Dejan Stojiljković: Pisci imaju više vremena za porodicu
Nišlija Dejan Stojiljković je jedan od najčitanijih savremenih srpskih pisaca. Njegov roman "Konstantinovo raskršće" iz 2009. godine i dalje se odlično prodaje, dok je nova knjiga, zbirka priča "Kišni psi" u izdanju "Lagune", za kratko vreme doživela čak tri izdanja.
Za nedelju dana prodao si prvi tiraž knjige "Kišni psi". Da li te je iznenadila ovakva popularnost tvog rada, s obzirom na to da je ovaj put reč o zbirci priča, a ne o romanu?
- To je iznenadilo i mene i mog izdavača, koji je odmah posle toga doštampao još dva izdanja u tiražu od 5.000 primeraka. Na našoj književnoj sceni vlada uverenje da zbirke priča nisu atraktivne čitaocima i da je roman neprikosnovena prozna forma. Eto, ja sa svoja prethodna dva romana nisam uspeo da dođem do vrha "Lagunine" top-liste, a sa "Kišnim psima" mi je to pošlo za rukom posle samo petnaest dana. Čitaoci u Srbiji očigledno vole i kraće forme, što je dobra stvar. Opet, za sve ove godine sam očigledno izgradio svoju čitalačku publiku, koja prati sve što napišem i izdam i verujem da je njima svejedno šta je nova knjiga, roman, zbirka ili nešto treće.
U knjizi "Američki bogovi" Nil Gejmen citira stihove iz pesme Toma Vejtsa. S druge strane, tvoja zbirka se zove isto kao istoimeni Vejtsov album. Da li je Vejts neka kopča između tebe i Gejmena?
- Može i tako da se kaže. Mada je prevashodna kopča između mene i Gejmena strip, jer sam se učio pripovedanju čitajući njegovog "Sendmena". Gejmenov opus, i stripovski i prozni, dokaz je da na raskršću žanrova može da nastane umetnost visokih dometa, šteta što to raskršće slabo posećuje recentna srpska književna kritika koja tek otkriva Čarlsa Bukovskog. O Hanteru Tompsonu da ne pričam...
Mnoge je najviše zainteresovala priča "Bašta, pepeo, vampiri", u kojoj si čuvenom piscu Danilu Kišu dao ulogu svojevrsnog Dilana Doga. Kako je nastala ideja za tu priču?
- Gledao sam film "Abraham Linkoln - lovac na vampire" otprilike u isto vreme kada sam ponovo čitao "Čas anatomije" i palo mi je na pamet kako je Kiš u celoj toj situaciji oko hajke na njega postupao kao istinski superheroj. Brzo mi se izrodila ideja za novelu koja je pomalo, da upotrebim taj izraz, basarijanska, ali se u suštini radi o priči iz žanra alternativne istorije. U isto vreme, ta novela preispituje odnos između tzv. visoke književnosti i žanra, pa tako taj moj Kiš, sem što tamani vampire, voli da čita stripove i roto-romane. Kao što sam i pretpostavio, mnogi su je pogrešno protumačili i u njoj videli čistu blasfemiju. Kiš je, naročito u jednom ideološki zatucanom delu srpske književne scene, neka vrsta kanona, mit u koji se ne dira... Ja lično mislim da bi se samom Kišu ova priča svidela.
Na početku karijere objavio si dve zbirke urbane proze na tragu tvog sugrađanina Magičnog Ćire, ali si literarnu slavu stekao s epsko-fantastičnim "Konstantinovim raskršćem". Misliš li da te uspeh ovog romana učinio pomalo fah-idiotom od kojeg se očekuje da stalno pred čitaoce donosi srpsku verziju "Igara prestola"?
