Dejan Stojiljković za sajt Oseti Srbiju
Bavite se srpskom istorijom u svojim romanima. Otkrijte nam koji Vam je period naše prošlosti najzanimljiviji i zašto?
Ako baš moram da biram, to bi svakako bio srednji vek jer je to bilo doba u kome su se, ne samo kada smo mi kao narod u pitanju, događale neke prelomne stvari. Naročito mi je fascinantna istorija Vizantije tj. Romejskog carstva, države koja danas ne postoji ali koja je ostavila presudan uticaj na današnju civilizaciju u mnogim sferama. Verovatno se zbog toga dosta mojih knjiga događa u srednjem veku: „Duge noći i crne zastave“, „Olujni bedem“, trilogija „Nemanjići“ kao i nova knjiga „Dukat za lađara“ koja je neka vrsta literarnog mosta između „Bedema“ i njegovog nastavka „Učitelj mačevanja“ i izlazi uskoro iz štampe.
Prema Vašem mišljenju, koja srpska istorijska ličnost je nepravedno zapostavljena i zaslužuje više pažnje?
Svakako despot Stefan Lazarević koji je jedan od najumešnijih i najboljih srpskih državnika u čitavoj našoj istoriji. Pored toga, on je bio vitez, ratnik, pesnik, zakonodavac, filozof... Ličnost kakva se jednom rađa. Nažalost, zbog mentaliteta i prirode našeg naroda, potisnut je u stranu, malo zbog svog oca mučenika koji je bio daleko slabiji državnik i vojskovođa od njega, a malo i zbog nekih drugih istorijskih ličnosti koji mu nisu bile ni za prineti a imale su dobar PR.
Šta svako od nas treba da uradi, prema Vašem mišljenju, da bi Srbija bila bolja i da bi svet imao bolje mišljenje o našoj zemlji?
Za početak da ne kuka. Tu smo gde smo, nemamo rezervnu otadžbinu, pripadamo ovom našem narodu, koji ima mnogo vrlina ali takođe i mnogo mana. Treba imati kritički stav prema državi i narodu, kao i vlasti koja je proistekla iz njega, treba, opet, biti objektivan, koliko je to moguće, naravno, ali to ne treba da se pretvori u pomodni autošovinizam i popularnu težnju da preko noći postanemo Švajcarci ili Norvežani ili da nam jedini cilj u životu bude da pobegnemo iz rođene zemlje jer nam ne odgovara ko sedi u parlamentu. U stvari, u ovo zbrkano vreme buke i besa, za početak je sasvim dovoljno da te ne bude sramota što si Srbin. Nekima čak i to teško polazi za rukom. Naročito političarima - udvoricama. Ali ako bi sebe sagledavali po našoj političkoj „eliti“, i onoj na vlasti i ovoj u opoziciji, onda bi nas to odvelo u tešku depresiju... Srećom, tu su sportisti, umetnici, naučnici i mnogi drugi na koje smo s pravom ponosni.
Koliko je teško probiti se na vrh književne scene u Srbiji u dobu kada, kako kažu, „svako može da objavi knjigu“?
Veoma teško. Svedoci smo hiperprodukcije i skribomanije, piše se mnogo, paradoksalno, oni koji snatre da postanu veliki književnici uglavnom ne čitaju preterano ili čitaju isključivo sami sebe. Naročito pesnici koji se u Srbiji svode na nekoherentnu skupinu netalentovanih egomanijaka. Teško je istaći se u takvoj situaciju, a nju dodatno otežavaju izdavači koji nekritički štampaju sve, za novac, naravno. Danas svako za 500 evra može postati „pisac“. Svako misli da je njegov život vredan romana, da je dovoljno da plagira „Gospodara prstenova“ ili napabirči par rimovanih stihova i da sebe tako upiše u „večnost“. Primetio sam da su amateri i početnici svih boja i rasa naročito kivni na klasike, proziva se Andrić, pljuje se po Miljkoviću, ofire Crnjanski... Ako želite da vam pisanje bude nešto više od usputnog hobija, moraćete prvo pošteno da se naradite, ne samo na svojim rukopisima, nego na sebi, da čitate i učite pre svega, a rezultat nije izvestan, možda nagrade, slava, prevodi i čitanost nikada neće doći. I ne dođu, u većini slučajeva. Zato svakom početniku preporučujem da prvo debelo razmisli pre nego što se uputi na ovo neizvesno putovanje, uz obavezno pitanje: „A šta ti to treba?“.
