Branko Rosić: Tehnologija nam je oduzela bunt, migranti smo iz sopstvenih života
Ovih dana mnogo se priča o knjizi „Za sutra najavljuju konačno razvedravanje“ čiji je autor poznati beogradski novinar, pisac, muzičar i jedini Srbin kog je odlikovala britanska kraljica, Branko Rosić. Njegov drugi roman govori o braći Braunović, znamenitim Beograđanima koji su se, svaki na svoj način, odmetnuli od rodnog grada, porodice i sebe samih. Dok prati svoje junake kroz niz događaja koji će preoblikovati njihove živote, Rosić živopisno oslikava savremeno društvo i otvara važna pitanja s kojima se svi suočavamo.
Kako si izabrao temu za roman – da li se ona nametnula kao društveno aktuelna i popularna ili si imao neki ličniji motiv?
Tema se nametnula kao društveno aktuelna, ali ja nikada nisam želeo da budem novinarski pisac, da pišem dokumentaristiku. Ali, takođe, mislim da se većina savremene srpske književnosti ne bavi društvenim aktuelnostima već baštini neko levitiranje o životu koji nije utemeljeno sa realnošću. Hteo sam da se u romanu vidi i srpska tranzicija, i politička muljanja i migrantska kriza ovde i u svetu.
Ali, prevashodno, želeo sam da ispričam priču o dva brata, njihovim partnerkama i deci, a oko njih se događaju i ljubavne prevare, skandali sa njihovom decom koja ulaze u krajnje desničarske srpske organizacije i pale izbegličke kampove, politička nameštanja… Što je rekao moj recenzent „U ovom romanu se i ljubi i ubija na balkanski način“. U romanu ima i trilera, ljubavne priče, ubistva, politike i prizora iz bračnih života.
Glavni junaci tvog romana su javne ličnosti – televizijski voditelji i novinari, slavni muzičari... Na trenutke asociraju na lica koja svi znamo, a zatim se potpuno udaljavaju od njih. Zašto si se odlučio baš za poznate, a ne neke „obične“ ljude?
Glavni junaci su dva brata. Jedan živi u Beogradu i vodi popularni TV šou i sve mu se menja u životu kada napravi gaf u emisiji sa prvim čovekom države. Odmah su me posle objavljivanja romana pitali da li je to Zoran Kesić ili Ivan Ivanović koji pravi gaf sa Vučićem? Drugi junak je njegov brat, nekadašnja velika rokenrol zvezda koja je napustila zemlju i zauvek otišla u inostranstvo da se nikada ne vrati, i tu su me odmah pitali da li je to Džoni Štulić. Ali nije niko od njih. Iako je jezikom uvodnih špica filmova „svaka slučajnost namerna“, ovo su pre svega izmišljeni junaci koji nemaju dodir sa stvarnim osobama. Ali, ima raznih reakcija, pa mi je jedan čitalac rekao da on zna dve novinarke koje su prošle u dodiru sa moćnim političarima kao moja junakinja.
Koliko u tvojim junacima ima realnih, poznatih ljudi, a koliko tebe samog?
Upravo me drug pitao koliko sam ja prisutan u oba brata. U procentima, kažem mu da sam 20 odsto u jednom i 30 odsto u drugom bratu, ali i da nikada nisam nikoga ubio, devojka mi nikada nije spavala sa političarima i nisam pravio pesmu za Pola Makartnija niti za Mika Džegera, što mojim junacima pođe za rukom.
Migranti se pojavljuju kao važna tema tvog romana, o kojoj likovi imaju veoma različite stavove – neki su agresivno desničarski, neki liberalno levičarski, a neki od likova su prema temi potpuno ravnodušni, sve dok se ne nađu s migrantima oči u oči. Kakav je tvoj stav o problemu migranata, jesi li imao prilike da se srećeš sa njima, imaš li ideju kako bi ovaj problem mogao da se reši?
