Lale Sokolov, zatvorenik koji je postao tetovažer u Aušvicu, izabrao je vas da napišete knjigu o njegovom životu jer niste Jevrejka i „ne nosite teret Holokausta“. Da li je postojao neki dublji razlog zbog kog ste odabrani da ispričate ove priče?

Lale je verovao da nijedan Jevrejin nije osetio posledice Holokausta. Od njega sam i čula za Cilku za koju je govorio da je najhrabrija osoba koju je poznavao. Dublji razlog je taj što je sa Cilkom, tom mladom devojkom, užasno postupano kako u Aušvicu tako i u ruskom gulagu, a ona je uspela da preživi. Shvatila sam da je taj neverovatni otpor i osećaj nade priča koju vredi ispričati.

Da li je pisanje ove knjige promenilo vas i vaša ubeđenja?

Nije, i dalje vrednujem stvari koje sam pre vrednovala i volim ono što sam oduvek volela. Ali se moj životni smer svakako promenio. Moja strast prema pisanju se produbila jer sam upoznala mnogo ljudi koji bi želeli da ispričam njihove priče.

Ljudi širom sveta vam se javljaju i dele detalje i priče o likovima koji se pojavljuju u vašim knjigama. Šta planirate sa svim tim dodatnim informacijama?

Svakoga dana doživim neko novo iznenađenje i saznam nešto novo. To mi omogućava da shvatim veličinu ljudskog osećaja za nadu i hrabrost, kao i za saosećanje i oproštaj. Nekoliko njih se baš ističe tako da ćemo videti u kom pravcu ću ići dalje.

Govorite o dubokoj sramoti koju su žene iz Holokausta krile i zbog koje su patile iako ta sramota nije ni trebalo da bude njihova. Mislite li da će jedna od budućih knjiga biti na tu temu?

Nisam sigurna šta ću sledeće pisati, ali sasvim sigurno ne bih odbacila ovu temu jer mi je veoma važna. Mnogo istraživanja sam sprovela među starijim ljudima koji su preživeli sve te užase.

Da li će neka od vaših knjiga biti pretočena u film?

Trenutno je „Tetovažer iz Aušvica“ u ranoj fazi razvoja u mini seriju od šest epizoda. Nadamo se da će do sledeće godine biti završena. Za „Cilkin put“ je još rano, ali mnogo ljudi bi želelo da ova priča dobije svoju ekranizovanu verziju.

Nakon čitanja knjiga, likovi jednostavno nastave da žive u čitaocu. Da li je to slučaj i sa vama?

Kako da ne. Ne prođe ni dan da ne pomislim na Laleta, Gitu i sada Cilku, svi su oni deo mog života. Zahvalna sam što sam imala tu privilegiju da napišem njihove priče i poštujem sve kroz šta su Lale i Cilka prošli. Naravno, tu su i svi oni ljudi čije priče nisu ispričane, koji su patili i na kraju platili najvišu cenu. Nadam se da svojim radom odajem poštovanje i prema njima. Sada živim po Laletovom motu: „Ako se probudim ujutru, dan je dobar.“

Izvor: atlantajewishtimes.timesofisrael.com
Prevod: Dragan Matković