Dejan Stojiljković: Na Vidovdan objavljujem pesmu
O književnoj sceni, inspiracijama i muzičkom projektu. Sa Najdom iz grupe "Smak" napravio singl o junačkoj borbi našeg naroda.
Jedan od naših najčitanijih autora Dejan Stojiljković veli da nikad nije hteo da bude pisac „kakav se podrazumeva na ovoj našoj zatucanoj i anahronoj književnoj sceni“, da ima svog kućnog kritičara, da drži turobne i dosadne književne večeri po palanačkim bibliotekama, da vuče za rukav profesore i činovnike po ministarstvima ne bi li iskamčio koju mrvicu pažnje ili od države dotiran prevod.
„Moja književnost je samoodrživa, može da postoji mimo tih stereotipa, bilo da se oni ogledaju u književnim nagradama ili u trenutnom raspoloženju nekog korumpiranog kritičara“, objašnjava Stojiljković. „Tu smo moj izdavač, moji čitaoci i ja. I meni nikad nije trebalo ništa više od toga. Jasno mi je da se mnoge kolege, urednici, kritičari, profesori i ostali ljubitelji 'čiste' književnosti mršte kad vide da knjiga i književnost mogu da zadiru i u neke druge, neknjiževne forme, ali gospodo - dobro došli u 21. vek. Na sajmu knjiga u Moskvi video sam šolje sa likovima Dostojevskog, Tolstoja i Puškina, a kod nas je još uvek za snobove i neznalice sablazan ako svoju priču ili roman preradiš u strip. Ovde se još smatra da knjiga, što je dosadnija - to je bolja. Nemoj slučajno da je korica šarena, pa to je kič i šund. Jedino ako nisi Markes.“
„Vidovdan, sudnji dan“ je knjiga u kojoj ste ispričali šta nam se sve desilo na taj „praznik srpske sudbine“. Na Vidovdan 2018. nas očekuje singl - jedna od pesama koje potpisujete kao tekstopisac na muziku pevača kultnog benda „Smak“, Najde?
Odavno sam hteo da se okušam u toj vrsti „primenjenog“ pisanja. I nije bilo lako. Srećom, pojavio se Dejan Najdanović Najda, koji može da otpeva bukvalno sve, odličan je gitarista, kompozitor i aranžer. Tekstovi su inspirisani poezijom Jejtsa, mojih omiljenih domaćih pesnika Novice Tadića, Vaska Pope i Miodraga Pavlovića, a tematski i jezički pesme su sa istog izvora kao i moji romani „Duge noći i crne zastave“ i „Olujni bedem“. Dakle, osnovna tema je ideja slobode, numera „Oslobodi me“, koju zajedno pevaju Najda i Aca Seltik, u stvari govori o borbi našeg naroda da slobodu osvoji i sačuva. Planiramo da drugi singl objavimo 1. septembra, na dan kada je u srednjem veku padala Nova godina, a kasnije bi izašao disk, te knjiga praćena diskom. Imamo ideju da ceo projekat promovišemo koncertima u gradovima koji imaju srednjovekovne tvrđave, Beogradu, Nišu, Pirotu...
Uskoro ćete se predstaviti reizdanjem svog gotovo nepoznatog romana prvenca – „Leva strana druma“?
Ta knjiga, kojom sam debitovao na srpskoj književnoj sceni, do sada je stekla neku vrstu kultnog statusa. To je polubiografska proza, svojevrsni roud-roman koji čitaoca vodi kroz jedan Niš kog, nažalost više nema, prožet tipičnim južnjačkim humorom i pogledom na svet, a pisan nekom vrstom niškog gradskog slenga. Po strukturi koju čine pripovesti koje se pretapaju jedna u drugu i imaju za aktere iste junake nalikuje Velšovom romanu „Trejnspoting“, s druge strane, glavni junaci Zlatni dečko Nikola i Vojvoda su moji Del Boj i Rodni iz „Mućki“. Sličnost je i u tome što se sve događa na nekoj margini. Tu su razni mutni likovi koji „valjaju“ robu, kradu bogu dane, pokušavaju da zarade veliku lovu, a vreme je ono ludo, „tranziciono“, ni Srbija ni Niš se još nisu odlučili kuda da idu. Kad bolje razmislim - situacija nije ništa bolja ni danas. S tim što tada nismo imali bežični internet, pametne telefone i društvene mreže. Volim da kažem kako kroz te svoje male-velike priče definišem Niš kao grad koji je dovoljno veliki da ne bude palanka, a dovoljno mali da ne bude Beograd. Verovatno sam zato i ostao da živim u njemu.
