Ugledno priznanje koje tradicionalno dodeljuju Kulturni centar Aleksinca i Večernje novosti dobio je za pesničku knjigu „Blago nama sa životinjama“, sa sjajnim ilustracijama slikara Koste Milovanovića, a u izdanju Lagune.

Ovo je još jedno od niza odličja koje je Stevanović dobio, među kojima su „Zmajev pesnički štap“, „Neven“, Nagrada Zmajevih dečjih igara, „Momčilo Tešić“, „Zlatni ključić“, „Zlatno Gašino pero“... a u Republici Srpskoj proglašen je za „Princa dečjeg stvaralaštva“. Bio je urednik u nekoliko izdavačkih kuća i listova za decu, bavi se i prevođenjem sa ruskog, a sada je samostalni umetnik.

U književnost za decu ste ušli „Zoološkom pesmaricom“ 1996. godine, a zatim ste se i u drugim knjigama bavili ovom temom. Šta Vas toliko inspiriše u životinjskom svetu?

Moglo bi se reći da su pesme iz knjige koju pominjete nastale spontano, kao rezultat višegodišnjeg druženja sa Vukom Bojovićem, osobljem i stanovništvom „Vrta dobre nade“. Bojović je bio inicijator ideje da te pesme ukoričimo. Inače, prvu zbirku pesama sam objavio deset godina pre toga, a za njom i zbirku mini-priča, tako da je do mog zavirivanja u „dečju sobu književnosti“ došlo tek u trećoj knjizi. Dopalo mi se toliko da sam iz te igraonice sve do sada samo retko i kratko izlazio. Rezultat je, eto, i knjiga „Blago nama sa životinjama“ u kojoj je pedeset sedam pesama.

Zašto životinje? Zato što je njihov svet čudesno raznovrstan, a ponašanje prirodno i uvek može poslužiti za poređenje sa ponašanjem dece i odraslih. Deca vole da se upoređuju i da biraju sebi odgovarajuće primere. Uostalom, teško da bi se našao pisac za decu koji nije pisao i o životinjama. Dobro, ja jesam malo više. Recimo, pre dvadeset godina, kada je u Novostima izlazio podlistak Dečje novosti, imao sam stalnu rubriku pod nazivom „Rođaci iz divljine“. Ta tema je neiscrpna kao i zanimljivost živog sveta.

U ovim pesmama nijednom rečju ne pominju se mobilni telefoni, društvene mreže i slične novotarije, kao da ste ih namerno izbegavali?

Zapravo sam želeo da čitalački izlet u knjigu bude kao izlet u prirodu, kao bezopasna, zabavna šetnja kroz divljinu i pitominu, a onda i kroz sebe. Jedan papirni safari park u kom se utisci sabiraju i pamte, čuvaju u glavi umesto na disku ili u memoriji telefona.

To, naravno, ne znači da imam nešto protiv savremenih tehnologija. One pružaju neslućene mogućnosti za brz rad i preciznu obradu informacija, olakšavaju funkcionisanje tehničkih karakteristika ljudskog suživota. Ali za održavanje ravnoteže neophodna je i ona druga strana, zbirka ljudskosti koja se nalazi u knjigama i usmenom predanju, u biblioteci, tako nekoj prijatnoj vrsti razgovora naglas i u sebi.

Prasić Gica, junak Vaše pesme, veli: „Doneli mi knjigu, tako im se htelo, / šta sad s njom da radim kad nije za jelo?“ Kome i čemu danas knjiga?

Kako koja. Šalim se. Knjiga je rezultat pismenosti, a jezik i pismo su, kao deo kulturnog nasleđa, uz teritoriju i istoriju, osnovna i najznačajnija obeležja svakog naroda. A svaki narod svojim kvalitetima doprinosi ukupnom kvalitetu čovečanstva. Da sad ne zavirujemo sa druge strane. I da se ne varamo, zauvek će, nadam se, najveća pohvala za svako dete, zapravo, za svako ljudsko biće, biti to da okolina kaže da je načitano. Ta jedna, neprocenjivo vredna pohvala, sadrži čitav niz drugih.

Potrošački mentalitet uzima danak u svim oblastima života. Koliko su deca i mladi tome podložni?

