Dejan Stojiljković: Planiram roman o ubistvu Branka Miljkovića, to je jedna od najmisterioznijih smrti naše književnosti!
„Za nas pisce Sajam knjiga je uvek praznik, druženje sa čitaocima i kolegama, prilika da se nabave neki novi naslovi, jer svaki ozbiljan pisac je ujedno i čitalac“, kaže za „Kurir“ Dejan Stojiljković.
U razgovoru za „Kurir“, književnik iz Niša, koji trenutno priprema i seriju po svom prvencu, govori i o saradnji s Draganom Bjelogrlićem na nastavku „Senki“, kao i o tome ko su mu bili uzori pri građenju likova Kaluđera i Krojača.
Da li pisana reč danas i dalje ima snagu i da li ima više slobode od usmene – u vremenu kada nam se svakodnevno plasiraju svakakve informacije u ogromnim količinama?
Nikad nisam verovao u tu bajku da knjige mogu da menjaju svet, naročito danas. Jedan naslov u dnevnim novinama i na televiziji ili nekom internet portalu ima veći uticaj na društvo nego tomovi kvalitetne literature.To je ujedno i porazna činjenica u vezi sa civilizacijom u kojoj živimo. Zahvaljujući društvenim mrežama, došlo je i do nekih bizarnih situacija. Tako je, recimo, najpoznatiji Andrićev citat postao onaj koji nikada u životu nije napisao.
Čini li vam se da imamo mnogo reči, a da malo delamo? Ima li u današnjem vremenu previše inspiracije za pisanje?
Više volim lepu srpsku reč – nadahnuće. Nadahnuća uvek ima, naročito ako živite u delu Evrope koji ima više istorije nego što to može da podnese.
Da li imate utisak da se na Sajmu vidi koliko živimo u vremenu hiperprodukcije i skribomanije, a da se kvalitet jedva promalja?
Ne, nemam taj utisak. Naprotiv. Čak mislim da se ne štampa dovoljno knjiga i prevoda. Naročito nam fali stručna literatura. Skribomana je uvek bilo, ali to je već stvar za psihijatre. Neko ide u ribe, neko skuplja salvete, neko, eto, piše. Ali oni su marginalna pojava i tako će i ostati. Baš kao i pisci „u trendu“ koji povlađuju trenutnim ukusima i modi.
Po vašem romanu „Konstantinovo raskršće“ snima se serija. Šta mislite zašto je i danas, nakon 10 godina, taj vaš roman toliko čitan, šta je privuklo čitaoce?
Knjige su vam kao deca. Kad odrastu, odu od vas i imaju svoj sopstveni život na koji vi nemate skoro nikakvog uticaja. Tako je i s „Konstantinovim raskršćem“, ta knjiga je prosto nadrasla svog pisca. Za ovih 10 godina stasala je potpuno nova generacija čitalaca koja tek sad otkriva tu knjigu i u njoj nalazi nešto što je zanimljivo i privlačno. Nekome se sviđa stil kojim je napisana, nekom je intrigantna radnja, nekome ritam i napetost... A dosta čitateljki mi se javilo da mi kažu kako su zaljubljene u glavnog junaka – majora Nemanju Lukića. Kada tvoje pisanje postigne takav efekat, onda znaš da si uradio dobar posao. Kada taj efekat traje više od jedne decenije, onda je to tek velika satisfakcija za rad i trud koji si uložio.
Možete li nam otkriti nešto više o tome? Da li će to biti prva fantazija među srpskim serijama? Mnogi spekulišu da će to biti srpska „Igra prestola“. Šta vi kažete na to?
Teško, pošto se radi o horor knjizi. Srpska „Igra prestola“ bi možda bila serija koja bi se snimila po motivima moja dva romana „Duge noći i crne zastave“ i „Olujni bedem“. Ali za to je potreban veliki budžet, a mi smo ipak mala kinematografija. „Konstantinovo raskršće“ je sličnije „Senkama“, mistični triler u epohi sa snažnim uticajem Stivena Kinga, ali i Slobodana Selenića i Borislava Pekića.
Verujem da je rano da se priča o kastingu, ali da li imate na umu neke glumce?
Lik Nemanje Lukića je vizuelno, kada smo radili strip-adaptaciju, koncipiran na osnovu glumca Džejmsa Pjurfoja. A za lik pukovnika Fon Fena model je bio nedavno preminuli Rutger Hauer. Naravno, nismo u mogućnosti da njih angažujemo, ali je, recimo, lik Krsmana Teofilovića rađen na osnovu našeg glumca Dragana Mićanovića. Njega bih angažovao i u seriji, jer smatram da je on neverovatno talentovan čovek i ubedljiv glumac. Ali videćemo. Voleo bih, takođe, da produkcija angažuje i neke niške glumce, jer imamo dosta talentovanih, naročito među mlađom generacijom.
Možemo li da očekujemo nešto novo iz vašeg pera?
Iza Nove godine će izaći knjiga „Dukat za lađara“, koja je nastavak romana „Olujni bedem“. U pitanju je novela, tj. kratki roman, o Ivanu Kosančiću i dosta je drugačiji od prethodna dva nastavka - intimniji je, lirskiji. U rukopisu mi je i roman „Trenje“, to je neka moja, srpska verzija serije „Sopranovi“. A već neko vreme planiram roman o Branku Miljkoviću, tačnije – o njegovom ubistvu. To je jedna od najintrigantnijih i najmisterioznijih smrti naše književnosti i jedno od retkih ubistava koje zataškavano – kroz književnu kritiku i teoriju.
