Ovaj intervju će biti izuzetno zanimljiv za sve ljubitelje savremenog romana, i mimo tema koje pokriva „Borilački klub“.

Gospodine Palahnjuk, da li mislite da svet postaje bolji ili lošiji?

Bolji. Na kraju krajeva, svako deluje onako kako misli da je najbolje. Na neki način, svi pokušavaju da unaprede svet. A ja mislim da ti osnovni izbori čine svet boljim mestom.

Ne bih to naslutio kao odgovor od čoveka koji je napisao „Borilački klub“. Mislite li da je taj stav primetan u Vašim romanima?

Za mene je tu reč o izboru: ili se usredsredite na to da se stvari odvijaju lepo ili na način gde se odvijaju bedno. Uvek se oslanjam na to da se život nastavlja nakon završetka priče – ljudi prikazuju svoju snagu i potencijal, kao i njihov rast tokom priče. U tome ima nade, pozitivnog. Takođe, moje priče imaju tendenciju da ljude izvode iz izolacije i uvode u zajednicu – tako da se osete prihvaćenim u svetu od koga su pobegli.

To mogu da primetim... Ali Vaše priče i dalje obično sadrže mnogo seksa i smrti.

Mislim da te dve stvari definišu jedna drugu. Komedija se završava venčanjem, a tragedija sahranom: uvek morate suprotstaviti seks i smrt. Kao što u „Borilačkom klubu“ momak upoznaje devojku u grupi podrške za smrtno bolesne ljude. Zato ima toliko abortusa u mojim pričama. Abortus na neki način sintetiše seks i smrt. Uvek mi je cilj da ta dva pojma postavim najbliže što mogu.

Da li je Vaš život i blizu ekstreman kao Vaši romani?

Ne, moj život je oduvek bio takav da živim kao monah, a izgledam kao sveštenik kako bi mi ljudi prilazili i pričali svoje najužasnije priče. Moraju se nekome ispovediti pa ta osoba ponekad budem ja. Volim da  dobijam priče mimo medija – to su priče koje svako zna – već da do mene dolaze tajne koje možete dobiti samo od pojedinaca. To se dešava na mestima gde se ljudi ispovedaju, poput grupa podrške, a ranije sam često umeo da koristim telefonske ili seks četove, i satima slušam ljude kako diskutuju o svojim fantazijama ili drugim privatnim, užasnim stvarima koje pokušavaju da procesuiraju kroz razgovor.

Kako navodite ljude da Vam pričaju svoje najmračnije priče?

Zovem to korišćenjem male ribe da biste uhvatili veću. Uzmem jednu priču, anegdotu koja mi deluje fascinantno i ubacim je u razgovor. I svaki put kada se ispriča ta mala anegdota, tu je neko ko je imao slično iskustvo u svom životu, samo ekstremnije. Ljudi se takmiče kada razgovaraju, žele da daju svoj doprinos prethodno izrečenom. I tako čudna anegdota koju ispričam, a ponekad je iz mog života, istog trenutka bude uvećana gotovo identičnom, ali ekstremnijom verzijom iz tuđeg života. Zatim treća osoba uskače i zasenjuje tu anegdotu. Umem da prepoznam te „opšte“ događaje koje su gotovo svi doživeli, a onda tražim njihovu najekstremniju verziju.

Zašto najekstremniju?

Kako bih prikazao da se takve stvari dešavaju svakome. Želite da započnete nečim što uspostavlja ugodan presedan sa kojim se ljudi mogu poistovetiti, a zatim se krećete napred ka verziji koja je krajnji oblik tog zajedničkog iskustva. Takođe, moj učitelj pisanja mi je rekao da uvek nagradu uzmem unapred, da sam proces pisanja treba da bude toliko ekstreman, divalj i zabavan da vam nije bitno da li ćete na kraju prodati knjigu.

Jednom ste rekli da je „Borilački klub“ zapravo samo malo unapređeni „Veliki Getsbi“. Ako je „Getsbi“ bio o izgubljenoj generaciji dvadesetih, a „Borilački klub“ o muškom razočaranju devedesetih, o čemu bi bio u današnjoj kulturi?

Ne bih se ni usudio da ulazim u to šta je sadašnja kultura. Mrzim ideju pisanja o sadašnjim događajima ili pokušajima da se prema tome zauzme stav. Do trenutka kada završite sa pisanjem, ti događaji će biti zastareli. Pre mnogo godina kada sam prvi put posetio svog agenta, pokazao mi je desetine rukopisa o sveštenicima koji zlostavljaju decu jer je to bila glavna tema u tom periodu. Svi su imali istu ideju i sve su bile pravo gubljenje vremena. Zato umesto da pokušavam da pratim sadašnja dešavanja, moj cilj je da pokušam da napišem nešto dovoljno novo što bi moglo da predvodi kulturu umesto da je prati.