Jedan ste od scenarista serije „Senke nad Balkanom“. Čekamo drugu sezonu koja će, kako čujemo, publici predstaviti period pred atentat na Karađorđevića u Marseju. Možete li nam otkriti još neki detalj iz druge sezone?
Glavni zaplet biće vezan za rušenje tvrđave Žrnov na Avali, podizanje spomenika neznanom junaku kao i novu seriju ubistava. Radnja se događa pet godina nakon dešavanja u prvoj sezoni. Bavićemo se i istorijskom i političkom situacijom u to vreme, usponom nacizma, raspadom države, jačanjem nacionalističkih grupacija, špijunažom... Od novih likova tu su Josip Broz Tito, knez Pavle Karađorđević, Ivan Meštrović... Glumačkoj ekipi su se pridružili Petar Strugar, Bogdan Diklić, Goran Sultanović, Nataša Ninković, Vesna Trivalić, Igor Đorđević, Nenad Okanović, Raša Bukvić...
Kako objašnjavate popularnost ove serije – da li je na to uticala tematika koja i te kako odudara od dosadašnje TV produkcije u Srbiji?
Tematika svakako, ali i intrigantna priča kao i produkcija kakva do sada nije viđena na ovim prostorima. „Senke“ izgledaju kao da je u pitanju neka strana serija, naročito je u drugoj sezoni ta lestvica podignuta visoko.
Preporučite našim čitaocima tri destinacije u Nišu i okolini koje svako treba da obiđe.
Arheološko nalazište Medijana, memorijalni kompleks Ćele kula i čuveno „Kazandžijsko sokače“.
Izvor: osetisrbiju.rs
Ako baš moram da biram, to bi svakako bio srednji vek jer je to bilo doba u kome su se, ne samo kada smo mi kao narod u pitanju, događale neke prelomne stvari. Naročito mi je fascinantna istorija Vizantije tj. Romejskog carstva, države koja danas ne postoji ali koja je ostavila presudan uticaj na današnju civilizaciju u mnogim sferama. Verovatno se zbog toga dosta mojih knjiga događa u srednjem veku: „Duge noći i crne zastave“, „Olujni bedem“, trilogija „Nemanjići“ kao i nova knjiga „Dukat za lađara“ koja je neka vrsta literarnog mosta između „Bedema“ i njegovog nastavka „Učitelj mačevanja“ i izlazi uskoro iz štampe.
Prema Vašem mišljenju, koja srpska istorijska ličnost je nepravedno zapostavljena i zaslužuje više pažnje?
Svakako despot Stefan Lazarević koji je jedan od najumešnijih i najboljih srpskih državnika u čitavoj našoj istoriji. Pored toga, on je bio vitez, ratnik, pesnik, zakonodavac, filozof... Ličnost kakva se jednom rađa. Nažalost, zbog mentaliteta i prirode našeg naroda, potisnut je u stranu, malo zbog svog oca mučenika koji je bio daleko slabiji državnik i vojskovođa od njega, a malo i zbog nekih drugih istorijskih ličnosti koji mu nisu bile ni za prineti a imale su dobar PR.
Šta svako od nas treba da uradi, prema Vašem mišljenju, da bi Srbija bila bolja i da bi svet imao bolje mišljenje o našoj zemlji?
