Darko Tuševljaković: Bavim se budućnošću da bih se izborio sa svakodnevicom
„Potraga za lepotom, zdravljem, uspehom, bogatstvom, brzinom i snagom ima nekog smisla dokle god smo svesni da nećemo dosegnuti ideal.“
U svom novom romanu „Uzvišenost“ Darko Tuševljaković prikazuje Beograd u skorijoj budućnosti, sutrašnjici koja metaforički nalikuje na našu svakodnevicu, kao i glavnu junakinju koja živi „dan mrmota“, uvek u jednoličnom ponavljanju neuspeha. Kada se pojavi aplikacija za pronalaženje srodnih duša, koja proizvodi uzvišene uparene ljude, ona se po svojoj uobičajenoj neprilagodljivosti ne uklapa ni u tu igru. Međutim, nju pronalaze ljudi iz Sunčevog plemena, andergraund skupine koja poštuje roman njenog pokojnog oca. I ona prihvata da je događaji vode u novom smeru dok se lice grada nepovratno menja...
Darko Tuševljaković do sada je objavio dve zbirke priča i tri romana, za roman „Jaz“ dobio je 2017. godine Nagradu Evropske unije za književnost, a ovo delo prevedeno je na više svetskih jezika. Dobitnik je i priznanja „Lazar Komarčić“ za najbolju novelu. Sa ovom novom knjigom našao se u širem izboru za Ninovu, kao i u izboru nagrade „Beogradski pobednik“.
Da li je izazov bio razviti roman „Uzvišenost“ iz novele?
Možda bi izazov bio veći da sam pokušao to da uradim na silu, da proširim priču koja nema više šta da ponudi, ali ovako, pošto sam osetio da „Kindred i uzvišeni“ imaju još ponešto da kažu, da ta novela, u kojoj su iznete osnovne ideje, nije dovoljno širok okvir, posao zapravo nije bio mnogo težak. Makar u kompozicionom smislu. Kostur je, dakle, postojao, na njemu je nedostajalo mesa, koje sam sa zadovoljstvom dodao, menjajući i nadograđujući usput veće ili manje segmente priče, tako da se slobodno može reći da je roman nastao od novele, ali i da je, u tom procesu širenja, izrastao u nešto drugačije.
Distopijski svet o kojem pišete vodi do kraja jednog obrasca življenja i početka novog, koji ukida sve granice. Na koji način vidite svoju idejnost u okviru žanra fantastike?
Ako je svet iz mog romana, taj budući Beograd, buduća Srbija ili cela planeta, distopijski, onda je i ovaj sada takav, jer ono što sam zamislio da bi moglo da se desi sutra koren ima u onome što živimo danas. Međutim, suština vizije nije da zaista predvidi budućnost, već upravo da iz novog ugla osvetli sadašnjost, da ukaže na to kakvi smo, kakvo je okruženje u kom živimo i koje smo mi oblikovali, te kakav je naš odnos prema njemu. U tom smislu, moje bavljenje budućnošću nije proročko, već predstavlja način da se izborim sa onim što vidim oko sebe i ponudim čitaocu lični pogled na sve to, u nadi da će se on pronaći unutar te slike, kao i da će je, kroz svoje čitanje, dopuniti nečim svojim. Takođe, sebe ne vidim kao čisto žanrovskog pisca, već kao pisca koji poseže za žanrom ili žanrovima prema potrebi priče koju želi da ispriča. Nekada će ona sadržati više fantastičnih elemenata, nekada ih u njoj uopšte neće biti; alati su tu da pomognu da se priča ispriča na najbolji način, ne da je sputavaju. Mislim da danas ima mnogo pisaca koji nisu opterećeni ograničenjima u tom pogledu, i – što je još važnije – stavovima koje o žanru kritika i deo publike često i dalje gaje.
Darko Tuševljaković do sada je objavio dve zbirke priča i tri romana, za roman „Jaz“ dobio je 2017. godine Nagradu Evropske unije za književnost, a ovo delo prevedeno je na više svetskih jezika. Dobitnik je i priznanja „Lazar Komarčić“ za najbolju novelu. Sa ovom novom knjigom našao se u širem izboru za Ninovu, kao i u izboru nagrade „Beogradski pobednik“.
Da li je izazov bio razviti roman „Uzvišenost“ iz novele?
Možda bi izazov bio veći da sam pokušao to da uradim na silu, da proširim priču koja nema više šta da ponudi, ali ovako, pošto sam osetio da „Kindred i uzvišeni“ imaju još ponešto da kažu, da ta novela, u kojoj su iznete osnovne ideje, nije dovoljno širok okvir, posao zapravo nije bio mnogo težak. Makar u kompozicionom smislu. Kostur je, dakle, postojao, na njemu je nedostajalo mesa, koje sam sa zadovoljstvom dodao, menjajući i nadograđujući usput veće ili manje segmente priče, tako da se slobodno može reći da je roman nastao od novele, ali i da je, u tom procesu širenja, izrastao u nešto drugačije.