Zašto se onda Vaša knjiga „Beautiful You“ direktno odnosi na „Pedeset nijansi – Siva“?

Istina je, radni naslov te knjige je bio „Fifty Shades of the Twilight Cave Bear Wears Prada“ („Pedeset nijansi sumraka pećinskog medveda koji nosi Pradu“). Fasciniran sam celom problematikom oko zavisnosti od uzbuđenja od koje uglavnom pate mladi momci – video-igrice, pornografija... Ideja je bila da istražim tu vrstu zavisnosti, ali na komičan način prikazujući je kroz žene, populaciju koja ima manje šanse da bude zavisnik od uzbuđenja. Želeo sam da pozajmim ponešto iz svih tih čiklit romana i iskoristim sve te momente koji su posmatrani toliko ozbiljno.

Momente poput kojih?

Glavna junakinja romana je lepa bela devojka čija je najbolja prijateljica lepa crna devojka, a crnkinja je uvek veoma drska... Ta opšta mesta se beskrajno ponavljaju, pa sam pomislio: „Hajde da sve to tretiramo kao šalu i vidimo da li će ih ljudi prepoznati.“

Mislim da jesu. Zato bih i rekao da Vi definitivno pišete o sadašnjem trenutku.

Želeo sam da pišem o tome kako mnogima od nas, kada pogledamo unazad na važne događaje u našim životima, to nisu zaista stvari koje su nam se dogodile. To je naš omiljeni film, omiljena knjiga, stvari koje nisu prava iskustva; ublažile su ih stvari koje smo kupili. I zato sam želeo da pišem o tome, to mi slama srce.

Jer ljudi ne proživljavaju svoj život sami?

Upravo. Da pronalaze identitet u seriji proizvoda i iskustva im pružaju ti proizvodi, umesto da krenu i samostalno imaju snažna, posebna iskustva. Pre nekoliko godina sam kupovao spomenik za svoju baku i svog deku i na groblju su mi pokazivali novi trend, a to je da vam na grobnicu uklešu logo određenog proizvoda i da to definiše ko ste bili na ovom svetu. Agentkinja mi je pokazala grobnicu devojčice koja je poginula u saobraćajnoj nesreći. Bila je odlična odbojkašica i njeni roditelji su joj u spomenik ugravirali logo odbojkaškog kluba.

To mi zvuči izuzetno depresivno.

Moj deda je bio farmer tako da su mi pokazivali traktore – Džon Dir i slične – koje bih mogao da postavim na njegov spomenik, a to bi trebalo zauvek da ga definiše. Bilo je tu na stotine stranica sa logoima koje možete staviti na svoj spomenik kraj imena, datuma rođenja i smrti. To mi je slomilo srce. Ta ideja o ljudima koji proživljavaju život kroz seriju iskustava koje im pružaju određeni proizvodi zauzela je dobar deo romana. Mislim da se milenijalci muče sa pronalaženjem sopstvenih ciljeva i ideala.

Mislim da su prava homoseksualaca trenutno jedan od većih problema.

To je jedan od problema, ali ja bih radije rekao da je to samo još jedna od manifestacija problema jednakih prava, gotovo kao i treći talas feminizma gde ženska prava ističete u svetu i borite se za njih. Ali osim prava, mislim da nam je potrebna nova vizija koja će nas voditi.

Šta bi ona mogla biti?

Još uvek čekam da se pojavi u nečijoj glavi. Zato postoje stvari poput „Gorećeg čoveka“ („Burning Man“ je godišnji događaj u pustinji u Nevadi). Takva dešavanja su laboratorije koje ljudi pohode i tamo eksperimentišu sa društvenim strukturama i identitetom. Iz tih malih laboratorija će izasti naša nova kultura. I zato mnoge od mojih knjiga govore o ovim malim „liminoidnim“ ljudskim eksperimentima koji su kratko živeli i bili zabavni i uzbudljivi (kao u romanima „Rent“ i „Borilački klub“). Te „liminoidne“ laboratorije će nam dati potrebnu viziju, nešto novo što ćemo pratiti a da nije samo kapitalizam ili marksizam. Ako ste izvan toga, onda ste na neki način i izvan sebe. Svi smo jednaki i svako mora da učestvuje, ne možete biti samo posmatrač.

Izvor: the-talks.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: Rhododendrites