenjem života i zato sam hteo da glavni lik bude iz advertajzinga. 

Iako nije autobiografija, tvoj junak je veliki fan Čelsija kao i ti?

- Shvatio sam da sam sa Čelsijem svoj, jer je to iskreno pošto poznajem taj kraj Londona. Knjiga jeste triler i ona se bavi stanjem u Srbiji, ima i ljubavni deo, a na kraju se taj krešendo dešava u Londonu, gde opisujem ekonomsku i rasnu krizu. Hteo sam da ubacim taj momenat kako se promenio London, Evropa. U tom kraju oko Čelsijevog stadiona se to baš vidi, pre su tu bili pankeri, a danas su tamo ruski tajkuni.

U knjizi mnogi mogu da se prepoznaju. Slučajno ili namerno? 

- Mnogi će se prepoznati, a to sam i naveo: „Svaka slučajnost je namerna“. Iako sam izmislio naziv političke partije, ona liči na ovu vladajuću, kao i na onu prošlu. Zato ima ime Demokratsko progresivna unija... i demokrate i naprednjaci.

Razmišljaš li već o novoj knjizi? Može li književnost da ti bude prioritet?

- Planiram da objavim drugi roman. Još je rano da pričam, ali za sada imam jednog realnog junaka iz sveta muzike koji živi u inostranstvu. Biće to fikcija, ali biće više muzike. Na žalost, finansijski verovatno neću moći samo time da se bavim.

Bio si član benda “Urbana Gerila” iz koga ste ponikli svi uspešni u svojim poslovima: Cane, Vladimir Arsenijević, Uroš Đurić...

- Pa tako ispada, ali da nam je neko tada sa 15 godina rekao ovaj će da bude slikar, ovaj književnik, ovaj novinar, ovaj će da praši rokenrol, niko ne bi verovao... Verovatno smo bili talentovani, a i odmah smo se nekako odredili da nećemo biti na poslu od 9 do 5, da nećemo baš lako ući u kalup.

Arsenijević ima svoju izdavačku kuću "Rende", se nije ponudio da objavi tvoj roman?

- Hahaha nije, imao sam odmah dogovor sa “Lagunom”, a i on je izdao roman za “Lagunu”.

Razmišljate li nekad o okupljanju “Urbane gerile”? 

- Bilo je nekih priča da se okupimo i sviramo ispred “Seks pistolsa” na “Egzitu”, ali neki smo zarđali, neki se i ne druže više...Trebalo bi da nas okupi velika lova, kao Seks pistolse, ali toga nema. Žao mi što nismo snimili studijski album, ali tad se nije lako ulazilo u studio, a i mi smo bili baš beskompromisni. Sećam se, odemo u Jugoton kao bend “Berliner štrase” i pošto smo pevali na nemačkom, kažu nam da ne možemo tako to da objavimo, a nas je bolelo uvo da menjamo tekstove, nije bilo kompromisa.

Autor: N. Džodan
Izvor: Blic