„Olujni bedem” nastavlja tamo gde je prvi roman stao, dakle, nakon pada Pirotske tvrđave, velika osmanlijska vojska, predvođena emirom Muratom, kreće na Niš. Knez Lazar, koji nema baš mnogo poverenja u kefaliju grada Niša, logoteta Nenadu, šalje kao ispomoć svog pouzdanika, krajiškog vojvodu Milana Toplicu. Sledi opsada Niša, koja će trajati 25 dana, i nakon nje, bitka na Pločniku, gde će Osmanlije doživeti veliki poraz. Postoje reminiscencije na ono što je prethodilo, ali trudio sam se da to bude zaokružena priča koja može da se čita samostalno.

Nakon „Bedema”, sledi roman „Učitelj mačevanja”, čija se radnja dešava u doba kratkog primirja 1387. i 1388, a onda roman o bici na Kosovu čiji je naslov „Carstvo nebesko‟. Petoknjižje će zaokružiti roman o despotu Stefanu Lazareviću, koji će se zvati „Poslednji Nemanjić‟.

Da li je period pred 1389. materijal „kao stvoren‟ za literarnu obradu?

To je, u stvari, jedna nedorečena priča, i ja sam bio nameran da dam neku svoju verziju te priče. Kao što Britanci malo-malo pa preispituju arturijanske mitove, sa manje i više uspeha. O samom boju i događajima u vezi s njim ima, u stvari, vrlo malo toga u narodnoj književnosti, tako da je ostavljeno dosta prostora. Toliko da čovek ne može razlučiti mit od istine. To istoričarima zadaje glavobolje, ali za nas pripovedače to je, kako kažu u srednjovekovnim spisima, jedan majdan pun zlata i srebra.

Postoje li još neki periodi srpske istorije koji vam „mame spisateljsku maštu”?

Naša istorija je veoma bogata i zanimljiva za nova iščitavanja, tako da pisac uvek može naći motive i inspiraciju u njoj. Nameran sam da u romanu na kome već radim, a u pitanju je, da se tako izrazim, pseudonastavak „Konstantinovog raskršća‟, pokrijem više od 100 godina srpske istorije. Biće to roman o Nemanji Lukiću i njegovom dugom vampirskom životu, od Majskog prevrata, preko balkanskih ratova, Prvog i Drugog svetskog rata, pa sve do njegovog života u egzilu.

Reklo bi se da su ratni periodi daleko inspirativniji za pisce. Da li teška, prelomna vremena „rađaju‟ i velike, važne ljude kakvi prerastaju u upečatljive literarne likove?

Istorija je kao veliki kazan pun rastopljenog metala koji neprestano vri i iz njega se uvek stvori ili iskuje neka velika, postojana ličnost, čija pojava je onaj jezičak na vagi koji menja stvari iz korena. Stefan Nemanja, Konstantin Veliki, Karađorđe, Čerčil, Kenedi, Tito… Sve su to ljudi koje je na neki način „porodila‟ istorija.

Ko bi vas u današnjoj Srbiji mogao podstaći da mu „posvetite‟ roman? Ili, ipak, radije ostajete pri istorijskim spisima, zaronjeni makar koju deceniju u prošlost?

Što se tiče ljudi koji su danas u politici i na vlasti, nisu oni baš za romane, više su za aforizme i viceve. A to nije moja forma.

Da li vas istorija intrigira kao riznica atraktivnih priča, detalja i likova, ili zarad traganja za univerzalnim lekcijama?

Poslednjih godina je u modi da se na istoriju gleda kao na neku vrstu zanimljive fikcije. Ljudi će često percipirati Julija Cezara na isti način na koji percipiraju Betmena. To je posledica brzog života koji nam je doneo 21. vek. Čovek sadašnjice teži da bude čovek budućnosti, a na prošlost gleda kao na nešto čime bi trebalo da se bave istoričari i arheolozi, i poneki pisac, poput mene. Maksima koja je vrlo popularna ovih dana jeste „Pre mene – potop‟. Nisam siguran da će nam to doneti mnogo dobrog.

