Dejvid Van: Američkim piscima ne smeta da budu idioti i divljaci
„Svojim studentima kreativnog pisanja govorim da jedino pravilo koje se ne može prekršiti jeste to da mora da postoji podtekst. Društveni mediji su bez podteksta. Priča o tome šta je neko imao za ručak je zaista samo o tome, što je zamorno i smrtonosno za književnost. Literatura će verovatno nestati uskoro, zato je pitanje kako može opstati bez čitalaca. Što je više srećnih ljudi koji čitaju ni o čemu ili jednostavno ne čitaju ništa, to je manja verovatnoća da će pisci objaviti svoju sledeću knjigu.
Takođe svojim studentima govorim i da je ideja najgora stvar koja može da se dogodi piscu. Naš svesni um je veoma mali u poređenju sa podsvesnim transformacijama i iznenađenjima koja mogu da se dogode na strani tokom pisanja. Ja pišem bez ikakvog plana ili koncepta, a moji romani su objavljeni kao prva ruka teksta.
Ne razumem priču dok ne napišem poslednjih pedeset strana ili je ne završim, a opet je sve pažljivo strukturisano od početka do kraja i bez prethodno zamišljenog plana. Zbog toga i pišem i nalazim da je to neverovatno u pisanju“, kaže u razgovoru za Danas Dejvid Van, jedan od vodećih pisaca savremene američke proze, profesor kreativnog pisanja na Univerzitetu u Vorviku u Engleskoj i ekskluzivni gost predstojećeg 64. Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu i Lagune, svog izdavača u Srbiji.
Zbirku priča „Legenda o samoubistvu“ pisali ste deset godina, a narednih 12 nijedan agent nije želeo da je ponudi izdavačima, da bi posle objavljivanja 2008. dobila desetak nagrada. Čime objašnjavate taj paradoks?
U Londonu su me jednom prilikom pitali da li sam razmišljao o promeni naslova knjige u kome ne bi bila reč samoubistvo. Ja zapravo o tome nikada nisam razmišljao, što je prilično smešno. Možda bi da sam je naslovio „U senci oca“ ili nešto slično tome bila objavljena 12 godina ranije. Naravno, pravo objašnjenje je da izdavači i agenti u SAD ne biraju i ne objavljuju samo najbolje knjige, kao što bi trebalo da čine. Umesto toga, oni slušaju odeljenja za marketing i štampaju samo ono za šta misle da će se prodavati, iako zapravo nemaju pravu ideju o tome i stalno se iznenađuju. Drugi problem je što je gotovo svo američko izdavaštvo koncentrisano u miopijskom – nemaštovitom kratkovidom Njujorku u kom vole priče o samom gradu. Moja knjiga konačno je objavljena tako što sam je poslao na konkurs na kome moraju da se štampaju sva dela koja pobede, tako da se pojavila bez toga da je bilo koji agent ili urednik želeo da se to dogodi.
Od te prve knjige do poslednjeg romana objavljenog u martu „Halibut on the moon“ na različite načine bavite se istom temom – samoubistvom Vašeg oca. Koliko je opterećenje, a koliko i neka vrsta unutrašnjeg oslobađanja pisati o vlastitoj porodičnoj tragediji?
Te dve knjige su o mom ocu i one su napisane u razmaku od dvadeset godina, tokom kojih sam pisao i o mnogim drugim temama, uključujući i nekoliko romana koji nemaju veze sa mojom porodicom. Ali, većina mojih knjiga indirektno govori o mojoj porodičnoj istoriji i odaje osećaj ličnog oslobađanja od ranijih tragedija. Sve što je bilo najgore u mom životu dovelo do onog što je sad najbolje u mom životu. Mislim da pisanje nudi drugu šansu na taj način što preispitujemo našu prošlost. Navodim primer, moj otac me je pitao da provedem sa njim godinu na Aljasci. Rekao sam „ne“, a on se ubrzo posle toga ubio. Osećao sam se veoma krivim, jer sam verovao da bi moj otac bio živ da sam pristao. Tako je glavna priča u „Legendi o samoubistvu“ o ocu i sinu koji žive na Aljasci bila način da se vratim unazad i kažem „da“ i zamislim kako bi izgledalo to vreme provedeno sa njim.
Da li je smrt, a posebno samoubistvo, književna i društvena tabu tema i kako to objašnjavate?