Nisam se sretao lično sa migrantima, u smislu komunikacije, ali sam ih svakodnevno viđao u onoj eksploziji migrantske krize pre nekoliko godina. Pre dve godine pričao sam nezvanično sa poznatim evropskim filozofom koji je rekao da je migrantska kriza izazvana sa ciljom da se destabilizuje Evropa. Rekao je i da neki od velikih evropskih koncerna obučavaju migrante da bi bili jeftina radna snaga. Ja sam onda otišao korak dalje i u nekim delovima stavio u usta junacima da će migranti izazvati novi fašizam u Evropi, a to se pomalo i dešava, za sada samo u glasačkim kutijama i skriveno. Postoji teorija da će se evropski radnici pobuniti protiv došljaka ako se obori cena rada.
Zato jedan moj junak hvali Bregzit jer će se Britanija odbraniti od te pošasti koja dolazi sa kopna, ne samo kao došljaci već i kao fašizam. Sloboda pisca je da izmašta, pa su neki nazvali moj roman verzijom Uelbekovog „Pokoravanja“, što meni naravno da prija. Moj roman je na neki način migrantski jer je i drugi junak na neki način migrant – Srbin koji je s početkom raspada i rata u Jugoslaviji napustio zemlju i otišao u London. A i ovi koji su tu, migranti su od sopstvene porodice, posla…
Jedna od ključnih scena romana, koja je i vrlo dramatična, odvija se u supermarketu. Da ne otkrivamo radnju, ali možeš li da objasniš zašto si izabrao da junake u za njih tako važnoj situaciji sa svih strana bombarduju reklame za razne proizvode?
Želeo sam da se čak i najstravičnija scena, borba za život, odvije u kulisama konzumerskog života u kojoj klikćući na sajtovima moramo proći kroz šumu banera i reklama, pa tako smrt stotina ljudi od cunamija prati reklama za tablete za potenciju, a vest o nađenoj bebi na đubrištu preseca reklama za preparat protiv noćnog mokrenja ili šampon protiv ćelavosti. Davimo se u konzumerizmu, ali se ne možemo izbaviti iz toga, jer je to naša realnost i sadašnjost. Zašto bi i dramatična životna situacija imala drugačiju scenografiju nego sam svakodnevni život?
U romanu opisuješ neke predele u Škotskoj i Engleskoj koje si i sam posetio. Jesu li ta putovanja bila planirana kao pripreme za pisanje, ili su te utisci s putovanja inspirisali za određene delove i scene romana?
Ovo drugo, utisci s putovanja su me inspirisali da se i junaci romana odmetnu po istim geografskim koordinatama na kojima sam bio kao njihova prethodnica.
Koliko su putovanja važna za tebe, kako biraš mesta koja ćeš posetiti, odakle nosiš najdublje utiske?
Putovanja su najznačajnija „parčad“ mog dosadašnjeg života. Merim vreme do novog putovanja. Pre nekoliko dana sam se setio da sam oduvek voleo putovanja čak i kad su lokacije bile blizu, kao odlasci sa roditeljima u selo moje majke u Vojvodini, koje takođe spominjem u knjizi. Kada sam bio mali, to mi je bilo avantura. Kasnije sam dobacivao sve dalje, ali uvek su mi najomiljenija putovanja po Britaniji. Ako si odrastao na pop kulturi i fudbalu, onda ti je super da piješ pivo na istim stolicama u Mančesteru na kojima su sedeli Oejzis, Džordž Orvel ili Džordž Best. Poslednja zanimljiva putovanja desila su se u Bretanji u Francuskoj i na ostrvu Džersi u Lamanšu, koja je neka morska Britanija. Blizu je Francuske, ali je sve isto kao u Engleskoj, od volana na desnoj strani pa do asortimana piva, garderobe, jagoda.
U oba tvoja romana radnja se jednim (važnijim) delom odvija u Engleskoj. Takođe, poznato je da si ti prvi Srbin koga je britanska kraljica odlikovala Medaljom Britanske imperije (BEM) za izuzetan doprinos u promovisanju i unapređenju kulturnih veza između Velike Britanije i Srbije. Otkud tolika fascinacija Velikom Britanijom?