- "Konstantinovo raskršće" nije epska fantastika, već čistokrvni horor-roman pisan po uzoru na Kinga i Simonsa. Moj drugi roman "Duge noći i crne zastave" daleko je bliži žanru epske fantastike i "Igri prestola", donekle i roman o Konstantinu "Znamenje anđela". "Raskršće" je knjiga koja već neko duže vreme živi svoj život na koji ja nemam nikakav uticaj, i dalje se dobro prodaje i rado čita, a veoma je uspešna i njena strip-adaptacija koju je uradio Dragan Paunović. Ako bih već pravio neko poređenje, možda bi mi taj roman bio najsličniji Kingovoj knjizi "Salemovo". Mislim da sad, naročito nakon "Kišnih pasa", gde se prepliću razne teme, stilovi i uticaji, čitaoci već znaju da od mene mogu da očekuju uvek nešto drugačije i da neću ići nekom kolotečinom. Uostalom da sam tako hteo, ne bih posle romana koji se događa u II sv. ratu pisao roman o srednjem veku, a nakon njega knjigu čija se radnja odvija u poznoj antici. Bilo je tu saveta da uzmem Nemanju Lukića (glavnog junaka "Konstantinovog raskršća"), pa da udarim po seriji romana sa njim, ali ja to jednostavno niti hoću, niti umem da uradim.
Kad pomenusmo Magičnog, tj. Zorana Ćirića, kako tebi deluje sudski spor u kojem ga je gradonačelnik Niša Zoran Perišić tužio zbog SMS-ova u kojima otvoreno preti njemu i još nekim niškim političarima. Da li veruješ da je Magični stvarno želeo da samo napravi performans kako tvrdi?
- Meni je cela ta situacija veoma mučna i stvarno mi je žao što Magični u poslednje vreme dolazi u fokus medija zbog takvih stvari, a ne zbog svojih knjiga. Što se konkretnog slučaja tiče, mislim da je sve instrumentalizovano od strane ljudi koji kontinuirano vode hajku, medijsku i inu, na gradonačelnika Perišića, koji je u Nišu postao neka vrsta dežurnog krivca za sve, iako svoj posao obavlja daleko bolje od većine svojih prethodnika. Magični očigledno ima problem sa viškom "dobronamernika" u svom okruženju koji ga tapšu po ramenu i govore "Ćiro, majstore", zbog njih je i završio na optuženičkoj klupi. Neki od njih ga je ubedio da je oportunitet koji mu je nuđen u stvari priznanje krivice, a ne zakonsko pravo svakog građanina. Sav ovaj cirkus oko suđenja mogao je da bude izbegnut da je imao malo manje takvih "savetnika". Sa takvim prijateljima, neprijatelji mu i ne trebaju. Lično smatram da pisci ne treba da se direktno petljaju u dnevnu politiku, naročito u sluđenoj zemlji kakva je Srbija. Ništa ne degradira umetnika tako kao politički angažman. Čak i ako u celu priču uđeš iz najčasnijih mogućih pobuda, teško ćeš iz nje izaći neuprljan. Nažalost, primećujem da neke kolege misle da mogu da izgrade svoju karijeru kroz strančarenje, a ne kroz stvaranje. Za mene lično to je potpuno pogrešan izbor.
Zajedno sa Vladimirom Kecmanovićem napisao si roman "Kainov ožiljak", u kojem opisujete berlinske dane Ive Andrića, u vreme kad je bio ambasador u Nemačkoj. Mnogi koji inače vole tvoje knjige smatraju da je ovaj roman prilično neubedljiv i da predstavlja sprdnju s realnim istorijskim činjenicama. Šta bi ti rekao na to?
- Rekao bih im da bi bilo lepo da prvo pročitaju knjigu pre nego što iznesu takve tvrdnje. Mislim, takav je red... Ali i ne mora. Najglasniji kritičari mog opusa su uglavnom oni koji od moje proze nisu pročitali ni slovce. Oni koji, inače, vole moje knjige, bar prema mom saznanju, vole i "Kainov ožiljak". Štaviše, mnogi od njih ga smatraju mojom najboljom knjigom. Naravno, teško da bi to bila da nije bilo Vlade Kecmanovića.