Distopijski svet o kojem pišete vodi do kraja jednog obrasca življenja i početka novog, koji ukida sve granice. Na koji način vidite svoju idejnost u okviru žanra fantastike?
Ako je svet iz mog romana, taj budući Beograd, buduća Srbija ili cela planeta, distopijski, onda je i ovaj sada takav, jer ono što sam zamislio da bi moglo da se desi sutra koren ima u onome što živimo danas. Međutim, suština vizije nije da zaista predvidi budućnost, već upravo da iz novog ugla osvetli sadašnjost, da ukaže na to kakvi smo, kakvo je okruženje u kom živimo i koje smo mi oblikovali, te kakav je naš odnos prema njemu. U tom smislu, moje bavljenje budućnošću nije proročko, već predstavlja način da se izborim sa onim što vidim oko sebe i ponudim čitaocu lični pogled na sve to, u nadi da će se on pronaći unutar te slike, kao i da će je, kroz svoje čitanje, dopuniti nečim svojim. Takođe, sebe ne vidim kao čisto žanrovskog pisca, već kao pisca koji poseže za žanrom ili žanrovima prema potrebi priče koju želi da ispriča. Nekada će ona sadržati više fantastičnih elemenata, nekada ih u njoj uopšte neće biti; alati su tu da pomognu da se priča ispriča na najbolji način, ne da je sputavaju. Mislim da danas ima mnogo pisaca koji nisu opterećeni ograničenjima u tom pogledu, i – što je još važnije – stavovima koje o žanru kritika i deo publike često i dalje gaje.
Uzvišenost je vezana za ljubav, za srodne duše. Zbog čega je težnja ka uzvišenosti izvor podela, pa i groteske?
Uzvišenost je stanje u kom se nađu savršeno spojeni parovi, a njih uparuje aplikacija po imenu Kindred, i mislim da se to stanje može posmatrati na nekoliko načina. Ono, recimo, deluje kao logičan sledeći korak u našoj evoluciji, ali predstavlja i ekstrem, otelovljenje naše uporne potrage za savršenstvom, potrage koja se lako pretvara u patološku opsesiju. Potraga za lepotom, zdravljem, uspehom, bogatstvom, brzinom i snagom ima nekog smisla dokle god smo svesni da nećemo dosegnuti ideal, ali da je vredno težiti ka njemu. Ako, međutim, zaboravimo na taj kompromis, verovatnije je da ćemo, umesto savršenstva, dosegnuti dno. Danas se više nego ikad pre svet deli na pristalice i protivnike svega i svačega, svi nastupamo javno, svako mišljenje ima jednaku snagu i svi glasovi se čuju istovremeno. Važno je imati mišljenje o svemu, inače ispadate iz igre i sadašnjost vas melje i brzo zaboravlja. U tom svetlu, ne mogu da zamislim da pojava Kindreda, koji naizgled rešava veoma važno pitanje odabira pravog životnog partnera, ne bi izazvala duboke podele među ljudima. Neki bi ga dočekali s oduševljenjem, neki bi se plašili, neki bi ga otvoreno prezirali. Ako smo takvi danas, i to kada je reč o neuporedivo beznačajnijim stvarima na svakodnevnom nivou, onda bi sutrašnja reakcija na uzvišene sigurno bila još veća i jača. Nisam siguran da je groteskna ta moja budućnost. Opet mi se čini da je grotesknija sadašnjost.
Kakav je Vaš odnos prema književnoj tradiciji antiutopije koja razotkriva snove o savršenstvu i idealnom poretku kao lažne?
Možda ne bih rekao da su snovi lažni, već samo sistemi koji se izdaju za idealne i savršene. Mi ćemo zauvek snevati o idealnom svetu, našem minijaturnom, kao i onom širem, planetarnom, ali on nikada neće nastupiti – baš kao što verujem da neće nastupiti ni potpuna antiutopija, kompletan raspad sistema i nepovratna propast vrednosti. Čovečanstvo se, čak i bez posebnog plana i namere, tetura između ta dva pola, poput pijanca koji, iako ne ume da korača pravo, uporno odbija da padne u jarak. Ta slika možda samo na prvi pogled deluje pesimistično. Postoje periodi kada nam je hod stabilniji, a postoje i oni kada više posrćemo i krivudamo, ali mi je teško da zamislim da dospevamo do bilo kog od ekstrema. Uprkos onome čemu svakodnevno svedočimo, valjda i dalje verujem u čovekov urođeni osećaj za ravnotežu. Književne antiutopije često daju primer onoga što bi moglo da se desi ako bismo zastranili, tako da mogu da služe kao upozorenje, iako niko nikad nije odustao od bilo čega zato što je pročitao u nekom romanu da to što radi nije dobro. Svejedno, antiutopije su, na neki način, naša savest jer nam nude sliku sveta koji bi nastao ako sebi dozvolimo da padnemo u gorepomenuti jarak.