Kada sam dobio odlikovanje Britanske kraljice u zahvalnom govoru na ceremoniji rekao sam da sam prohodao u Hajd Parku (u Beogradu), da sam prvi put otišao sa roditeljima u grad u zelenom autobusu „Lejland“ proizvedenom u Engleskoj, i da smo izašli iz njega na stanici London kod Beograđanke. Rekao sam da tako u mom slučaju sa Britanijom nije ništa slučajno. Kasnije je došla muzika, fudbal i ja se na Ostrvu osećam kao kod kuće.
Muzika je oduvek bila važan deo tvog života, a može se reći i identiteta. I danas, posle svega što si u životu uradio, ljudi te znaju i kao Rosu pankera. Kako je pank uticao na formiranje tvoje ličnosti i šta misliš da je najvažnije što si od toga izvukao/naučio?
Pank mi je dao sumnjičavost prema autoritetima, pa me zato retko ko može fascinirati lažnom pričom i obećanjima.
Šta danas slušaš, šta identifikuješ kao važno na muzičkoj sceni (i domaćoj i stranoj)? Ima li danas pobune u muzici, i u kojoj?
Malo sam ispao iz nove muzike, mada idem redovno na koncerte. Mislim da je rokenrol dospeo u neku fazu u kojoj je džez – nema revolucije i bunta, ali ima dobrih i loših novih bendova i albuma. Pobune skoro da nema u današnjoj muzici. Živimo u nebuntovnom vremenu. To je bio cilj novog svetskog poretka – da nam uvali tehnologiju kojom će da nas zaglupi i kontroliše. Sada nemamo vremena za bunt – treba otplatiti kredit i kupiti novi tablet i telefon, ili aparat za kafu iz kojeg sipamo tečnost koja nas probudi, i tada shvatimo da je svanuo još jedan radni dan u kojem ćemo crkavati za život.
Bio si u širem izboru za NIN-ovu nagradu. Šta misliš o književnim nagradama, a posebno o ovoj?
U Srbiji književnost ima prostor u medijima u toku Sajma knjiga, ili kada Kija ili Zorannah napišu knjigu, a ona kvalitetna književnost dobija termin na TV-u u sredu u jedan posle ponoći. Onda se u dve nedelje decembra i januara sve promeni, i čak i oni koji ne ulaze u knjižare prate ko će dobiti NIN-a. I zaborave ime pisca, ali u prodavnici kada krenu na Svetog Jovana kažu „Daj mi onog Nina“. Tome sam bio svedok. Mislim da nam trebaju još neke nagrade, jer ne verujem da se sva pravda i prava mišljenja dele u januaru.
Autor: Vera Nikolić
Izvor: espresso.rs
Tema se nametnula kao društveno aktuelna, ali ja nikada nisam želeo da budem novinarski pisac, da pišem dokumentaristiku. Ali, takođe, mislim da se većina savremene srpske književnosti ne bavi društvenim aktuelnostima već baštini neko levitiranje o životu koji nije utemeljeno sa realnošću. Hteo sam da se u romanu vidi i srpska tranzicija, i politička muljanja i migrantska kriza ovde i u svetu.
Ali, prevashodno, želeo sam da ispričam priču o dva brata, njihovim partnerkama i deci, a oko njih se događaju i ljubavne prevare, skandali sa njihovom decom koja ulaze u krajnje desničarske srpske organizacije i pale izbegličke kampove, politička nameštanja… Što je rekao moj recenzent „U ovom romanu se i ljubi i ubija na balkanski način“. U romanu ima i trilera, ljubavne priče, ubistva, politike i prizora iz bračnih života.
Glavni junaci tvog romana su javne ličnosti – televizijski voditelji i novinari, slavni muzičari... Na trenutke asociraju na lica koja svi znamo, a zatim se potpuno udaljavaju od njih. Zašto si se odlučio baš za poznate, a ne neke „obične“ ljude?