Naravno, to ima smisla, tabu o samoubistvu je veoma jak. Moguće da je toliko drevan da je nastao pre jezika i mita. Upravo do sada nisam znao odgovor na to pitanje, ali to mora da je jedan od najstarijih tabua uporedo sa kanibalizmom i ubistvima. Problem sa tabuima i ogromnom sramotom koja ih prati je u tome što ljudi mogu ređe da traže savete za mentalno zdravlje i pričaju o svojim problemima, što šteti osobi koja pati od samoubilačkih ideja i pogubnih ucveljenosti. Kad smo spremni da o tome razgovaramo, to gubi snagu i može ređe da se dogoditi. Drugim rečima, takav tabu je pogrešan i beskoristan. Mislimo da će se, ako o tome ne pričamo, to ređe događati, a zapravo istina je drugačija.
Zašto svoje knjige poredite sa grčkim tragedijama i šta Vas privlači mitu o Medeji, kojoj ste posvetili jedan od svojih romana?
Moji romani su grčke tragedije zato što likovi nisu neprijatelji. Oni se međusobno vole i povređuju na zastrašujuće načine zato što deluju nesvesno i van kontrole. Drugim rečima, pitanje je zašto ne znamo zašto radimo ono što radimo i na kraju povređujemo one koje najviše volimo. Moji romani su grčke tragedije i zbog toga što poštujem pravilo dramskog jedinstva, svođenje drame na jedan glavni konflikt, ograničen vremenom i prostorom. Moj roman „Goat Mountain“ odvija se u dva i po dana sa samo četvoro ljudi. Takođe, tabu se obično ruši na početku mojih romana. Neko uradi nešto nikada ne bi trebalo da učini. Medejom sam se bavio i ona je bila predmet mog interesovanja trideset godina zato što je žena koja mislila da je vlast muškarca apsurd. Ona je uništitelj pola tuceta kraljevstava i budućih kraljeva – pretnja zapadnoj kulturi. Grci su se pretvarali da je njeno vreme bilo početak – pre 3.250 godina kad su likovi bili polubogovi, a ona unuka boga Sunca. U stvari to je bio kraj mnogo starijeg sveta – kraj bronzanog doba i vreme pada Hetita i opadanja Egipćana. Ona je ostatak iz tog starijeg sveta i varvarka iz stranih zemalja, koji preti da prekrši svako pravilo i čija je ambicija da sama postane kralj. Napisao sam Medeju koja stvara, prateći arheološke dokaze iz tog vremena. Ona nije luda, nije veštica, ne brine previše o Jasonu, niti želi da ubije svoju decu. Napisao sam Medeju u koju sam mogao da verujem. Moj roman je jedini koji njen život zamišlja kao nešto stvarno. „Bright Air Black“ je moja najbolja knjiga, ali naravno, to je bilo najgore izdanje koje sam ikada imao u SAD.
Rođeni ste na Aleutskim ostrvima, odrasli ste na Aljasci. Način na koji u „Legendi u samoubistvu“ pišete o njenoj prirodi daju joj na neki način status jednog od aktivnih učesnika priče. Šta za Vas znači Aljaska i koliko u pisanju koristite iskustva moreplovca i brodograditelja?
Kečikan na Aljasci je hladna prašuma, koja mi se čini mitskom od mojih najranijih sećanja iz detinjstva. Trčao sam kroz tu šumu bojeći se vukova koji su zaista u njoj živeli. Moje prve dve knjige fikcije događaju se na Aljasci jer je taj pejsaž za mene najsugestivniji i najsnažnije se ogleda u mom unutrašnjem životu. Iako tamo nisam dugo živeo, to će uvek biti mesto mog porekla i mera sveta. Plovidba i brodogradnja došli su kasnije. Nisam mogao da objavim svoju prvu knjigu i bio mi je potreban posao. Vodio sam čarterske ture duž turske obale, na Karibima, Meksiku i Kanadi. I sad živim na jedrilici na Filipinima, puno ronim – pre nekoliko godina dobio sam licencu za ronioca na Komodu, jednom od indonežanskih ostrva, ali sam takođe imao gubitaka sa potonućima brodova i drugim katastrofama. Knjige i brodovi su dve najvažnije stvari u mom životu.
Očekuje se objavljivanje Vaša dva nova romana – „Komodo“ i „Žena, želja“, kao i zbirke kratkih priča „Plavlje“. O čemu u njima pišete?
