Dejan Stojiljković: „Putovanje znači sloboda“
Delo i pisac su dva odvojena entiteta. Često delo nadmašuje pisca kao ličnost, pa možete čuti pitanje: „Ma nije valjda da je ovaj tip napisao onako dobru knjigu?“
„Ne vezujem se za pisce. Kako bih onda mogao da čitam Hamsuna? Dok se on družio sa Hitlerom, moj deda po ocu je trunuo u nacističkom logoru. Kako bih mogao da čitam Hertu Miler, čiji je tata bio esesovac i koja nam ovih dana poručuje da treba da joj se izvinimo što su nas bombardovali 1999? Ili Gintera Grasa, koji je pravio društvo njenom tati u SS Vafen jedinicama? Delo i pisac su dva odvojena entiteta. Često delo nadmašuje pisca kao ličnost, pa možete čuti pitanje: 'Ma nije valjda da je ovaj tip napisao onako dobru knjigu?'. Tako je i u ostalim umetnostima, ne samo u književnosti“, iskreno odgovara na pitanje da li se vezuje za pisce ili njihova dela Dejan Stojiljković, jedan od najčitanijih domaćih pisaca kako u Srbiji, tako i u inostranstvu.
On građu za svoje romane prvenstveno traži u prošlosti, istorijskim događajima i ličnostima, a njegov čuveni roman „Konstantinovo raskršće“ je doživeo ogroman uspeh.
Odakle dobijate inspiraciju za teme romana? Deluje da ste naročito inspirisani istorijskim temama?
Ne verujem u inspiraciju kao takvu. Neki istorijski događaj ili neka istorijska ličnost mogu da vam zagolicaju maštu, da vas potaknu da dublje istražujete o njima, ali odluka da se napiše nešto tako zahtevno kao što je roman sazreva u piscu lagano. On vaga mogućnosti koje mu istorija pruža, pa tek onda dela. Ima, doduše, i onih koji pišu na mah ili po inerciji, ali u tim slučajevima retko kad dobijemo uspešno i kvalitetno delo.
Vaša trilogija „Nemanjići“ doživela je veliki uspeh. Zbog čega ste se dotakli baš ove vladarske porodice i da li imate u planu knjigu o još nekom srpskom vladaru?
Mislim da je razlog očigledan. Nemanjići su naša najveća vladarska dinastija, a Stefan Nemanja je osnivač srpske države. Takođe, želeli smo da napravimo knjige koje bi bile dostupne i razumljive deci jer smo smatrali da raspoloživa literatura, naročito udžbenici, srpsku istoriju predstavlja kroz suvoparne, dosadne tekstove prepune statističkih podataka. Mi smo našu priču o Nemanji formirali kao neku skoro pa bajku, pitko i razumljivo, ta ista deca su nam se odužila tako što su nam dodelila nagradu Dositejevo pero.
Kako stranci reaguju na Vaše knjige i teme? Da li ih razumeju ljudi koji nisu sa Balkana? „Olujni bedem“ je nastavak priče o vitezovima reda Zmaja, o usponu i padu srpske srednjovekovne države. Koliko u ovom romanu ima fikcije i književne slobode, a koliko istorijskih činjenica?
Strancima su moje knjige zanimljive iako im teme nisu bliske. O „Konstantinovom raskršću“ su se pohvalno izrazili britanski reditelj Džonatan Ingliš (Minotaur, Ironclad) i američki pisac Džon Monteleone, dobitnik nagrade Brem Stoker. U Rusiji je taj isti roman dosta pozitivno ocenjen od strane raznih kritičara. Zastupljen sam i u nekim antologijama u Grčkoj i Americi, a nedavno mi je priča „Nema hrabrosti“ o pevaču Džejmsu Blantu i njegovim vojničkim danima na Kosovu objavljena u ruskom časopisu „Nova literatura“. „Olujni bedem“ je, da tako kažem, viteški roman, u smisli da se bavi srpskim srednjim vekom i našim otporom turskoj invaziji. Uglavnom je zasnovan na istorijskim činjenicama, ali je dosta toga nadograđeno kroz fikciju jer nema dovoljno podataka i građe.
Šta mislite o delima Danila Kiša?
