Dejan Stojiljković: Istorija se ne uči iz serija i fikcije
Dugoočekivani romanDejana Stojiljkovića „Zvezda nad prazninom“ u izdanju Lagune, posvećen misterioznoj smrti pesnika Branka Miljkovića, konačno se našao pred čitaocima.
Foto: Miloš Miladinović
Stojiljković je autor više dramskih tekstova i strip-scenarija, ali i jedan od scenarista serije „Senke nad Balkanom“. Književnik u intervjuu za Kurir govori o liku čuvenog pesnika, a otkriva i šta je naučio sarađujući sa Draganom Bjelogrlićem.
Kako ste došli na ideju da napišete roman o svom sugrađaninu?
Mislio sam da će neko drugi da napiše tu knjigu. Dugo sam o tome razmišljao dok sam pisao druge stvari. Zanimljivo je da je prvi naslov mog romana „Konstantinovo raskršće“ bio „Tamni vilajet“, baš kao pesma Branka Miljkovića. On je jedna mitska figura, bio je, nekako, veći od života. Nakon Titove smrti dolazi do renesanse Branka Miljkovića. Postao je deo popularne kulture, čak i je Goran Bregović jedan njegov stih stavio u svoju pesmu. Raspadom države počela su šuškanja o tome da li se Branko ubio ili je ubijen. Mnogi misle da je iza toga stajala država (preminuo 12. februara 1961).
Šta se dogodilo na kraju?
I dalje je ostala misterija ko je Branko Miljković.
Koliko se ovaj roman razlikuje od prethodnih?
Potpuno je drugačije koncipiran, malo sam menjao i stil. Roman sadrži dosta Brankove poezije, ne direktne, već prožete kroz priču. Tri godine sam pisao i bilo je zaista mnogo uticaja, od Nila Gejmena pa sve do serije „Čudnije stvari“.
Na koji način ste istraživali?
Posetio sam Brankov legat u Nišu. Svako bi proučavao njegove rukopise koji se nalaze tamo, a ja sam gledao gramofonske ploče. U to vreme nije svako imao gramofon i kada vidite da je on slušao Pola Enku i Safeta Isovića, dobijete potpuno drugačiju sliku o njemu. Dobio sam dobar savet od prijatelja istoričara, koji mi je rekao da ne čitam zvaničnu štampu, poput Borbe i Politike, već da nađem revijalnu.
Koliko Vam je saradnja s Draganom Bjelogrlićem pomogla u pisanju?
S Bjelom sam dosta sarađivao. Bilo mi je mnogo lakše da napišem scenario za film „Toma“, jer nisam morao da opisujem stvari koje traži knjiga. Dosta sam naučio od Bjele, kao, na primer, da nekih stvari ne moram da se držim kao pijan plota, već da sebi mogu da dam umetničku slobodu kako bih imao dinamičniju radnju.
U knjizi je jedan deo posvećen Brankovom intervjuu za NIN, koji je dao u hotelu „Mažestik“. Taj intervju je dao godinu dana kasnije, a ja sam stavio da je to bilo 1959. godine. Ali sad, ko to zna? Što bi rekao Bjela: „Malo ćemo da lažemo“, u službu priče (smeh). Sve ostalo u knjizi je autentično, i forma intervjua i mesto.
Nije retkost da publika ono što vidi na ekranu ili pročita u romanu izjednači sa stvarnošću.
Ovaj roman je istorijska metafikcija. U osnovi priče su istorijske ličnosti, baš kao što je bilo s romanom „Kainov ožiljak“. Sve što se dešava u knjizi je istorijski tačno. S druge strane, tu je fikcijski deo, koji se nadograđuje na priču. Nisam ja izmislio taj pristup, to su radili i Crnjanski u „Seobama“ i Tolstoj u „Ratu i miru“. Nisam mogao da stavim da je predsednik Jugoslavije u to vreme bio Edvard Kardelj ako je to bio Tito. Takve stvari se ne menjaju.
Našli ste se na meti kritika zbog umetničke slobode pri pisanju scenarija za seriju „Senke nad Balkanom“.
Istorija se ne uči iz serija i fikcije. Ako nekog interesuje šta se dogodilo, treba samo da pročita neko istorijsko delo. Ovakva knjiga fikcije može da vas podstakne da čitate Miljkovićeva dela, o Jugoslaviji iz tog vremena ili o Službi državne bezbednosti.
Da li ste razmišljali da ekranizujete roman?
Trebalo je da napišem komad za Narodno pozorište u Nišu. Uprava je htela da tu priču uradi na „tezgarski“ način i ja sam odustao. Nisam hteo da tezgarim s Miljkovićem, jer je to za mene svetogrđe. Trenutno je jedno pozorište u Beogradu zainteresovano i, pošto se Bjeli dopala priča, predložio sam mu da se oproba kao jedan od udbaša. Imam ovde dvojicu, ne zna se koji je bolji, Ćeća ili Samardžić (smeh). Ako bi neko mogao da ovu priču pretoči u film, to bi bio on. Treba da uradimo prvo „Senke nad Balkanom 3“, pa kad to završimo, sešćemo da pričamo.
Izvor: kurir.rs
Ovaj roman je istorijska metafikcija. U osnovi priče su istorijske ličnosti, baš kao što je bilo s romanom „Kainov ožiljak“. Sve što se dešava u knjizi je istorijski tačno. S druge strane, tu je fikcijski deo, koji se nadograđuje na priču. Nisam ja izmislio taj pristup, to su radili i Crnjanski u „Seobama“ i Tolstoj u „Ratu i miru“. Nisam mogao da stavim da je predsednik Jugoslavije u to vreme bio Edvard Kardelj ako je to bio Tito. Takve stvari se ne menjaju.
Našli ste se na meti kritika zbog umetničke slobode pri pisanju scenarija za seriju „Senke nad Balkanom“.
Istorija se ne uči iz serija i fikcije. Ako nekog interesuje šta se dogodilo, treba samo da pročita neko istorijsko delo. Ovakva knjiga fikcije može da vas podstakne da čitate Miljkovićeva dela, o Jugoslaviji iz tog vremena ili o Službi državne bezbednosti.
Da li ste razmišljali da ekranizujete roman?
Trebalo je da napišem komad za Narodno pozorište u Nišu. Uprava je htela da tu priču uradi na „tezgarski“ način i ja sam odustao. Nisam hteo da tezgarim s Miljkovićem, jer je to za mene svetogrđe. Trenutno je jedno pozorište u Beogradu zainteresovano i, pošto se Bjeli dopala priča, predložio sam mu da se oproba kao jedan od udbaša. Imam ovde dvojicu, ne zna se koji je bolji, Ćeća ili Samardžić (smeh). Ako bi neko mogao da ovu priču pretoči u film, to bi bio on. Treba da uradimo prvo „Senke nad Balkanom 3“, pa kad to završimo, sešćemo da pričamo.
Izvor: kurir.rs
Autor: Dejan Stojiljković