Upravo sam završio roman o Donaldu Trampu koji je krenuo na Pluton. Knjiga je toliko bezobrazna i seksualna da je nijedan izdavač neće objaviti. Znam da to zvuči kao šala, ali je zapravo istina. Proveo sam poslednju godinu pišući ovaj roman i zaista mislim da neće biti štampan. U njemu su citati svih gluposti koje je Tramp izgovorio, a ono što se u knjizi događa seksualno negira Trampa i Melaniju iznova i iznova, što je učinilo da se bolje osećam. Ja ih zapravo mrzim uporedo sa drugim likovima u knjizi kao što su Putin, Džon Komej, prestolonaslednik Saudijske Arabije…
Kako vidite savremenu američku i evropsku književnu scenu – postoji li među njima paralela?
Mislim da se veoma razlikuju. Teorija književnosti, posebno francuska, uništila je naša odeljenja engleske književnosti na univerzitetima u SAD, tako da sada studenti zapravo ni ne uče o literaturi. Ali, većina američkih pisaca pružila je otpor i nije počela da piše romane zasnovane na teoriji. S druge strane, evropski pisci većinom su pratili i bavili se teorijom književnosti, pa su zbog toga njihovi romani filozofski, češće imaju jedan lik koji razmišlja sam, manje je verovatno da će imati dramu ili priču, ređe nude opise pejsaža koji se ogledaju unutar likova, a najmanja je verovatnoća da će nečim iznenaditi i prevazići svesne ideje. Evropski pisci su više zgrčeni i zabrinuti šta će ljudi misliti, žele da izgledaju pametno. Američkim piscima ne smeta da budu idioti i divljaci. Ali, naravno, ovaj moj odgovor je očigledno pristrasan. Zapravo nijedna vrsta književnosti nije bolja od neke druge vrste. Ja jednostavno volim priču, to je sve. Frustrira me kad otvorim evropski roman čiji pisac misli i priča o tome kako je teško to pisati i tome slično. Da li je zasta tako nemoguće i sramno samo ispričati priču?
Uživam u „Hazarskom rečniku“
Nikada baš ne znam šta da očekujem od nove zemlje u kojoj gostujem i to mi se zaista dopada. Volim da budem iznenađen. Književne turneje u trideset zemalja tokom proteklih deset godina su najbolje i najbogatije iskustvo u mom životu, a sajmovi knjiga su moj omiljeni deo tih gostovanja, jer okupljaju puno ljudi zainteresovanih za književnost – čitaoce, autore, knjižare, novinare, izdavače, urednike, studente. Iz tih razgovora učim i sagledavam tu zemlju na način na koji to nije moguće učiniti kao turista. To se doživljava kao dublje povezivanje. Zato se silno radujem prvoj poseti Srbiji i ovo mi se čini kao savršen uvod. Srećan sam što ne znam šta da očekujem od srpskih čitalaca. Uvek se trudim da pročitam pisce iz zemlje koju ću posetiti. Trenutno sam na književnom boravku u Kini, gde mi se dopada roman „Tri sestre“, čiji je autor Bi Feiju. Zbog putovanja u Srbiju počeo sam da čitam „Hazarski rečnik“ Milorada Pavića. Od samom početka knjiga je neobična i zabavna, tako da uživam – kaže Dejvid Van uoči prve posete Srbiji. On će na 64. Sajmu knjiga gostovati 26. oktobra u 14 sati u sali „Ivo Andrić“, a na na štandu Lagune istog dana sat kasnije.
Književni klub sutra o „Legendi o samoubistvu“
Kao uvod u o prvo gostovanje Dejvida Vana u našoj zemlji Lagunin književni klub 4. oktobra biće posvećen Vanovoj prvoj knjizi „Legenda o samoubistvu“, koju je na srpski prevela Tijana Tropin. Osim nje o ovoj zbirci priča u petak u beogradskom SKC-u govoriće i urednici u Laguni Zoran Penevski i Janja Stjepanović. „Legenda o samoubistvu“ objavljena je u Laguninoj ediciji „Amerikana“.
Autor: Jelena Tasić
Izvor: Danas
Foto: Mathieu Bourgois Agency
Takođe svojim studentima govorim i da je ideja najgora stvar koja može da se dogodi piscu. Naš svesni um je veoma mali u poređenju sa podsvesnim transformacijama i iznenađenjima koja mogu da se dogode na strani tokom pisanja. Ja pišem bez ikakvog plana ili koncepta, a moji romani su objavljeni kao prva ruka teksta.