Dinastija Nemanjića tema je kojom se predano bavite godinama - ne samo kroz serijal knjiga koji pišete sa Vladimirom Kecmanovićem.
Jedan od naših najčitanijih autora Dejan Stojiljković veli da nikad nije hteo da bude pisac „kakav se podrazumeva na ovoj našoj zatucanoj i anahronoj književnoj sceni“, da ima svog kućnog kritičara, da drži turobne i dosadne književne večeri po palanačkim bibliotekama, da vuče za rukav profesore i činovnike po ministarstvima ne bi li iskamčio koju mrvicu pažnje ili od države dotiran prevod.
„Moja književnost je samoodrživa, može da postoji mimo tih stereotipa, bilo da se oni ogledaju u književnim nagradama ili u trenutnom raspoloženju nekog korumpiranog kritičara“, objašnjava Stojiljković. „Tu smo moj izdavač, moji čitaoci i ja. I meni nikad nije trebalo ništa više od toga. Jasno mi je da se mnoge kolege, urednici, kritičari, profesori i ostali ljubitelji 'čiste' književnosti mršte kad vide da knjiga i književnost mogu da zadiru i u neke druge, neknjiževne forme, ali gospodo - dobro došli u 21. vek. Na sajmu knjiga u Moskvi video sam šolje sa likovima Dostojevskog, Tolstoja i Puškina, a kod nas je još uvek za snobove i neznalice sablazan ako svoju priču ili roman preradiš u strip. Ovde se još smatra da knjiga, što je dosadnija - to je bolja. Nemoj slučajno da je korica šarena, pa to je kič i šund. Jedino ako nisi Markes.“
„Vidovdan, sudnji dan“ je knjiga u kojoj ste ispričali šta nam se sve desilo na taj „praznik srpske sudbine“. Na Vidovdan 2018. nas očekuje singl - jedna od pesama koje potpisujete kao tekstopisac na muziku pevača kultnog benda „Smak“, Najde?
Odavno sam hteo da se okušam u toj vrsti „primenjenog“ pisanja. I nije bilo lako. Srećom, pojavio se Dejan Najdanović Najda, koji može da otpeva bukvalno sve, odličan je gitarista, kompozitor i aranžer. Tekstovi su inspirisani poezijom Jejtsa, mojih omiljenih domaćih pesnika Novice Tadića, Vaska Pope i Miodraga Pavlovića, a tematski i jezički pesme su sa istog izvora kao i moji romani „Duge noći i crne zastave“ i „Olujni bedem“. Dakle, osnovna tema je ideja slobode, numera „Oslobodi me“, koju zajedno pevaju Najda i Aca Seltik, u stvari govori o borbi našeg naroda da slobodu osvoji i sačuva. Planiramo da drugi singl objavimo 1. septembra, na dan kada je u srednjem veku padala Nova godina, a kasnije bi izašao disk, te knjiga praćena diskom. Imamo ideju da ceo projekat promovišemo koncertima u gradovima koji imaju srednjovekovne tvrđave, Beogradu, Nišu, Pirotu...
Uskoro ćete se predstaviti reizdanjem svog gotovo nepoznatog romana prvenca – „Leva strana druma“?
Ta knjiga, kojom sam debitovao na srpskoj književnoj sceni, do sada je stekla neku vrstu kultnog statusa. To je polubiografska proza, svojevrsni roud-roman koji čitaoca vodi kroz jedan Niš kog, nažalost više nema, prožet tipičnim južnjačkim humorom i pogledom na svet, a pisan nekom vrstom niškog gradskog slenga. Po strukturi koju čine pripovesti koje se pretapaju jedna u drugu i imaju za aktere iste junake nalikuje Velšovom romanu „Trejnspoting“, s druge strane, glavni junaci Zlatni dečko Nikola i Vojvoda su moji Del Boj i Rodni iz „Mućki“. Sličnost je i u tome što se sve događa na nekoj margini. Tu su razni mutni likovi koji „valjaju“ robu, kradu bogu dane, pokušavaju da zarade veliku lovu, a vreme je ono ludo, „tranziciono“, ni Srbija ni Niš se još nisu odlučili kuda da idu. Kad bolje razmislim - situacija nije ništa bolja ni danas. S tim što tada nismo imali bežični internet, pametne telefone i društvene mreže. Volim da kažem kako kroz te svoje male-velike priče definišem Niš kao grad koji je dovoljno veliki da ne bude palanka, a dovoljno mali da ne bude Beograd. Verovatno sam zato i ostao da živim u njemu.
Dinastija Nemanjića tema je kojom se predano bavite godinama - ne samo kroz serijal knjiga koji pišete sa Vladimirom Kecmanovićem.