Glavni junaci su dva brata. Jedan živi u Beogradu i vodi popularni TV šou i sve mu se menja u životu kada napravi gaf u emisiji sa prvim čovekom države. Odmah su me posle objavljivanja romana pitali da li je to Zoran Kesić ili Ivan Ivanović koji pravi gaf sa Vučićem? Drugi junak je njegov brat, nekadašnja velika rokenrol zvezda koja je napustila zemlju i zauvek otišla u inostranstvo da se nikada ne vrati, i tu su me odmah pitali da li je to Džoni Štulić. Ali nije niko od njih. Iako je jezikom uvodnih špica filmova „svaka slučajnost namerna“, ovo su pre svega izmišljeni junaci koji nemaju dodir sa stvarnim osobama. Ali, ima raznih reakcija, pa mi je jedan čitalac rekao da on zna dve novinarke koje su prošle u dodiru sa moćnim političarima kao moja junakinja.
Koliko u tvojim junacima ima realnih, poznatih ljudi, a koliko tebe samog?
Upravo me drug pitao koliko sam ja prisutan u oba brata. U procentima, kažem mu da sam 20 odsto u jednom i 30 odsto u drugom bratu, ali i da nikada nisam nikoga ubio, devojka mi nikada nije spavala sa političarima i nisam pravio pesmu za Pola Makartnija niti za Mika Džegera, što mojim junacima pođe za rukom.
Migranti se pojavljuju kao važna tema tvog romana, o kojoj likovi imaju veoma različite stavove – neki su agresivno desničarski, neki liberalno levičarski, a neki od likova su prema temi potpuno ravnodušni, sve dok se ne nađu s migrantima oči u oči. Kakav je tvoj stav o problemu migranata, jesi li imao prilike da se srećeš sa njima, imaš li ideju kako bi ovaj problem mogao da se reši?
Nisam se sretao lično sa migrantima, u smislu komunikacije, ali sam ih svakodnevno viđao u onoj eksploziji migrantske krize pre nekoliko godina. Pre dve godine pričao sam nezvanično sa poznatim evropskim filozofom koji je rekao da je migrantska kriza izazvana sa ciljom da se destabilizuje Evropa. Rekao je i da neki od velikih evropskih koncerna obučavaju migrante da bi bili jeftina radna snaga. Ja sam onda otišao korak dalje i u nekim delovima stavio u usta junacima da će migranti izazvati novi fašizam u Evropi, a to se pomalo i dešava, za sada samo u glasačkim kutijama i skriveno. Postoji teorija da će se evropski radnici pobuniti protiv došljaka ako se obori cena rada.
Zato jedan moj junak hvali Bregzit jer će se Britanija odbraniti od te pošasti koja dolazi sa kopna, ne samo kao došljaci već i kao fašizam. Sloboda pisca je da izmašta, pa su neki nazvali moj roman verzijom Uelbekovog „Pokoravanja“, što meni naravno da prija. Moj roman je na neki način migrantski jer je i drugi junak na neki način migrant – Srbin koji je s početkom raspada i rata u Jugoslaviji napustio zemlju i otišao u London. A i ovi koji su tu, migranti su od sopstvene porodice, posla…
Jedna od ključnih scena romana, koja je i vrlo dramatična, odvija se u supermarketu. Da ne otkrivamo radnju, ali možeš li da objasniš zašto si izabrao da junake u za njih tako važnoj situaciji sa svih strana bombarduju reklame za razne proizvode?
Želeo sam da se čak i najstravičnija scena, borba za život, odvije u kulisama konzumerskog života u kojoj klikćući na sajtovima moramo proći kroz šumu banera i reklama, pa tako smrt stotina ljudi od cunamija prati reklama za tablete za potenciju, a vest o nađenoj bebi na đubrištu preseca reklama za preparat protiv noćnog mokrenja ili šampon protiv ćelavosti. Davimo se u konzumerizmu, ali se ne možemo izbaviti iz toga, jer je to naša realnost i sadašnjost. Zašto bi i dramatična životna situacija imala drugačiju scenografiju nego sam svakodnevni život?
U romanu opisuješ neke predele u Škotskoj i Engleskoj koje si i sam posetio. Jesu li ta putovanja bila planirana kao pripreme za pisanje, ili su te utisci s putovanja inspirisali za određene delove i scene romana?
Ovo drugo, utisci s putovanja su me inspirisali da se i junaci romana odmetnu po istim geografskim koordinatama na kojima sam bio kao njihova prethodnica.
Koliko su putovanja važna za tebe, kako biraš mesta koja ćeš posetiti, odakle nosiš najdublje utiske?