Ne razumem priču dok ne napišem poslednjih pedeset strana ili je ne završim, a opet je sve pažljivo strukturisano od početka do kraja i bez prethodno zamišljenog plana. Zbog toga i pišem i nalazim da je to neverovatno u pisanju“, kaže u razgovoru za Danas Dejvid Van, jedan od vodećih pisaca savremene američke proze, profesor kreativnog pisanja na Univerzitetu u Vorviku u Engleskoj i ekskluzivni gost predstojećeg 64. Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu i Lagune, svog izdavača u Srbiji.
Zbirku priča „Legenda o samoubistvu“ pisali ste deset godina, a narednih 12 nijedan agent nije želeo da je ponudi izdavačima, da bi posle objavljivanja 2008. dobila desetak nagrada. Čime objašnjavate taj paradoks?
U Londonu su me jednom prilikom pitali da li sam razmišljao o promeni naslova knjige u kome ne bi bila reč samoubistvo. Ja zapravo o tome nikada nisam razmišljao, što je prilično smešno. Možda bi da sam je naslovio „U senci oca“ ili nešto slično tome bila objavljena 12 godina ranije. Naravno, pravo objašnjenje je da izdavači i agenti u SAD ne biraju i ne objavljuju samo najbolje knjige, kao što bi trebalo da čine. Umesto toga, oni slušaju odeljenja za marketing i štampaju samo ono za šta misle da će se prodavati, iako zapravo nemaju pravu ideju o tome i stalno se iznenađuju. Drugi problem je što je gotovo svo američko izdavaštvo koncentrisano u miopijskom – nemaštovitom kratkovidom Njujorku u kom vole priče o samom gradu. Moja knjiga konačno je objavljena tako što sam je poslao na konkurs na kome moraju da se štampaju sva dela koja pobede, tako da se pojavila bez toga da je bilo koji agent ili urednik želeo da se to dogodi.
Od te prve knjige do poslednjeg romana objavljenog u martu „Halibut on the moon“ na različite načine bavite se istom temom – samoubistvom Vašeg oca. Koliko je opterećenje, a koliko i neka vrsta unutrašnjeg oslobađanja pisati o vlastitoj porodičnoj tragediji?
Te dve knjige su o mom ocu i one su napisane u razmaku od dvadeset godina, tokom kojih sam pisao i o mnogim drugim temama, uključujući i nekoliko romana koji nemaju veze sa mojom porodicom. Ali, većina mojih knjiga indirektno govori o mojoj porodičnoj istoriji i odaje osećaj ličnog oslobađanja od ranijih tragedija. Sve što je bilo najgore u mom životu dovelo do onog što je sad najbolje u mom životu. Mislim da pisanje nudi drugu šansu na taj način što preispitujemo našu prošlost. Navodim primer, moj otac me je pitao da provedem sa njim godinu na Aljasci. Rekao sam „ne“, a on se ubrzo posle toga ubio. Osećao sam se veoma krivim, jer sam verovao da bi moj otac bio živ da sam pristao. Tako je glavna priča u „Legendi o samoubistvu“ o ocu i sinu koji žive na Aljasci bila način da se vratim unazad i kažem „da“ i zamislim kako bi izgledalo to vreme provedeno sa njim.
Da li je smrt, a posebno samoubistvo, književna i društvena tabu tema i kako to objašnjavate?
Naravno, to ima smisla, tabu o samoubistvu je veoma jak. Moguće da je toliko drevan da je nastao pre jezika i mita. Upravo do sada nisam znao odgovor na to pitanje, ali to mora da je jedan od najstarijih tabua uporedo sa kanibalizmom i ubistvima. Problem sa tabuima i ogromnom sramotom koja ih prati je u tome što ljudi mogu ređe da traže savete za mentalno zdravlje i pričaju o svojim problemima, što šteti osobi koja pati od samoubilačkih ideja i pogubnih ucveljenosti. Kad smo spremni da o tome razgovaramo, to gubi snagu i može ređe da se dogoditi. Drugim rečima, takav tabu je pogrešan i beskoristan. Mislimo da će se, ako o tome ne pričamo, to ređe događati, a zapravo istina je drugačija.
Zašto svoje knjige poredite sa grčkim tragedijama i šta Vas privlači mitu o Medeji, kojoj ste posvetili jedan od svojih romana?
