Dejvid Mičel: „Dok mladost bledi istražujemo šta ostaje“
S obzirom na tendenciju da eskperimentiše sa formom (kao u romanu „Atlas oblaka“), ne iznenađuje činjenica da je malo pre razgovora o njegovom očaravajućem romanu „Nevidljivi sati“, napisao priču koja se objavljivala na Tviteru, 140 karaktera po objavi.
„Bio je zanosan poduhvat“, rekao je Mičel o priči „The Right Sort“ koja je smeštena u isti svet kao i „Nevidljivi sati“.
Smireni engleski pisac je retko aktivan na društvenim mrežama, i čini se malo verovatno da bi baš on uronio u Tvitervers. U svojim razgovorima, on je potpuna suprotnost tviterašima: pažljiv, širokih shvatanja, angažovan i darežljiv u svojim odgovorima. Ipak, kaže da „i Tviter u sebi krije potencijal ka lepoti, kao i sve ostalo.“
To što je Mičel ušao u medijum koji je poznat po svojoj kratkotrajnosti i nestalnoj prirodi je naročito pogodno uzevši u obzir da su u romanu „Nevidljivi sati“ ključne teme vreme i nestalnost.
Glavni lik u romanu je živahna tinejdžerka Holi Sajks. Kada je upoznamo 1984. godine u gradu Grejvsendu u Engleskoj, Holi se gadno posvađala sa svojom majkom, zbog čega se kasnije posvađa i sa dečkom, a onda impulsivno odluči da ode. Besna, slomljenog srca, ona besciljno pešači obalom Temze. Idući tako nikuda, vraćaju joj se uspomene na detinjstvo što je podseti na to da je tada mogla da čuje glasove Radio ljudi (kako ih je zvala), dok je nije izlečio misteriozni doktor Marinus. Uskoro saznaje da Radio ljudi, njihovi misteriozni glasovi i čudan svet iz kog potiču, i dalje nešto žele od nje.
Većim delom, radnja romana vodi čitaoce preko nekoliko kontinenata, u budućnost do 2043. godine kroz svet koji je vrlo sličan našem. Ali nešto čudno, misteriozno vreba sa margina gde nekolicina besmrtnih bića, veoma zainteresovanih za Holi Sajks, vodi tajni rat. Možemo reći, a da ne otkrijemo previše, da te besmrtnike ili „atemporalce“ definiše mladost: neki su oličenje mladosti, neki se njome hrane. Sukob u srži knjige potiče iz suprotstavljenih mišljenja o tome koja bi bila poštena cena večne mladosti. Koliko daleko je neko spreman da ide da bi preduhitrio starost i smrt?
„To je moj roman o krizi srednjih godina“, kaže Mičel šaleći se, donekle, „ove teme starosti i smrti mi se često vrzmaju po glavi.“ Pred ulaskom je u šestu deceniju života.
„Postaješ mnogo izbirljiviji kada tražiš dobre fotografije“, dodaje i dalje se kao šaleći. „Pogledaš se u ogledalo i vidiš sopstvenog oca kako ti uzvraća pogled.“
Postoji momenat u knjizi kad se tempo naglo ubrzava i iznenada, Holi više nije tinejdžerka već odrasla žena: ima sede u kosi, zaštićena je, majka je, kosti je bole. Ne možete se odupreti želji da se priča uspori – budući da ste do samo nekoliko trenutaka čitali o mladoj Holi. Nagli prelaz na stariju verziju Holi deluje kao opipljiv gubitak – čitaočeva reakcija na ovaj vrlo efektan postupak, gotovo je fizička. Ali Holi je i dalje Holi. Nije više mlada, ali je bolja, pametnija, snažnija. Postepeno, smisao Mičelovog postupka dolazi do izražaja: starenje nas plaši, ali nije gubitak koji zamišljamo kada smo mladi.
„Živimo u društvu koje obožava mladost i lepotu, u društvu koje potiskuje godine i starost kao nešto bezvredno“, kaže Mičel. „To je gotovo zločin prema zločinu. I to je pogrešno, loše.“
„Bio je zanosan poduhvat“, rekao je Mičel o priči „The Right Sort“ koja je smeštena u isti svet kao i „Nevidljivi sati“.
Smireni engleski pisac je retko aktivan na društvenim mrežama, i čini se malo verovatno da bi baš on uronio u Tvitervers. U svojim razgovorima, on je potpuna suprotnost tviterašima: pažljiv, širokih shvatanja, angažovan i darežljiv u svojim odgovorima. Ipak, kaže da „i Tviter u sebi krije potencijal ka lepoti, kao i sve ostalo.“
To što je Mičel ušao u medijum koji je poznat po svojoj kratkotrajnosti i nestalnoj prirodi je naročito pogodno uzevši u obzir da su u romanu „Nevidljivi sati“ ključne teme vreme i nestalnost.
