Knjiga koja vam je promenila život?

„Tes od roda D'Erbervila“. Bila je to prva knjiga koju sam adaptirao za ekran i dala mi je samopouzdanje da pišem i druge stvari pored komedija. Adaptacije ponekad to urade – poguraju vas u nove teritorije. Takođe, u 15. poglavlju sam naišao na iskru ideje za roman „Jedan dan“ i na tome ću uvek biti zahvalan.

Knjiga koju biste voleli da ste je vi napisali?

Ima ih na stotine, ali ako pogledam po policama, rekao bih sve od En Enrajt, Penelope Ficdžerald, Elizabet Straut ili Zedi Smit, plus priče Džona Čivera, posebno „Zbogom, brate“.

Knjiga koja je najviše uticala na vaše pisanje?

Knjiga „Velika očekivanja“ je imala najdublji uticaj na mene. Nisam shvatao da „književnost“ može da bude toliko angažovana i značajna, i to što sam pronašao u ovom romanu sam zauvek poneo sa sobom. Neželjena ljubav, očinske figure, adolescentske patnje, društvene klase i besciljne težnje; gotovo sve što sam napisao je bilo pod uticajem te knjige.

Knjiga koju smatrate najpotcenjenijom?

Svi romani Vilijema Maksvela, posebno „So long, see you tomorrow“, kao i „Mrs Bridge“ Evana S. Konela, briljantna knjiga o braku koja je zabavna i istovremeno veoma potresna.

Poslednja knjiga koja vas je rasplakala?

Jedan poseban pasus u romanu „The Children’s Bach“ koji je napisala sjajna – takođe potcenjena – Helen Garner. Dragulj od romana o raspadu savršene porodice.

Poslednja knjiga koja vas je nasmejala?

„The Girls of Splender Means“ Mjurijel Spark koja je prepuna vrcavih šala, i „Exciting times“ Noiz Dolan koja ima sličnu domišljatost. A tu je i „The Wild Laughter“ Kejolin Hjuz.

Knjiga koju niste mogli da završite?

Svake godine sednem i pročitam prvu četvrtinu „Midlmarča“. Okrećem stranice i razmišljam koliko je predivno napisano: „Ovo je remek-delo.“ I onda samo... prestanem. Nadam se da ću je nekada završiti.

Stidite se jer niste pročitali...

„Anu Karenjinu“. Privlači me, ali nikada nisam izdvojio vreme da je pročitam.

Koju knjigu najradije poklanjate?

Kada sam bio mlađi, na sve strane sam delio poeziju, poklanjajući zbirke mojih omiljenih pesnika. Sada izbegavam da poklanjam knjige jer mi to deluje kao nametanje. Pročitaj ovo! Pročitaj knjigu koju sam ti ja odabrao! Deluje mi kao da menjam muziku na tuđoj zabavi.

Knjiga po kojoj biste voleli da vas pamte?

Kada ljudi kažu: „Pročitali smo tvoju knjigu“, znam na koju misle. Voleo bih da je neka od kasnijih, na primer „Mi“ ili „Slatki rastanak“, ali ne zameram im što je to verovatno „Jedan dan“.

Najranije sećanje na čitanje?

Živopisno se sećam jake melanholije romana „Moominland Midwinter“, dubokog bergmanovskog mraka koji sam osetio, imao sam osam godina. Ne mogu da se setim ničega iz same priče, ali ta blještava tuga je još uvek sa mnom. Baš sam bio zabavan dečak...

Knjiga koju čitate kad vam je potrebna uteha?

„Freni i Zui“ Dž. D. Selindžera. Čitam je skoro svake godine i shvatam neka njena ograničenja, ali je i dalje volim. Selindžerovi dijalozi su besprekorni. Mogao sam da izaberem i „Velikog Getsbija“, ali mi je to knjiga koja se stalno menja. Čitao sam je tokom pandemije i delovala mi je mnogo oštrije i mučnije nego što je pamtim, a nije me nimalo utešila.

Izvor: theguardian.com
Prevod: Dragan Matković