Kecmanović i ja spremamo novu trilogiju - o Svetom Savi. Osnovna zamisao bila je da pokrijemo sve Nemanjiće, od Nemanje do Uroša, pa da jednog dana to bude lepa kolekcija nekih 15 tvrdokoričenih i lepo ilustrovanih knjiga. Sam sam Nemanjiće kao temu već pretočio u pozorišnu predstavu „Vučja braća“, koja, pomalo na tragu Šekspirovog „Koriolana“ i Kopolinog „Kuma“, govori o zloupotrebi vlasti i za glavne likove ima dva sukobljena arhetipa, braću Tihomira i Nemanju Zavidovića. U nekim segmentima je ona nastala na temeljima pilot-epizode za nerealizovanu seriju o Nemanjićima koju je trebalo da snima Bjelogrlić. To je nešto poprilično drugačije od onog što smo videli u RTS-ovoj istorijskoj sapunici. Moja priča je brutalna, direktna, sa dosta obrta, krvi, drame... Likovi su živi ljudi, a ne lepo obučene lutke koje deklamuju pasuse iz istorijskih udžbenika. Ako sve bude išlo po planu, komad će na scenu postaviti moj prijatelj i stari saradnik Jug Radivojević.
Prošireno, ćirilično reizdanje „Olujnog bedema“ očekuje publiku do jeseni. Kada će se pred čitaocima naći nastavak ovog romana?
Dodatak reizdanju „Olujnog bedema“ činiće pet eseja u kojima se bavim islamskom mistikom, sufi-redovima, istorijskim izvorima vezanim za centralna dva događaja - pad Niša i bitku na Pločniku, ali i načinom zidanja gradova i kovanja novca u srednjem veku, korenima verovanja našeg naroda u vile i druga natprirodna bića... Nastavak ovog petoknjižja, „Učitelj mačevanja“, koji trenutno pišem, prati događaje neposredno posle pada Niša. Srbija i Turska su u fazi kratkotrajnog primirja, Milan Toplica se vodi kao nestao, a Ivan Kosančić dolazi u Kruševac da podučava mladog kneževića Stefana mačevanju i drugim veštinama. Uslediće romani „Carstvo nebesko“, o Kosovskoj bici, i „Poslednji Nemanjić“ o despotu Stefanu Lazareviću.
Koje događaje, istorijske ličnosti ili moderne heroje biste želeli da „romansirate“, osvetlite kroz svoje romane?
Istorija me je oduvek zanimala i fascinirala, a podneblje na kome živimo krcato je istorijom, što je dobro za nas pisce, ali ne baš, pokazalo se, za narode koji ovde žive. Voleo bih da napišem roman o Slobodanu Miloševiću, no svestan sam da to najverovatnije nikad neću uraditi jer je potrebno mnogo istraživanja i rada, a ne postoji ni dovoljna istorijska distanca. Imam ideju i skice za roman koji bi bio nešto kao srpski „Sopranovi“, zatim za jedan koji bi se bavio lovom na serijskog ubicu, a treći je jedna moja opsesivna tema - bitka na Košarama. Najbliži sam realizaciji ovog trećeg, ali to je ujedno i najteže, jer je tema delikatna i treba joj prići sa mnogo pijeteta i odgovornosti. Radni naslov te priče o herojima sa Košara je „Molitve za kišu“.
NIŠ MOJE MLADOSTI-U SERIJI
„Leva strana druma“ je vrlo „niš(lijs)ki projekat“, a ta posvećenost rodnom gradu je i te kako tipična za vas. Hoće li i serija koju kanite da zasnujete na knjizi biti – „niška“?
Ima kod Nila Gejmena u „Sendmenu“ priča o nekom pustinjskom kalifu koji svoj grad, da bi ga spasao, smanjuje i zatvara u kristalnu kuglu. Eto, ja sam taj neki svoj Niš od pre dvadesetak godina, Niš svoje mladosti, strpao u svoju „kristalnu kuglu“ - knjigu, ne bih li ga sačuvao od zaborava. Na ideju da se po knjizi snimi serija došao je glumac Miša Stanimirović (Pekmez iz „Senki nad Balkanom“), to je ambiciozan projekat, naročito ako ga radite van Beograda. Srećom, došla je generacija nekih mladih i talentovanih ljudi, poput perspektivnog reditelja Stefana Krasića, koji će i režirati pilot-epizodu. Neće to biti isključivo niški projekat, biće glumaca i ekipe sa strane, i nekih poznatih lica.
Autor: Marina Mirković
Izvor: novosti.rs
Autor: Dejan Stojiljković