Obožavam „Grobnicu za Borisa Davidoviča“. Smatram Kišovo delo kompleksnim i hrabrim, naročito se divim njegovom stilu. Divim se Kišu i kao čoveku, ne samo kao piscu.
A Crnjanskom?
Najznačajnije književno priznanje koje sam dobio nosi ime ovog pisca. Njegov „Dnevnik o Čarnojeviću“ bio je velika inspiracija za pisanje „Konstantinovog raskršća“. Njegove „Embahade“ su bile korisne da se spozna duh vremena prilikom pisanja „Kainovog ožiljka“. Uz Andrića, naš najveći pisac.
Koje domaće pisce biste preporučili strancima?
Sem klasika, od savremenih – Vladu Pištala, Gorana Petrovića, Uroša Petrovića, Vladu Kecmanovića, Gorana Skrobonju, Igora Marojevića, Zvonka Karanovića, Marka Šelića, Slavišu Pavlovića...
Pišete li „u cugu“ ili periodično?
Trudim se da pišem svakodnevno, ponekad mi uspeva, ponekad ne. Ali vrlo je bitno imati kontinuitet, naročito pri pisanju romana. Kad jednom ispadneš iz ritma, teško se ponovo vraćaš.
Šta za Vas predstavljaju putovanja?
Slobodu.
Da li koristite internet kao sredstvo za dolazak do informacija za građu Vaših romana? Volite li internet i da li čitate knjige u elektronskoj formi?
Dosta koristim internet, ponekad i previše. Smatram ga dobrim slugom, ali lošim gospodarom. Imam masu knjiga u elektronskoj formi jer dobar deo njih nije dostupan u štampanoj formi. Ipak, za mene je knjiga i dalje ona na papiru, ne priznajem nikakve e-bukove, gedžete i čitače... Imam, doduše, jedan mali tablet koji stalno nosim sa sobom, kupio sam ga kad sam video da Nil Gejmen ima isti takav.
Da možete da pretočite u film jedan svoj roman, koji bi to bio i zbog čega?
To bi svakako bio roman „Znamenje anđela“. Prvo, zato što ga smatram svojim najboljim delom, drugo zato što bi to bio epski film u maniru „Gladijatora“, istorijska saga o prijateljstvu tri rimska vojnika - Konstantina, Dimitrija i Đorđa, koji će kasnije postati hrišćanski sveci. Bila bi to moćna priča o snazi vere i prijateljstva začinjena prizorima velikih gradova, od Aleksandrije do Londona, od Afrike do Hadrijanovog zida, i velikim bitkama toga doba. Ta priča nema lokalni karakter, već univerzalni i mislim da bi bila razumljiva svakom gledaocu bilo da živi u Kini ili Americi.
Šta čitate?
Sve što mi dođe pod ruku. Imam ogromnu biblioteku. Čitam stručnu literaturu jer mi je potrebna za rekonstrukciju epohe, čitam dobre pisce jer tako održavam kondiciju i brusim stil, učim zanatske fore. I čitam stripove. Američke, italijanske, francuske, jugoslovenske... Evo, upravo ovih dana uživam u sjajnom stripu „Skalped“ Džejsona Arona i našeg Rajka Miloševića Gere.
Šta ste voleli da čitate kao dete? I šta ste prvo napisali i kada?
Voleo sam da čitam stripove, prvo Diznijeve junake, onda Bonelijeve stripove i američku superherojštinu, Betmena, Supermena, Spajdermena, Konana... Iz stripova sam naučio i da čitam. Posle sam otkrio Luisa Kerola, Egziperija, Branka Ćopića, Tolkina... Moja prva napisana knjiga je bio nindža-roman, koji sam napisao u trećem razredu osnovne škole. Bio je naivan i pun opštih mesta, ali šta očekivati od desetogodišnjaka? Nikad nisam pisao pesme, smatram da je poezija vrlo zahtevna i teška za pisanje i da za pesnika čovek prosto treba da se rodi. Većina savremenih srpskih pesnika mi je smešna u svojoj pompeznosti, sujeti i ambiciji. Opet, poeziju svi pišu, kao što je prorokovao Branko Miljković, i u Srbiji najviše na godišnjem nivou izađe pesničkih knjiga, loših, nepotrebnih, tragično smešnih. Niko to ne čita, pa čak ni oni koji pišu poeziju ne čitaju druge pesnike.