Nažalost, u priličnoj meri. Sve im je više i korisnih i beskorisnih stvari dostupno, a ni stariji nisu uvek u stanju da razlikuju korisno od beskorisnog. U takvom okruženju potkrade se i dosta toga štetnog. Da se razumemo, govorim uopšteno, ne samo o literaturi. Sami ste rekli – „u svim oblastima života“. Šta da se radi? Postoje i u mojoj generaciji i u generacijama koje joj prethode, a na sreću i među nadolazećim, osobe koje bismo mogli nazvati zanesenjacima, ali ne i zaludnicima, požrtvovani tragači za kvalitetnim budućim velikanima, da im prenesu svoja iskustva i da ih podstaknu na podvige u onome u čemu su dobri, da ih podrže u nameri da postanu najbolji. Ali da bi tih rezultata bilo, potrebno je da, pre svega, država kreira i podržava kulturne programe.

Učestvovali ste u realizaciji stotina književnih susreta i radionica za decu. Kakvo je Vaše zapažanje, šta ih najviše zanima a šta brine?

Decu oduvek zanima sve i svašta. Radoznalost i sposobnost da i najobičnije pojave proglase zadivljujućim su njihove ključne osobine. Upravo zato im treba omogućavati nešto lepo i nesvakidašnje da rade i u nečemu zanimljivom da učestvuju. Dobro je i da to bude kolektivno, da se naviknu na timski rad i poštovanje doprinosa drugih učesnika u odabranoj delatnosti. Što je ponuda stvaralačkih aktivnosti šira, to je mogućnost da izaberu aktivnost u oblasti za koju prirodno imaju dara izvesnija. Važno je ne prisiljavati ih na nešto što im nije po volji, a još je važnije pohvaliti ih kada u nečemu imaju uspeha, pa čak i kada nemaju, ako je uložen veliki trud. Eto, to je važno.

Pitate šta ih brine? Najviše ih brine problematično ponašanje odraslih. Brine ih nepravda.

Šta je u pisanju za decu važnije – da ih zabavite ili da im pružite nenametljivu pouku?

Prvi i najvažniji uslov je da to što se piše bude zabavno i zanimljivo onome ko piše.

Tamo gde se pisac zacereka u sebi, velika je verovatnoća da će se čitaoci naglas zacerekati. Ako se namršti, i oni će se namrštiti. Ako to ne bi bilo tako, onda bi značilo da je to pokušaj prevare, da li sebe ili drugih, svejedno. To je neiskreno pisanje, na silu, što znači – „smućkaj pa prospi“. Naravno, u tome se slažu i Konstantin Stanislavski i Dušan Radović – za decu treba pisati bolje nego za odrasle. A da bi bilo primamljivo, svakako da mora biti interesantno, po mogućnosti vedro, u svakom slučaju zabavno, a nipošto glupo. Jasno, iz svakog štiva namenjenog deci i pisac i čitalac moraju izaći zreliji i pametniji. A ja volim da budu i vedriji.

Sve češće se može čuti kako je današnjim roditeljima izuzetno teško. Šta je najvažnije u komunikaciji sa decom?

Roditeljima nikad nije ni bilo lako. Moja pokojna mati je često govorila: „Mala deca – mala briga, velika deca – velika briga!“ Ništa se tu ne menja od pamtiveka. A moj pokojni otac je, opet, sasvim iskreno, upozoravao na to da je čudo jedno kako brzo i neosetno dođe taj trenutak od kog sa svojim detetom nadalje možeš da budeš samo drug. I jedno i drugo bili su u pravu. U komunikaciji sa decom najvažnije je međusobno poverenje, uzajamno poštovanje i podrška. To nije lako, ali nije mnogo ni teško ako odrasli nisu požurili da sputaju dete u sebi, a deca se samo malo potrude da pokažu mrvicu razumevanja prema odraslima čak i kad ih ne razumeju baš sasvim. Uostalom, lepo im je poručio Mošo Odalović: „Na roditelje utiči dok su mali, kad odrastu ne možeš im ništa!“

Objavili ste i pet knjiga za odrasle. Šta je za Vas veći izazov?

Da budem iskren, na to pitanje nemam pravi odgovor. U suštini, i nema velike razlike. Niko nikad ne odraste u potpunosti.

A sa ruskog ste prevodili stihove Njekrasova, Gumiljova, Tarkovskog, Harmsa, Martinova, Bazilevskog, Poljanske... Šta Vas je u njihovom stvaralaštvu posebno impresioniralo?

Iako navedeni pripadaju različitim razdobljima i usmerenjima, impresionira me beskrajna, neizmerna širina i dubina ustreptale stvaralačke ruske duše, često izmučene i zainaćene, naizmenično gromoglasne i stišane, razigrane i smirene, pune zadivljujućeg nerazumevanja i blagorodnog razumevanja i, dozvolite da kažem – svetu tako neophodne. Da posegnem ovde za jednom Crnčevićevom rečenicom: „Prolazi dan tužan kao Rus i vedar kao ruska pesma“.

Autor: Dragan Bogutović
Izvor: Novosti