Glavni lik u romanu je živahna tinejdžerka Holi Sajks. Kada je upoznamo 1984. godine u gradu Grejvsendu u Engleskoj, Holi se gadno posvađala sa svojom majkom, zbog čega se kasnije posvađa i sa dečkom, a onda impulsivno odluči da ode. Besna, slomljenog srca, ona besciljno pešači obalom Temze. Idući tako nikuda, vraćaju joj se uspomene na detinjstvo što je podseti na to da je tada mogla da čuje glasove Radio ljudi (kako ih je zvala), dok je nije izlečio misteriozni doktor Marinus. Uskoro saznaje da Radio ljudi, njihovi misteriozni glasovi i čudan svet iz kog potiču, i dalje nešto žele od nje.
Većim delom, radnja romana vodi čitaoce preko nekoliko kontinenata, u budućnost do 2043. godine kroz svet koji je vrlo sličan našem. Ali nešto čudno, misteriozno vreba sa margina gde nekolicina besmrtnih bića, veoma zainteresovanih za Holi Sajks, vodi tajni rat. Možemo reći, a da ne otkrijemo previše, da te besmrtnike ili „atemporalce“ definiše mladost: neki su oličenje mladosti, neki se njome hrane. Sukob u srži knjige potiče iz suprotstavljenih mišljenja o tome koja bi bila poštena cena večne mladosti. Koliko daleko je neko spreman da ide da bi preduhitrio starost i smrt?
„To je moj roman o krizi srednjih godina“, kaže Mičel šaleći se, donekle, „ove teme starosti i smrti mi se često vrzmaju po glavi.“ Pred ulaskom je u šestu deceniju života.
„Postaješ mnogo izbirljiviji kada tražiš dobre fotografije“, dodaje i dalje se kao šaleći. „Pogledaš se u ogledalo i vidiš sopstvenog oca kako ti uzvraća pogled.“
Postoji momenat u knjizi kad se tempo naglo ubrzava i iznenada, Holi više nije tinejdžerka već odrasla žena: ima sede u kosi, zaštićena je, majka je, kosti je bole. Ne možete se odupreti želji da se priča uspori – budući da ste do samo nekoliko trenutaka čitali o mladoj Holi. Nagli prelaz na stariju verziju Holi deluje kao opipljiv gubitak – čitaočeva reakcija na ovaj vrlo efektan postupak, gotovo je fizička. Ali Holi je i dalje Holi. Nije više mlada, ali je bolja, pametnija, snažnija. Postepeno, smisao Mičelovog postupka dolazi do izražaja: starenje nas plaši, ali nije gubitak koji zamišljamo kada smo mladi.
„Živimo u društvu koje obožava mladost i lepotu, u društvu koje potiskuje godine i starost kao nešto bezvredno“, kaže Mičel. „To je gotovo zločin prema zločinu. I to je pogrešno, loše.“
Pisanje „Nevidljivih sati“ omogućilo mu je da se posveti temi smrti i starenja u svetu koji bi radije da zanemari tu temu. Zapadnjačka kultura, na čelu sa Amerikom i Britanijom „nekim stvarima se bavi vrlo dobro, ali kada je u pitanju smrt – tu poprilično posustaje“, kaže. „A sa produženjem našeg životnog veka, smrt će nas sve više plašiti. Naša kultura nam neće pomoći. Sa tim moramo da se nosimo individualno, jedan po jedan. Moramo da uspostavimo odnos prema smrti. I na neki način 'Nevidljivi sati' su za mene korak u tom smeru.“
Dok se Holi iz tinejdžerke pretvara u sredovečnu autorku, potom u svadljivu baku, pokušavajući da zaboravi na atemporalce i njihov rat, susreće se sa nekim likovima koji su već poznati Mičelovim obožavaocima. Doktor Marinus se pojavljuje u „Hiljadu jeseni Jakoba de Zuta“, a Hugo Lamb koji je imao sporednu ulogu u „Black Swan Green“, u „Nevidljivim satima“ postaje jedan od bitnijih likova.