Okušao si se i kao dramski pisac, napisavši predložak za predstavu "Konstantin" koju je režirao Jug Radivojević. Oko ove predstave se podiglo mnogo prašine jer su, navodno, pare za njenu realizaciju trošene, da tako kažemo, neracionalno ili narodski - da se drpalo. Da li si zadovoljan svojim honorarom ili si zadovoljniji kako je predstava ispala?
- Kada svoj honorar uporedim sa honorarima nekih drugih ljudi koji su radili na predstavi - nisam zadovoljan. Ali nije stvar u tome da je moj honorar mali, već da je njihov prenaduvan. Naročito za neke koji su ošljarili svoj posao. Opet, da li postoji dovoljno visok honorar za prelepe kostime koje je uradila oskarovka Bojana Nikitović i za koje je dobila Sterijinu nagradu? Ne može se umetnički domet meriti na kantaru, kao kupus na pijaci. Predstavom sam prilično zadovoljan, i stvarno mi je žao što je skinuta sa repertoara posle samo pola sezone. To je dodatno otvorilo polemiku oko toga čemu tako skup projekat za tako kratkotrajnu upotrebu? Uopšte uzev, cela ta proslava jubileja ispala je potpuno naopako, umesto da Niš kapitalizuje celu tu priču i ima koristi od svega, stvorena je prvo atmosfera linča zbog koje verovatno neće da se radi nijedna ozbiljna koprodukcija u niškom pozorištu u ovom milenijumu, onda je projekat pljuvan i osporavan čak i od strane ljudi koji u životu nisu tri puta prošli pored nekog teatra, da bi na kraju sam Konstantin postao persona non grata u svom rodnom gradu. Potpuni apsurd.
Da li ti činjenica što živiš u Nišu odmaže na bilo koji način i koliko bi ti mnogo toga bilo jednostavnije da se, na primer, preseliš u Beograd kao neki tvoji bivši sugrađani?
- Ja već na neki način živim na relaciji Beograd - Niš. U Beogradu obavljam većinu svojih poslova, u Nišu trošim pare koje zaradim. Tako da sam, na neki način, neko ko investira u svoj rodni grad. Kad nisam otišao iz Niša nakon fabrikovane afere oko "Konstantina", nikad neću. U stvari, baš zbog onih koji žele da mi vide leđa proradio mi je inat i odlučio sam da ostanem. Beograd je ipak prebrz za mene, ne mogu ja da podnesem toliko količinu buke, žurbe i stresa. Ne vidim sebe kao Beograđanina iako sam za sve ove godine prilično dobro upoznao Beograd i zavoleo mnoge stvari vezane za njega. Na kraju krajeva, u "Kišnim psima" postoje dve, da tako kažem, beogradske priče. Meni preseljenje u prestonicu nije imperativ i zbog toga što sam već prilično dobro izgradio svoju karijeru pisca, tako da mi nije potrebno da stalno budem, što bi se reklo, "na licu mesta", već samo kad mi to odgovara.
Koliko tvoja porodica ima razumevanja za tvoje pisanje i na koji način uspevaš da izbalansiraš svakodnevni život i rad na realizaciji svoje mašte?
- Moja supruga Hristina me podržava još od vremena kada smo bili momak i devojka. Ona čita moje rukopise, komentariše, kudi i hvali, daje korisne savete, ponekad mi pomaže u istraživanju građe... Uopšte uzev, celoj porodici je već odavno jasno da je pisanje moj životni poziv, zanimanje, tako da imaju dosta razumevanja. Na kraju krajeva, to što radim donosi hranu na sto. Nije to loš posao, nemaš šefa, nemaš radno vreme, baviš se nečim kreativnim, stalno si u procesu učenja i dolaženja do novih saznanja, družiš se sa zanimljivim ljudima, putuješ... Istovremeno ti ostaje i vremena da se posvetiš porodici. Ja, kao pisac, sigurno neću dovesti sebe u situaciju da zbog svog posla propustim odrastanje svoje ćerke.