Razgovarala: Mona Cukić
Izvor: Kurir
Da li pisana reč danas i dalje ima snagu i da li ima više slobode od usmene – u vremenu kada nam se svakodnevno plasiraju svakakve informacije u ogromnim količinama?
Nikad nisam verovao u tu bajku da knjige mogu da menjaju svet, naročito danas. Jedan naslov u dnevnim novinama i na televiziji ili nekom internet portalu ima veći uticaj na društvo nego tomovi kvalitetne literature.To je ujedno i porazna činjenica u vezi sa civilizacijom u kojoj živimo. Zahvaljujući društvenim mrežama, došlo je i do nekih bizarnih situacija. Tako je, recimo, najpoznatiji Andrićev citat postao onaj koji nikada u životu nije napisao.
Čini li vam se da imamo mnogo reči, a da malo delamo? Ima li u današnjem vremenu previše inspiracije za pisanje?
Više volim lepu srpsku reč – nadahnuće. Nadahnuća uvek ima, naročito ako živite u delu Evrope koji ima više istorije nego što to može da podnese.
Da li imate utisak da se na Sajmu vidi koliko živimo u vremenu hiperprodukcije i skribomanije, a da se kvalitet jedva promalja?
Ne, nemam taj utisak. Naprotiv. Čak mislim da se ne štampa dovoljno knjiga i prevoda. Naročito nam fali stručna literatura. Skribomana je uvek bilo, ali to je već stvar za psihijatre. Neko ide u ribe, neko skuplja salvete, neko, eto, piše. Ali oni su marginalna pojava i tako će i ostati. Baš kao i pisci „u trendu“ koji povlađuju trenutnim ukusima i modi.
Po vašem romanu „Konstantinovo raskršće“ snima se serija. Šta mislite zašto je i danas, nakon 10 godina, taj vaš roman toliko čitan, šta je privuklo čitaoce?
Knjige su vam kao deca. Kad odrastu, odu od vas i imaju svoj sopstveni život na koji vi nemate skoro nikakvog uticaja. Tako je i s „Konstantinovim raskršćem“, ta knjiga je prosto nadrasla svog pisca. Za ovih 10 godina stasala je potpuno nova generacija čitalaca koja tek sad otkriva tu knjigu i u njoj nalazi nešto što je zanimljivo i privlačno. Nekome se sviđa stil kojim je napisana, nekom je intrigantna radnja, nekome ritam i napetost... A dosta čitateljki mi se javilo da mi kažu kako su zaljubljene u glavnog junaka – majora Nemanju Lukića. Kada tvoje pisanje postigne takav efekat, onda znaš da si uradio dobar posao. Kada taj efekat traje više od jedne decenije, onda je to tek velika satisfakcija za rad i trud koji si uložio.
Možete li nam otkriti nešto više o tome? Da li će to biti prva fantazija među srpskim serijama? Mnogi spekulišu da će to biti srpska „Igra prestola“. Šta vi kažete na to?
Teško, pošto se radi o horor knjizi. Srpska „Igra prestola“ bi možda bila serija koja bi se snimila po motivima moja dva romana „Duge noći i crne zastave“ i „Olujni bedem“. Ali za to je potreban veliki budžet, a mi smo ipak mala kinematografija. „Konstantinovo raskršće“ je sličnije „Senkama“, mistični triler u epohi sa snažnim uticajem Stivena Kinga, ali i Slobodana Selenića i Borislava Pekića.
Verujem da je rano da se priča o kastingu, ali da li imate na umu neke glumce?
Lik Nemanje Lukića je vizuelno, kada smo radili strip-adaptaciju, koncipiran na osnovu glumca Džejmsa Pjurfoja. A za lik pukovnika Fon Fena model je bio nedavno preminuli Rutger Hauer. Naravno, nismo u mogućnosti da njih angažujemo, ali je, recimo, lik Krsmana Teofilovića rađen na osnovu našeg glumca Dragana Mićanovića. Njega bih angažovao i u seriji, jer smatram da je on neverovatno talentovan čovek i ubedljiv glumac. Ali videćemo. Voleo bih, takođe, da produkcija angažuje i neke niške glumce, jer imamo dosta talentovanih, naročito među mlađom generacijom.
Možemo li da očekujemo nešto novo iz vašeg pera?
Iza Nove godine će izaći knjiga „Dukat za lađara“, koja je nastavak romana „Olujni bedem“. U pitanju je novela, tj. kratki roman, o Ivanu Kosančiću i dosta je drugačiji od prethodna dva nastavka - intimniji je, lirskiji. U rukopisu mi je i roman „Trenje“, to je neka moja, srpska verzija serije „Sopranovi“. A već neko vreme planiram roman o Branku Miljkoviću, tačnije – o njegovom ubistvu. To je jedna od najintrigantnijih i najmisterioznijih smrti naše književnosti i jedno od retkih ubistava koje zataškavano – kroz književnu kritiku i teoriju.
Razgovarala: Mona Cukić
Izvor: Kurir
Autor: Dejan Stojiljković