Mičel uvodi likove iz svojih ranijih dela iz nekoliko razloga. „Ja živim sa tim ljudima dok ih opisuje, tako da oni nikada zaista ne odlaze“ kaže. „Izblede, ali ja znam da su oni i dalje tu... Volim to da radim, da ih vraćam. To je jedan od razloga.“
Na drugom mestu, kada naiđete na lika koga već poznajete iz nekog drugog dela, to čini knjigu stvarnijom: „Ako ste već čitali 'Black Swan Green' i poverovali ste u postojanje tog sveta, i onda se pojavljuje taj lik, činjenica da ste poverovali u svet 'Black Swan Green' čini 'Nevidljive sate' stvarnijim.“
„Na trećem mestu“, kaže, „u pitanju je sujeta, na neki način.“ Mičel ne želi da provede svoju karijeru pisca stvarajući ogroman svet za jednu knjigu. „Veliki sam sakupljač svega i svačega.“ Voli da piše svakakve knjige. „Ipak“, dodaje smejući se, „dovoljno sam sujetan da na neki način to želim. I shvatio sam da to i radim; sve moje knjige su poglavlja u jednoj većoj überknjizi.“
Da li je predosećao pišući „Black Swan Green“ da će se Hugo ponovo pojaviti?
„Ne“, kaže Mičel. „On je oduvek bio sporedni lik. Započeo sam 'Nevidljive sate' i onda se pojavilo slobodno mesto, pa sam pomislio ’Znam ko je u odgovarajućoj starosnoj dobi i ko je dovoljno amoralan da ispuni to mesto.’ Pozvao sam ga na intervju, i posle nekoliko minuta sam odlučio da je posao njegov.“
Sa razlogom: Hugo je sa svim svojim šarmom, slabostima, hladnoćom i sposobnošću da iznenadi, fantastičan negativac. Kompleksan je, pomalo simpatičan, i savršeno predstavlja ljigavu nepravednost obožavanja kulta mladosti. Takođe pruža Holi dobru suprotnost u kontekstu pola. Mičel često piše o ženskim likovima, premda, to čini „vrlo oprezno“.
„Veliki je jaz među polovima“, kaže. „Ono što se uzima zdravo za gotovo s jedne strane, često je drugačije gledano sa druge.“
Muškarci su „čini mi se, nespretniji posmatrači“, nastavlja. „I patrijarhat nam ne ide na ruku. Patrijarhat nas ne uči da slušamo i opažamo pažljivo i oštro kao što mi se čini da uči žene. Kao muškarac mislim da još mnogo toga treba da naučim da bih nadoknadio propušteno.“
„Trebalo bi da čitam više ženskih autora“, dodaje. „Trebalo bi da bude 50-50.“
Njegove čitalačke navike su velikim delom vođene njegovim pisanjem, kaže. Romani koje piše zahtevaju mesece, ponekad godine istraživanja.
„Zavisi koliko se svet koji stvaram razlikuje od mog“, kaže. „Ali ne predstavlja mi problem, naprotiv, uživanje je čitajući dobru knjigu koju su napisali ljudi koji znaju o čemu pričaju.“
„Naravno, koristi se samo delić naučenog“, dodaje, jer u suprotnom knjiga postaje suviše didaktična. „Ali ipak, iako sve znanje ne ide u knjigu, autor mora da zna. Mora da zna šta da ne ubaci u knjigu.“
Ideja da likovi nastavljaju da žive nakon što se njihova priča završi – da je ono što čitamo samo kratak deo njihovog života – preneta je u kraj „Nevidljivih sati“. Opet, ne otkrivamo previše kada kažemo da priča nema očekivani, uredan završetak.
„Vrlo je čudno“, priznaje Mičel. „Pretpostavljam da se život ne završava posle surovih borbi. Preživelima ostaju još godine života. U biografijama poznatih, mene je uvek zanimalo šta se dešavalo posle, kada sjaj slave počne da bledi. Šta rade posle toga? Meni je to mnogo interesantnije.“
„Kraj nije očigledan“, kaže. „Ali verujem da je realan, ako mogu da iskoristim tu reč u knjizi koja je protkana fantastikom i natprirodnim.“
Na kraju, kaže, knjiga je o opstanku, o tome „ko uspeva da preživi, zašto, kako, kakve odluke treba da se donesu, kakvi kompromisi da se naprave, i možda koji zločini treba da se počine da bi se preživelo.“
Autor: Beki Olsen
Izvor: bookpage.com
Prevod: Aleksandar Mandić
Foto: © Leo van der Noort
Dok se Holi iz tinejdžerke pretvara u sredovečnu autorku, potom u svadljivu baku, pokušavajući da zaboravi na atemporalce i njihov rat, susreće se sa nekim likovima koji su već poznati Mičelovim obožavaocima. Doktor Marinus se pojavljuje u „Hiljadu jeseni Jakoba de Zuta“, a Hugo Lamb koji je imao sporednu ulogu u „Black Swan Green“, u „Nevidljivim satima“ postaje jedan od bitnijih likova.