Koji put prelaze Vaši junaci da bi došli do jednog novog viđenja realnosti?
Svet se, usled Kindreda, drastično menja i nemoguće je da bilo ko od junaka ne oseti tektonske poremećaje. S druge strane, svako je ostavljen da se sa promenama nosi kako zna, da vodi koliko-toliko normalan život u nesvakidašnjim okolnostima. Ako razmislite, biće vam jasno da takav život mi već sada živimo. Svakog dana se budimo s pomišlju da će nas neka lokalna ili globalna vest iznenaditi i zateći, omesti nas, prevazići našu moć poimanja. Moji likovi samo su još više suočeni sa svim tim i preostaje im jedino da potraže sopstveni put kroz neistraženu teritoriju, nekakvo lično izbavljenje.
Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika
Uzvišenost je stanje u kom se nađu savršeno spojeni parovi, a njih uparuje aplikacija po imenu Kindred, i mislim da se to stanje može posmatrati na nekoliko načina. Ono, recimo, deluje kao logičan sledeći korak u našoj evoluciji, ali predstavlja i ekstrem, otelovljenje naše uporne potrage za savršenstvom, potrage koja se lako pretvara u patološku opsesiju. Potraga za lepotom, zdravljem, uspehom, bogatstvom, brzinom i snagom ima nekog smisla dokle god smo svesni da nećemo dosegnuti ideal, ali da je vredno težiti ka njemu. Ako, međutim, zaboravimo na taj kompromis, verovatnije je da ćemo, umesto savršenstva, dosegnuti dno. Danas se više nego ikad pre svet deli na pristalice i protivnike svega i svačega, svi nastupamo javno, svako mišljenje ima jednaku snagu i svi glasovi se čuju istovremeno. Važno je imati mišljenje o svemu, inače ispadate iz igre i sadašnjost vas melje i brzo zaboravlja. U tom svetlu, ne mogu da zamislim da pojava Kindreda, koji naizgled rešava veoma važno pitanje odabira pravog životnog partnera, ne bi izazvala duboke podele među ljudima. Neki bi ga dočekali s oduševljenjem, neki bi se plašili, neki bi ga otvoreno prezirali. Ako smo takvi danas, i to kada je reč o neuporedivo beznačajnijim stvarima na svakodnevnom nivou, onda bi sutrašnja reakcija na uzvišene sigurno bila još veća i jača. Nisam siguran da je groteskna ta moja budućnost. Opet mi se čini da je grotesknija sadašnjost.
Kakav je Vaš odnos prema književnoj tradiciji antiutopije koja razotkriva snove o savršenstvu i idealnom poretku kao lažne?
Možda ne bih rekao da su snovi lažni, već samo sistemi koji se izdaju za idealne i savršene. Mi ćemo zauvek snevati o idealnom svetu, našem minijaturnom, kao i onom širem, planetarnom, ali on nikada neće nastupiti – baš kao što verujem da neće nastupiti ni potpuna antiutopija, kompletan raspad sistema i nepovratna propast vrednosti. Čovečanstvo se, čak i bez posebnog plana i namere, tetura između ta dva pola, poput pijanca koji, iako ne ume da korača pravo, uporno odbija da padne u jarak. Ta slika možda samo na prvi pogled deluje pesimistično. Postoje periodi kada nam je hod stabilniji, a postoje i oni kada više posrćemo i krivudamo, ali mi je teško da zamislim da dospevamo do bilo kog od ekstrema. Uprkos onome čemu svakodnevno svedočimo, valjda i dalje verujem u čovekov urođeni osećaj za ravnotežu. Književne antiutopije često daju primer onoga što bi moglo da se desi ako bismo zastranili, tako da mogu da služe kao upozorenje, iako niko nikad nije odustao od bilo čega zato što je pročitao u nekom romanu da to što radi nije dobro. Svejedno, antiutopije su, na neki način, naša savest jer nam nude sliku sveta koji bi nastao ako sebi dozvolimo da padnemo u gorepomenuti jarak.
Koji put prelaze Vaši junaci da bi došli do jednog novog viđenja realnosti?
Svet se, usled Kindreda, drastično menja i nemoguće je da bilo ko od junaka ne oseti tektonske poremećaje. S druge strane, svako je ostavljen da se sa promenama nosi kako zna, da vodi koliko-toliko normalan život u nesvakidašnjim okolnostima. Ako razmislite, biće vam jasno da takav život mi već sada živimo. Svakog dana se budimo s pomišlju da će nas neka lokalna ili globalna vest iznenaditi i zateći, omesti nas, prevazići našu moć poimanja. Moji likovi samo su još više suočeni sa svim tim i preostaje im jedino da potraže sopstveni put kroz neistraženu teritoriju, nekakvo lično izbavljenje.
Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika
Autor: Darko Tuševljaković