Autor: Katarina Martić
Izvor: časopis Terminal
„Ne vezujem se za pisce. Kako bih onda mogao da čitam Hamsuna? Dok se on družio sa Hitlerom, moj deda po ocu je trunuo u nacističkom logoru. Kako bih mogao da čitam Hertu Miler, čiji je tata bio esesovac i koja nam ovih dana poručuje da treba da joj se izvinimo što su nas bombardovali 1999? Ili Gintera Grasa, koji je pravio društvo njenom tati u SS Vafen jedinicama? Delo i pisac su dva odvojena entiteta. Često delo nadmašuje pisca kao ličnost, pa možete čuti pitanje: 'Ma nije valjda da je ovaj tip napisao onako dobru knjigu?'. Tako je i u ostalim umetnostima, ne samo u književnosti“, iskreno odgovara na pitanje da li se vezuje za pisce ili njihova dela Dejan Stojiljković, jedan od najčitanijih domaćih pisaca kako u Srbiji, tako i u inostranstvu.
On građu za svoje romane prvenstveno traži u prošlosti, istorijskim događajima i ličnostima, a njegov čuveni roman „Konstantinovo raskršće“ je doživeo ogroman uspeh.
Odakle dobijate inspiraciju za teme romana? Deluje da ste naročito inspirisani istorijskim temama?
Ne verujem u inspiraciju kao takvu. Neki istorijski događaj ili neka istorijska ličnost mogu da vam zagolicaju maštu, da vas potaknu da dublje istražujete o njima, ali odluka da se napiše nešto tako zahtevno kao što je roman sazreva u piscu lagano. On vaga mogućnosti koje mu istorija pruža, pa tek onda dela. Ima, doduše, i onih koji pišu na mah ili po inerciji, ali u tim slučajevima retko kad dobijemo uspešno i kvalitetno delo.
Vaša trilogija „Nemanjići“ doživela je veliki uspeh. Zbog čega ste se dotakli baš ove vladarske porodice i da li imate u planu knjigu o još nekom srpskom vladaru?
Mislim da je razlog očigledan. Nemanjići su naša najveća vladarska dinastija, a Stefan Nemanja je osnivač srpske države. Takođe, želeli smo da napravimo knjige koje bi bile dostupne i razumljive deci jer smo smatrali da raspoloživa literatura, naročito udžbenici, srpsku istoriju predstavlja kroz suvoparne, dosadne tekstove prepune statističkih podataka. Mi smo našu priču o Nemanji formirali kao neku skoro pa bajku, pitko i razumljivo, ta ista deca su nam se odužila tako što su nam dodelila nagradu Dositejevo pero.
Kako stranci reaguju na Vaše knjige i teme? Da li ih razumeju ljudi koji nisu sa Balkana? „Olujni bedem“ je nastavak priče o vitezovima reda Zmaja, o usponu i padu srpske srednjovekovne države. Koliko u ovom romanu ima fikcije i književne slobode, a koliko istorijskih činjenica?
Strancima su moje knjige zanimljive iako im teme nisu bliske. O „Konstantinovom raskršću“ su se pohvalno izrazili britanski reditelj Džonatan Ingliš (Minotaur, Ironclad) i američki pisac Džon Monteleone, dobitnik nagrade Brem Stoker. U Rusiji je taj isti roman dosta pozitivno ocenjen od strane raznih kritičara. Zastupljen sam i u nekim antologijama u Grčkoj i Americi, a nedavno mi je priča „Nema hrabrosti“ o pevaču Džejmsu Blantu i njegovim vojničkim danima na Kosovu objavljena u ruskom časopisu „Nova literatura“. „Olujni bedem“ je, da tako kažem, viteški roman, u smisli da se bavi srpskim srednjim vekom i našim otporom turskoj invaziji. Uglavnom je zasnovan na istorijskim činjenicama, ali je dosta toga nadograđeno kroz fikciju jer nema dovoljno podataka i građe.
Šta mislite o delima Danila Kiša?
Obožavam „Grobnicu za Borisa Davidoviča“. Smatram Kišovo delo kompleksnim i hrabrim, naročito se divim njegovom stilu. Divim se Kišu i kao čoveku, ne samo kao piscu.