Mičel uvodi likove iz svojih ranijih dela iz nekoliko razloga. „Ja živim sa tim ljudima dok ih opisuje, tako da oni nikada zaista ne odlaze“ kaže. „Izblede, ali ja znam da su oni i dalje tu... Volim to da radim, da ih vraćam. To je jedan od razloga.“
Na drugom mestu, kada naiđete na lika koga već poznajete iz nekog drugog dela, to čini knjigu stvarnijom: „Ako ste već čitali 'Black Swan Green' i poverovali ste u postojanje tog sveta, i onda se pojavljuje taj lik, činjenica da ste poverovali u svet 'Black Swan Green' čini 'Nevidljive sate' stvarnijim.“
„Na trećem mestu“, kaže, „u pitanju je sujeta, na neki način.“ Mičel ne želi da provede svoju karijeru pisca stvarajući ogroman svet za jednu knjigu. „Veliki sam sakupljač svega i svačega.“ Voli da piše svakakve knjige. „Ipak“, dodaje smejući se, „dovoljno sam sujetan da na neki način to želim. I shvatio sam da to i radim; sve moje knjige su poglavlja u jednoj većoj überknjizi.“
Da li je predosećao pišući „Black Swan Green“ da će se Hugo ponovo pojaviti?
„Ne“, kaže Mičel. „On je oduvek bio sporedni lik. Započeo sam 'Nevidljive sate' i onda se pojavilo slobodno mesto, pa sam pomislio ’Znam ko je u odgovarajućoj starosnoj dobi i ko je dovoljno amoralan da ispuni to mesto.’ Pozvao sam ga na intervju, i posle nekoliko minuta sam odlučio da je posao njegov.“
Sa razlogom: Hugo je sa svim svojim šarmom, slabostima, hladnoćom i sposobnošću da iznenadi, fantastičan negativac. Kompleksan je, pomalo simpatičan, i savršeno predstavlja ljigavu nepravednost obožavanja kulta mladosti. Takođe pruža Holi dobru suprotnost u kontekstu pola. Mičel često piše o ženskim likovima, premda, to čini „vrlo oprezno“.
„Veliki je jaz među polovima“, kaže. „Ono što se uzima zdravo za gotovo s jedne strane, često je drugačije gledano sa druge.“
Muškarci su „čini mi se, nespretniji posmatrači“, nastavlja. „I patrijarhat nam ne ide na ruku. Patrijarhat nas ne uči da slušamo i opažamo pažljivo i oštro kao što mi se čini da uči žene. Kao muškarac mislim da još mnogo toga treba da naučim da bih nadoknadio propušteno.“
„Trebalo bi da čitam više ženskih autora“, dodaje. „Trebalo bi da bude 50-50.“
Njegove čitalačke navike su velikim delom vođene njegovim pisanjem, kaže. Romani koje piše zahtevaju mesece, ponekad godine istraživanja.
„Zavisi koliko se svet koji stvaram razlikuje od mog“, kaže. „Ali ne predstavlja mi problem, naprotiv, uživanje je čitajući dobru knjigu koju su napisali ljudi koji znaju o čemu pričaju.“
„Naravno, koristi se samo delić naučenog“, dodaje, jer u suprotnom knjiga postaje suviše didaktična. „Ali ipak, iako sve znanje ne ide u knjigu, autor mora da zna. Mora da zna šta da ne ubaci u knjigu.“
Ideja da likovi nastavljaju da žive nakon što se njihova priča završi – da je ono što čitamo samo kratak deo njihovog života – preneta je u kraj „Nevidljivih sati“. Opet, ne otkrivamo previše kada kažemo da priča nema očekivani, uredan završetak.
„Vrlo je čudno“, priznaje Mičel. „Pretpostavljam da se život ne završava posle surovih borbi. Preživelima ostaju još godine života. U biografijama poznatih, mene je uvek zanimalo šta se dešavalo posle, kada sjaj slave počne da bledi. Šta rade posle toga? Meni je to mnogo interesantnije.“
„Kraj nije očigledan“, kaže. „Ali verujem da je realan, ako mogu da iskoristim tu reč u knjizi koja je protkana fantastikom i natprirodnim.“
Na kraju, kaže, knjiga je o opstanku, o tome „ko uspeva da preživi, zašto, kako, kakve odluke treba da se donesu, kakvi kompromisi da se naprave, i možda koji zločini treba da se počine da bi se preživelo.“
Autor: Beki Olsen
Izvor: bookpage.com
Prevod: Aleksandar Mandić
Foto: © Leo van der Noort
Autor: Dejvid Mičel