Putovanja su najznačajnija „parčad“ mog dosadašnjeg života. Merim vreme do novog putovanja. Pre nekoliko dana sam se setio da sam oduvek voleo putovanja čak i kad su lokacije bile blizu, kao odlasci sa roditeljima u selo moje majke u Vojvodini, koje takođe spominjem u knjizi. Kada sam bio mali, to mi je bilo avantura. Kasnije sam dobacivao sve dalje, ali uvek su mi najomiljenija putovanja po Britaniji. Ako si odrastao na pop kulturi i fudbalu, onda ti je super da piješ pivo na istim stolicama u Mančesteru na kojima su sedeli Oejzis, Džordž Orvel ili Džordž Best. Poslednja zanimljiva putovanja desila su se u Bretanji u Francuskoj i na ostrvu Džersi u Lamanšu, koja je neka morska Britanija. Blizu je Francuske, ali je sve isto kao u Engleskoj, od volana na desnoj strani pa do asortimana piva, garderobe, jagoda.
U oba tvoja romana radnja se jednim (važnijim) delom odvija u Engleskoj. Takođe, poznato je da si ti prvi Srbin koga je britanska kraljica odlikovala Medaljom Britanske imperije (BEM) za izuzetan doprinos u promovisanju i unapređenju kulturnih veza između Velike Britanije i Srbije. Otkud tolika fascinacija Velikom Britanijom?
Kada sam dobio odlikovanje Britanske kraljice u zahvalnom govoru na ceremoniji rekao sam da sam prohodao u Hajd Parku (u Beogradu), da sam prvi put otišao sa roditeljima u grad u zelenom autobusu „Lejland“ proizvedenom u Engleskoj, i da smo izašli iz njega na stanici London kod Beograđanke. Rekao sam da tako u mom slučaju sa Britanijom nije ništa slučajno. Kasnije je došla muzika, fudbal i ja se na Ostrvu osećam kao kod kuće.
Muzika je oduvek bila važan deo tvog života, a može se reći i identiteta. I danas, posle svega što si u životu uradio, ljudi te znaju i kao Rosu pankera. Kako je pank uticao na formiranje tvoje ličnosti i šta misliš da je najvažnije što si od toga izvukao/naučio?
Pank mi je dao sumnjičavost prema autoritetima, pa me zato retko ko može fascinirati lažnom pričom i obećanjima.
Šta danas slušaš, šta identifikuješ kao važno na muzičkoj sceni (i domaćoj i stranoj)? Ima li danas pobune u muzici, i u kojoj?
Malo sam ispao iz nove muzike, mada idem redovno na koncerte. Mislim da je rokenrol dospeo u neku fazu u kojoj je džez – nema revolucije i bunta, ali ima dobrih i loših novih bendova i albuma. Pobune skoro da nema u današnjoj muzici. Živimo u nebuntovnom vremenu. To je bio cilj novog svetskog poretka – da nam uvali tehnologiju kojom će da nas zaglupi i kontroliše. Sada nemamo vremena za bunt – treba otplatiti kredit i kupiti novi tablet i telefon, ili aparat za kafu iz kojeg sipamo tečnost koja nas probudi, i tada shvatimo da je svanuo još jedan radni dan u kojem ćemo crkavati za život.
Bio si u širem izboru za NIN-ovu nagradu. Šta misliš o književnim nagradama, a posebno o ovoj?
U Srbiji književnost ima prostor u medijima u toku Sajma knjiga, ili kada Kija ili Zorannah napišu knjigu, a ona kvalitetna književnost dobija termin na TV-u u sredu u jedan posle ponoći. Onda se u dve nedelje decembra i januara sve promeni, i čak i oni koji ne ulaze u knjižare prate ko će dobiti NIN-a. I zaborave ime pisca, ali u prodavnici kada krenu na Svetog Jovana kažu „Daj mi onog Nina“. Tome sam bio svedok. Mislim da nam trebaju još neke nagrade, jer ne verujem da se sva pravda i prava mišljenja dele u januaru.
Autor: Vera Nikolić
Izvor: espresso.rs
Autor: Branko Rosić