A Crnjanskom?
Najznačajnije književno priznanje koje sam dobio nosi ime ovog pisca. Njegov „Dnevnik o Čarnojeviću“ bio je velika inspiracija za pisanje „Konstantinovog raskršća“. Njegove „Embahade“ su bile korisne da se spozna duh vremena prilikom pisanja „Kainovog ožiljka“. Uz Andrića, naš najveći pisac.
Koje domaće pisce biste preporučili strancima?
Sem klasika, od savremenih – Vladu Pištala, Gorana Petrovića, Uroša Petrovića, Vladu Kecmanovića, Gorana Skrobonju, Igora Marojevića, Zvonka Karanovića, Marka Šelića, Slavišu Pavlovića...
Pišete li „u cugu“ ili periodično?
Trudim se da pišem svakodnevno, ponekad mi uspeva, ponekad ne. Ali vrlo je bitno imati kontinuitet, naročito pri pisanju romana. Kad jednom ispadneš iz ritma, teško se ponovo vraćaš.
Šta za Vas predstavljaju putovanja?
Slobodu.
Da li koristite internet kao sredstvo za dolazak do informacija za građu Vaših romana? Volite li internet i da li čitate knjige u elektronskoj formi?
Dosta koristim internet, ponekad i previše. Smatram ga dobrim slugom, ali lošim gospodarom. Imam masu knjiga u elektronskoj formi jer dobar deo njih nije dostupan u štampanoj formi. Ipak, za mene je knjiga i dalje ona na papiru, ne priznajem nikakve e-bukove, gedžete i čitače... Imam, doduše, jedan mali tablet koji stalno nosim sa sobom, kupio sam ga kad sam video da Nil Gejmen ima isti takav.
Da možete da pretočite u film jedan svoj roman, koji bi to bio i zbog čega?
To bi svakako bio roman „Znamenje anđela“. Prvo, zato što ga smatram svojim najboljim delom, drugo zato što bi to bio epski film u maniru „Gladijatora“, istorijska saga o prijateljstvu tri rimska vojnika - Konstantina, Dimitrija i Đorđa, koji će kasnije postati hrišćanski sveci. Bila bi to moćna priča o snazi vere i prijateljstva začinjena prizorima velikih gradova, od Aleksandrije do Londona, od Afrike do Hadrijanovog zida, i velikim bitkama toga doba. Ta priča nema lokalni karakter, već univerzalni i mislim da bi bila razumljiva svakom gledaocu bilo da živi u Kini ili Americi.
Šta čitate?
Sve što mi dođe pod ruku. Imam ogromnu biblioteku. Čitam stručnu literaturu jer mi je potrebna za rekonstrukciju epohe, čitam dobre pisce jer tako održavam kondiciju i brusim stil, učim zanatske fore. I čitam stripove. Američke, italijanske, francuske, jugoslovenske... Evo, upravo ovih dana uživam u sjajnom stripu „Skalped“ Džejsona Arona i našeg Rajka Miloševića Gere.
Šta ste voleli da čitate kao dete? I šta ste prvo napisali i kada?
Voleo sam da čitam stripove, prvo Diznijeve junake, onda Bonelijeve stripove i američku superherojštinu, Betmena, Supermena, Spajdermena, Konana... Iz stripova sam naučio i da čitam. Posle sam otkrio Luisa Kerola, Egziperija, Branka Ćopića, Tolkina... Moja prva napisana knjiga je bio nindža-roman, koji sam napisao u trećem razredu osnovne škole. Bio je naivan i pun opštih mesta, ali šta očekivati od desetogodišnjaka? Nikad nisam pisao pesme, smatram da je poezija vrlo zahtevna i teška za pisanje i da za pesnika čovek prosto treba da se rodi. Većina savremenih srpskih pesnika mi je smešna u svojoj pompeznosti, sujeti i ambiciji. Opet, poeziju svi pišu, kao što je prorokovao Branko Miljković, i u Srbiji najviše na godišnjem nivou izađe pesničkih knjiga, loših, nepotrebnih, tragično smešnih. Niko to ne čita, pa čak ni oni koji pišu poeziju ne čitaju druge pesnike.
Autor: Katarina Martić
Izvor: časopis Terminal
Autor: Dejan Stojiljković