Da li smo kao narod voljni da išta učimo „od istorije‟, ili nas ona interesuje samo sa aspekta „velikih pobeda‟ (ili npr. zlatnih viljuški), te samo kroz detalje u kojima se potvrđuje naša superiornost? Pišu li istoriju odista pobednici?

Srbi iz istorije uzimaju samo ono što im odgovara da bi od te iste istorije pravili mitove. Mi smo mitomanski narod, maštovit i sujetan, zato kod nas tako lako prolaze razne istorijske „škole‟ po kojima su Srbi narod najstariji i slično. Ipak, nismo šampioni u toj mitomaniji, pogledajte samo Hrvate i Makedonce. A što se tiče te stare da istoriju pišu pobednici, nije to baš uvek tako. Evo, mi smo iz Prvog svetskog rata izašli kao pobednici pa je opet istoriju pisao neko drugi. Čak i oni koji su taj rat izgubili.

„Senke nad Balkanom‟, vaš izlet u (ko)scenarističke TV vode, uskoro će se naći pred sudom gledalaca – šta nam “Senke” otkrivaju?

„Senke‟ su priča o jednoj državi na umoru i jednom narodu koji je na stranputici. Ipak, mi smo tu gledali da u fokus priče stavimo običnog čoveka, bilo da je on uglednik, policajac ili prosjak. Jer to je suština pripovedanja i umetnosti. Baviti se čovekom. Njegovim manama, vrlinama, idealima, zabludama… Priča prati dva policajca beogradske policije kojima je dodeljen slučaj ritualnih ubistava. Svaki od njih moraće da se izbori sa svojim demonima, a opet, data je i jedna šira slika društva koje neodoljivo podseća na ovo današnje. Senke su i dalje nad Balkanom, možda su drugačije nego te 1928, ali nisu otišle.

Šta ste otkrili zahvaljujući radu na njima?

Pre svega sam naučio dosta o timskom radu, na čemu insistira producent i reditelj Bjelogrlić, i s vremenom sam skapirao da je to neki princip koji je preuzeo iz fudbala, dobar trener i dobra ekipa kao jedno telo i jedna duša, i na kraju rezultat prosto dođe sam od sebe. Mislim da će ova serija, baš kao i „Montevideo‟, pomeriti određene granice i doneti novi pristup u snimanju TV formata.

Postoji li neko koga kanite da „oživite‟ u nekoj od narednih knjiga, posle brojnih likova iz bliže i dalje istorije koji su prodefilovali stranicama vaše proze?

Voleo bih da napišem roman o Slobodanu Miloševiću. Da pokrijem ceo taj period od Osme sednice do Haga. To je velika priča i ja bih je radio u onom tonu u kome su pisani veliki američki romani poput Foknerovih, Ficdžeraldovih ili Apdajkovih. Tu ima svega, istorije, politike, intrige, rata, ljubavi, smrti… Ali svestan sam da to možda nikad neću učiniti jer prosto ne postoji dovoljna istorijska distanca. Takođe, odavno se nosim idejom da napišem roman o bici na Košarama, u „ključu‟ filmova kao što su „Spasavanje redova Rajana‟ ili romana poput Majlerovog „Goli i mrtvi‟. Još uvek nisam siguran da ću to ikad realizovati, jer je odgovornost prevelika, pre svega prema učesnicima bitke i porodicama poginulih heroja.

Šta čitate ovih dana, šta biste nam preporučili?

Čitam poeziju Miodraga Pavlovića, Novice Tadića, Zvonka Karanovića… Ćerki čitam knjige za decu Nila Gejmena. Ovih dana sam pročitao roman „Peto godišnje doba‟ Džonija Rackovića, jedne sasvim neobične i autentične pojave na našoj umetničkoj sceni. Vraćam se klasicima, Dostojevskom, Hemingveju, Nabokovu, Bredberiju… Divim se Kristoferu Nolanu, Stenu Liju i Vladi Pištalu.

Izvor: Večernje novosti