Za početak da ne kuka. Tu smo gde smo, nemamo rezervnu otadžbinu, pripadamo ovom našem narodu, koji ima mnogo vrlina ali takođe i mnogo mana. Treba imati kritički stav prema državi i narodu, kao i vlasti koja je proistekla iz njega, treba, opet, biti objektivan, koliko je to moguće, naravno, ali to ne treba da se pretvori u pomodni autošovinizam i popularnu težnju da preko noći postanemo Švajcarci ili Norvežani ili da nam jedini cilj u životu bude da pobegnemo iz rođene zemlje jer nam ne odgovara ko sedi u parlamentu. U stvari, u ovo zbrkano vreme buke i besa, za početak je sasvim dovoljno da te ne bude sramota što si Srbin. Nekima čak i to teško polazi za rukom. Naročito političarima - udvoricama. Ali ako bi sebe sagledavali po našoj političkoj „eliti“, i onoj na vlasti i ovoj u opoziciji, onda bi nas to odvelo u tešku depresiju... Srećom, tu su sportisti, umetnici, naučnici i mnogi drugi na koje smo s pravom ponosni.
Koliko je teško probiti se na vrh književne scene u Srbiji u dobu kada, kako kažu, „svako može da objavi knjigu“?
Veoma teško. Svedoci smo hiperprodukcije i skribomanije, piše se mnogo, paradoksalno, oni koji snatre da postanu veliki književnici uglavnom ne čitaju preterano ili čitaju isključivo sami sebe. Naročito pesnici koji se u Srbiji svode na nekoherentnu skupinu netalentovanih egomanijaka. Teško je istaći se u takvoj situaciju, a nju dodatno otežavaju izdavači koji nekritički štampaju sve, za novac, naravno. Danas svako za 500 evra može postati „pisac“. Svako misli da je njegov život vredan romana, da je dovoljno da plagira „Gospodara prstenova“ ili napabirči par rimovanih stihova i da sebe tako upiše u „večnost“. Primetio sam da su amateri i početnici svih boja i rasa naročito kivni na klasike, proziva se Andrić, pljuje se po Miljkoviću, ofire Crnjanski... Ako želite da vam pisanje bude nešto više od usputnog hobija, moraćete prvo pošteno da se naradite, ne samo na svojim rukopisima, nego na sebi, da čitate i učite pre svega, a rezultat nije izvestan, možda nagrade, slava, prevodi i čitanost nikada neće doći. I ne dođu, u većini slučajeva. Zato svakom početniku preporučujem da prvo debelo razmisli pre nego što se uputi na ovo neizvesno putovanje, uz obavezno pitanje: „A šta ti to treba?“.
Jedan ste od scenarista serije „Senke nad Balkanom“. Čekamo drugu sezonu koja će, kako čujemo, publici predstaviti period pred atentat na Karađorđevića u Marseju. Možete li nam otkriti još neki detalj iz druge sezone?
Glavni zaplet biće vezan za rušenje tvrđave Žrnov na Avali, podizanje spomenika neznanom junaku kao i novu seriju ubistava. Radnja se događa pet godina nakon dešavanja u prvoj sezoni. Bavićemo se i istorijskom i političkom situacijom u to vreme, usponom nacizma, raspadom države, jačanjem nacionalističkih grupacija, špijunažom... Od novih likova tu su Josip Broz Tito, knez Pavle Karađorđević, Ivan Meštrović... Glumačkoj ekipi su se pridružili Petar Strugar, Bogdan Diklić, Goran Sultanović, Nataša Ninković, Vesna Trivalić, Igor Đorđević, Nenad Okanović, Raša Bukvić...
Kako objašnjavate popularnost ove serije – da li je na to uticala tematika koja i te kako odudara od dosadašnje TV produkcije u Srbiji?
Tematika svakako, ali i intrigantna priča kao i produkcija kakva do sada nije viđena na ovim prostorima. „Senke“ izgledaju kao da je u pitanju neka strana serija, naročito je u drugoj sezoni ta lestvica podignuta visoko.
Preporučite našim čitaocima tri destinacije u Nišu i okolini koje svako treba da obiđe.
Arheološko nalazište Medijana, memorijalni kompleks Ćele kula i čuveno „Kazandžijsko sokače“.
Izvor: osetisrbiju.rs
Autor: Dejan Stojiljković
