„Čuvar vatre“ je prvi roman Dejana Manojlovića. Priča o nama dobro poznatim devedesetim godinama, ali i posledicama koje su one ostavile na glavnog junaka koji sada pokušava da sačuva utočišta svoje slobode, već je pobrala simpatije publike.

Vaš roman je osvrt na 90-te, demonstracije, proteste, vlast koju smo tad imali. Mislite da će se uskoro ukazati prilka da se piše na takav način i o sadašnjem trenutku?

– Ja sam, zapravo, pisao priču o ljubavi, prijateljstvu i idealima, a univerzalnost ideje o borbi za ostvarenje snova, za pravdu, za neke više vrednosti od čisto materijalnih učinila je da taj politički i društveni kontekst devedesetih može lako da se zameni bilo kojim drugim vremenskim ili prostornim okvirom, a da priča nimalo ne izgubi na snazi. Zato će se svakako pisati i o sadašnjem vremenu, jer naš tadašnji san da živimo normalnim životom kao krajnji cilj naše zajedničke borbe danas je jednako aktuelan i živ.

Jesmo li se više umorili sa konstantnim borbama sa političarima? Može li se kod nas „normalno živeti“?

– Ako kažemo da smo se umorili od te borbe, to znači da priznajemo poraz i prepuštamo budućnost naše dece lažnim doktorima nauka i vlasnicima kupljenih diploma. Naš politički sistem toliko je truo i obesmišljen da odbija od sebe svakog elementarno pristojnog i poštenog čoveka. Dok on bar malo ne ozdravi ili se ne pojavi suštinski drugačiji pokret kao alternativa iskompromitovanim strankama, borba intelektualne elite kanalisaće se samo kroz hrabre izlete nepomirljivih pojedinaca, kao što je već nekoliko godina slučaj. Nadam se samo da se do trenutka tog iskoraka neće potpuno ugasiti svetlo koje sada jedva žmirka na kraju tunela.

Suština je da intelektualci ne smeju da ćute, njihova dužnost je da stalno govore, da upozoravaju, da kritikuju, da se bore, bez obzira na to koliko su siromašni, skrajnuti ili razočarani. Ako oni ućute, niko više neće progovoriti. I ta tišina je ono što će nas naposletku dokrajčiti, a ne bilo koja loša vlast, politička stranka ili pojedinac.

Kroz delo se provlači muzika. Koliko je ona vama lično bitna? Zašto baš Madredeuš?

– Muzika mi je uvek držala glavu iznad vode, čak i u trenucima kad nas je sve vuklo ka dnu. A Madredeuš je bio jednostavan izbor, čini mi se da ne postoje melodije koje su toliko ispunjene osećanjima kao njihove. One potpuno obuzmu čoveka.

Otkud naslov „Čuvar vatre“?

– Čuvanje vatre ne odnosi se na velika herojska dela, podvige, istorijske trenutke. Ono označava dugo i tiho održavanje plamena nade u sumornim vremenima kada je najteže sačuvati i sebe i veru u prave vrednosti, kao i odoleti iskušenju napuštanja iskonskih ideala zarad trenutne lične dobrobiti, najčešće materijalne, i prividnog olakšanja kao nadoknade za navodno propušteno vreme dok smo se bavili opštim dobrom. A zašto bi to bilo izgubljeno vreme? Zar nismo svi mi deo tog opšteg dobra i ne borimo li se time i za sebe? U trenutku odsudne bitke svi su na bojnom polju, a čuvari vatre su oni koji i pre i posle te bitke, pa i posle poraza, kad većina odustane, i dalje veruju i čuvaju nadu da se ipak može do cilja. Čuvar vatre je onaj koji ne odustaje. Nikad. Moj roman je poziv ljudima da ne odustaju od svojih snova. Nikad.

Vaš roman prvenac je naišao na odlične kritike. Koliko to znači za dalji rad?

– Dobre kritike svakako su vetar u leđa za buduće poduhvate, ali i obaveza da se ispune velika očekivanja. Sad mi predstoje još veći izazovi, tek sam načeo svoj krug.

Autor: A. L.
Izvor: Blic