Autor: Dejan Katalina
Izvor: Informer
Za nedelju dana prodao si prvi tiraž knjige "Kišni psi". Da li te je iznenadila ovakva popularnost tvog rada, s obzirom na to da je ovaj put reč o zbirci priča, a ne o romanu?
- To je iznenadilo i mene i mog izdavača, koji je odmah posle toga doštampao još dva izdanja u tiražu od 5.000 primeraka. Na našoj književnoj sceni vlada uverenje da zbirke priča nisu atraktivne čitaocima i da je roman neprikosnovena prozna forma. Eto, ja sa svoja prethodna dva romana nisam uspeo da dođem do vrha "Lagunine" top-liste, a sa "Kišnim psima" mi je to pošlo za rukom posle samo petnaest dana. Čitaoci u Srbiji očigledno vole i kraće forme, što je dobra stvar. Opet, za sve ove godine sam očigledno izgradio svoju čitalačku publiku, koja prati sve što napišem i izdam i verujem da je njima svejedno šta je nova knjiga, roman, zbirka ili nešto treće.
U knjizi "Američki bogovi" Nil Gejmen citira stihove iz pesme Toma Vejtsa. S druge strane, tvoja zbirka se zove isto kao istoimeni Vejtsov album. Da li je Vejts neka kopča između tebe i Gejmena?
- Može i tako da se kaže. Mada je prevashodna kopča između mene i Gejmena strip, jer sam se učio pripovedanju čitajući njegovog "Sendmena". Gejmenov opus, i stripovski i prozni, dokaz je da na raskršću žanrova može da nastane umetnost visokih dometa, šteta što to raskršće slabo posećuje recentna srpska književna kritika koja tek otkriva Čarlsa Bukovskog. O Hanteru Tompsonu da ne pričam...
Mnoge je najviše zainteresovala priča "Bašta, pepeo, vampiri", u kojoj si čuvenom piscu Danilu Kišu dao ulogu svojevrsnog Dilana Doga. Kako je nastala ideja za tu priču?
- Gledao sam film "Abraham Linkoln - lovac na vampire" otprilike u isto vreme kada sam ponovo čitao "Čas anatomije" i palo mi je na pamet kako je Kiš u celoj toj situaciji oko hajke na njega postupao kao istinski superheroj. Brzo mi se izrodila ideja za novelu koja je pomalo, da upotrebim taj izraz, basarijanska, ali se u suštini radi o priči iz žanra alternativne istorije. U isto vreme, ta novela preispituje odnos između tzv. visoke književnosti i žanra, pa tako taj moj Kiš, sem što tamani vampire, voli da čita stripove i roto-romane. Kao što sam i pretpostavio, mnogi su je pogrešno protumačili i u njoj videli čistu blasfemiju. Kiš je, naročito u jednom ideološki zatucanom delu srpske književne scene, neka vrsta kanona, mit u koji se ne dira... Ja lično mislim da bi se samom Kišu ova priča svidela.
Na početku karijere objavio si dve zbirke urbane proze na tragu tvog sugrađanina Magičnog Ćire, ali si literarnu slavu stekao s epsko-fantastičnim "Konstantinovim raskršćem". Misliš li da te uspeh ovog romana učinio pomalo fah-idiotom od kojeg se očekuje da stalno pred čitaoce donosi srpsku verziju "Igara prestola"?
- "Konstantinovo raskršće" nije epska fantastika, već čistokrvni horor-roman pisan po uzoru na Kinga i Simonsa. Moj drugi roman "Duge noći i crne zastave" daleko je bliži žanru epske fantastike i "Igri prestola", donekle i roman o Konstantinu "Znamenje anđela". "Raskršće" je knjiga koja već neko duže vreme živi svoj život na koji ja nemam nikakav uticaj, i dalje se dobro prodaje i rado čita, a veoma je uspešna i njena strip-adaptacija koju je uradio Dragan Paunović. Ako bih već pravio neko poređenje, možda bi mi taj roman bio najsličniji Kingovoj knjizi "Salemovo". Mislim da sad, naročito nakon "Kišnih pasa", gde se prepliću razne teme, stilovi i uticaji, čitaoci već znaju da od mene mogu da očekuju uvek nešto drugačije i da neću ići nekom kolotečinom. Uostalom da sam tako hteo, ne bih posle romana koji se događa u II sv. ratu pisao roman o srednjem veku, a nakon njega knjigu čija se radnja odvija u poznoj antici. Bilo je tu saveta da uzmem Nemanju Lukića (glavnog junaka "Konstantinovog raskršća"), pa da udarim po seriji romana sa njim, ali ja to jednostavno niti hoću, niti umem da uradim.
Kad pomenusmo Magičnog, tj. Zorana Ćirića, kako tebi deluje sudski spor u kojem ga je gradonačelnik Niša Zoran Perišić tužio zbog SMS-ova u kojima otvoreno preti njemu i još nekim niškim političarima. Da li veruješ da je Magični stvarno želeo da samo napravi performans kako tvrdi?
- Meni je cela ta situacija veoma mučna i stvarno mi je žao što Magični u poslednje vreme dolazi u fokus medija zbog takvih stvari, a ne zbog svojih knjiga. Što se konkretnog slučaja tiče, mislim da je sve instrumentalizovano od strane ljudi koji kontinuirano vode hajku, medijsku i inu, na gradonačelnika Perišića, koji je u Nišu postao neka vrsta dežurnog krivca za sve, iako svoj posao obavlja daleko bolje od većine svojih prethodnika. Magični očigledno ima problem sa viškom "dobronamernika" u svom okruženju koji ga tapšu po ramenu i govore "Ćiro, majstore", zbog njih je i završio na optuženičkoj klupi. Neki od njih ga je ubedio da je oportunitet koji mu je nuđen u stvari priznanje krivice, a ne zakonsko pravo svakog građanina. Sav ovaj cirkus oko suđenja mogao je da bude izbegnut da je imao malo manje takvih "savetnika". Sa takvim prijateljima, neprijatelji mu i ne trebaju. Lično smatram da pisci ne treba da se direktno petljaju u dnevnu politiku, naročito u sluđenoj zemlji kakva je Srbija. Ništa ne degradira umetnika tako kao politički angažman. Čak i ako u celu priču uđeš iz najčasnijih mogućih pobuda, teško ćeš iz nje izaći neuprljan. Nažalost, primećujem da neke kolege misle da mogu da izgrade svoju karijeru kroz strančarenje, a ne kroz stvaranje. Za mene lično to je potpuno pogrešan izbor.
Zajedno sa Vladimirom Kecmanovićem napisao si roman "Kainov ožiljak", u kojem opisujete berlinske dane Ive Andrića, u vreme kad je bio ambasador u Nemačkoj. Mnogi koji inače vole tvoje knjige smatraju da je ovaj roman prilično neubedljiv i da predstavlja sprdnju s realnim istorijskim činjenicama. Šta bi ti rekao na to?
- Rekao bih im da bi bilo lepo da prvo pročitaju knjigu pre nego što iznesu takve tvrdnje. Mislim, takav je red... Ali i ne mora. Najglasniji kritičari mog opusa su uglavnom oni koji od moje proze nisu pročitali ni slovce. Oni koji, inače, vole moje knjige, bar prema mom saznanju, vole i "Kainov ožiljak". Štaviše, mnogi od njih ga smatraju mojom najboljom knjigom. Naravno, teško da bi to bila da nije bilo Vlade Kecmanovića.
Okušao si se i kao dramski pisac, napisavši predložak za predstavu "Konstantin" koju je režirao Jug Radivojević. Oko ove predstave se podiglo mnogo prašine jer su, navodno, pare za njenu realizaciju trošene, da tako kažemo, neracionalno ili narodski - da se drpalo. Da li si zadovoljan svojim honorarom ili si zadovoljniji kako je predstava ispala?
- Kada svoj honorar uporedim sa honorarima nekih drugih ljudi koji su radili na predstavi - nisam zadovoljan. Ali nije stvar u tome da je moj honorar mali, već da je njihov prenaduvan. Naročito za neke koji su ošljarili svoj posao. Opet, da li postoji dovoljno visok honorar za prelepe kostime koje je uradila oskarovka Bojana Nikitović i za koje je dobila Sterijinu nagradu? Ne može se umetnički domet meriti na kantaru, kao kupus na pijaci. Predstavom sam prilično zadovoljan, i stvarno mi je žao što je skinuta sa repertoara posle samo pola sezone. To je dodatno otvorilo polemiku oko toga čemu tako skup projekat za tako kratkotrajnu upotrebu? Uopšte uzev, cela ta proslava jubileja ispala je potpuno naopako, umesto da Niš kapitalizuje celu tu priču i ima koristi od svega, stvorena je prvo atmosfera linča zbog koje verovatno neće da se radi nijedna ozbiljna koprodukcija u niškom pozorištu u ovom milenijumu, onda je projekat pljuvan i osporavan čak i od strane ljudi koji u životu nisu tri puta prošli pored nekog teatra, da bi na kraju sam Konstantin postao persona non grata u svom rodnom gradu. Potpuni apsurd.
Da li ti činjenica što živiš u Nišu odmaže na bilo koji način i koliko bi ti mnogo toga bilo jednostavnije da se, na primer, preseliš u Beograd kao neki tvoji bivši sugrađani?
- Ja već na neki način živim na relaciji Beograd - Niš. U Beogradu obavljam većinu svojih poslova, u Nišu trošim pare koje zaradim. Tako da sam, na neki način, neko ko investira u svoj rodni grad. Kad nisam otišao iz Niša nakon fabrikovane afere oko "Konstantina", nikad neću. U stvari, baš zbog onih koji žele da mi vide leđa proradio mi je inat i odlučio sam da ostanem. Beograd je ipak prebrz za mene, ne mogu ja da podnesem toliko količinu buke, žurbe i stresa. Ne vidim sebe kao Beograđanina iako sam za sve ove godine prilično dobro upoznao Beograd i zavoleo mnoge stvari vezane za njega. Na kraju krajeva, u "Kišnim psima" postoje dve, da tako kažem, beogradske priče. Meni preseljenje u prestonicu nije imperativ i zbog toga što sam već prilično dobro izgradio svoju karijeru pisca, tako da mi nije potrebno da stalno budem, što bi se reklo, "na licu mesta", već samo kad mi to odgovara.
Koliko tvoja porodica ima razumevanja za tvoje pisanje i na koji način uspevaš da izbalansiraš svakodnevni život i rad na realizaciji svoje mašte?
- Moja supruga Hristina me podržava još od vremena kada smo bili momak i devojka. Ona čita moje rukopise, komentariše, kudi i hvali, daje korisne savete, ponekad mi pomaže u istraživanju građe... Uopšte uzev, celoj porodici je već odavno jasno da je pisanje moj životni poziv, zanimanje, tako da imaju dosta razumevanja. Na kraju krajeva, to što radim donosi hranu na sto. Nije to loš posao, nemaš šefa, nemaš radno vreme, baviš se nečim kreativnim, stalno si u procesu učenja i dolaženja do novih saznanja, družiš se sa zanimljivim ljudima, putuješ... Istovremeno ti ostaje i vremena da se posvetiš porodici. Ja, kao pisac, sigurno neću dovesti sebe u situaciju da zbog svog posla propustim odrastanje svoje ćerke.
Autor: Dejan Katalina
Izvor: Informer
Autor: Dejan Stojiljković