Moji romani su grčke tragedije zato što likovi nisu neprijatelji. Oni se međusobno vole i povređuju na zastrašujuće načine zato što deluju nesvesno i van kontrole. Drugim rečima, pitanje je zašto ne znamo zašto radimo ono što radimo i na kraju povređujemo one koje najviše volimo. Moji romani su grčke tragedije i zbog toga što poštujem pravilo dramskog jedinstva, svođenje drame na jedan glavni konflikt, ograničen vremenom i prostorom. Moj roman „Goat Mountain“ odvija se u dva i po dana sa samo četvoro ljudi. Takođe, tabu se obično ruši na početku mojih romana. Neko uradi nešto nikada ne bi trebalo da učini. Medejom sam se bavio i ona je bila predmet mog interesovanja trideset godina zato što je žena koja mislila da je vlast muškarca apsurd. Ona je uništitelj pola tuceta kraljevstava i budućih kraljeva – pretnja zapadnoj kulturi. Grci su se pretvarali da je njeno vreme bilo početak – pre 3.250 godina kad su likovi bili polubogovi, a ona unuka boga Sunca. U stvari to je bio kraj mnogo starijeg sveta – kraj bronzanog doba i vreme pada Hetita i opadanja Egipćana. Ona je ostatak iz tog starijeg sveta i varvarka iz stranih zemalja, koji preti da prekrši svako pravilo i čija je ambicija da sama postane kralj. Napisao sam Medeju koja stvara, prateći arheološke dokaze iz tog vremena. Ona nije luda, nije veštica, ne brine previše o Jasonu, niti želi da ubije svoju decu. Napisao sam Medeju u koju sam mogao da verujem. Moj roman je jedini koji njen život zamišlja kao nešto stvarno. „Bright Air Black“ je moja najbolja knjiga, ali naravno, to je bilo najgore izdanje koje sam ikada imao u SAD.
Rođeni ste na Aleutskim ostrvima, odrasli ste na Aljasci. Način na koji u „Legendi u samoubistvu“ pišete o njenoj prirodi daju joj na neki način status jednog od aktivnih učesnika priče. Šta za Vas znači Aljaska i koliko u pisanju koristite iskustva moreplovca i brodograditelja?
Kečikan na Aljasci je hladna prašuma, koja mi se čini mitskom od mojih najranijih sećanja iz detinjstva. Trčao sam kroz tu šumu bojeći se vukova koji su zaista u njoj živeli. Moje prve dve knjige fikcije događaju se na Aljasci jer je taj pejsaž za mene najsugestivniji i najsnažnije se ogleda u mom unutrašnjem životu. Iako tamo nisam dugo živeo, to će uvek biti mesto mog porekla i mera sveta. Plovidba i brodogradnja došli su kasnije. Nisam mogao da objavim svoju prvu knjigu i bio mi je potreban posao. Vodio sam čarterske ture duž turske obale, na Karibima, Meksiku i Kanadi. I sad živim na jedrilici na Filipinima, puno ronim – pre nekoliko godina dobio sam licencu za ronioca na Komodu, jednom od indonežanskih ostrva, ali sam takođe imao gubitaka sa potonućima brodova i drugim katastrofama. Knjige i brodovi su dve najvažnije stvari u mom životu.
Očekuje se objavljivanje Vaša dva nova romana – „Komodo“ i „Žena, želja“, kao i zbirke kratkih priča „Plavlje“. O čemu u njima pišete?
Upravo sam završio roman o Donaldu Trampu koji je krenuo na Pluton. Knjiga je toliko bezobrazna i seksualna da je nijedan izdavač neće objaviti. Znam da to zvuči kao šala, ali je zapravo istina. Proveo sam poslednju godinu pišući ovaj roman i zaista mislim da neće biti štampan. U njemu su citati svih gluposti koje je Tramp izgovorio, a ono što se u knjizi događa seksualno negira Trampa i Melaniju iznova i iznova, što je učinilo da se bolje osećam. Ja ih zapravo mrzim uporedo sa drugim likovima u knjizi kao što su Putin, Džon Komej, prestolonaslednik Saudijske Arabije…
Kako vidite savremenu američku i evropsku književnu scenu – postoji li među njima paralela?
Mislim da se veoma razlikuju. Teorija književnosti, posebno francuska, uništila je naša odeljenja engleske književnosti na univerzitetima u SAD, tako da sada studenti zapravo ni ne uče o literaturi. Ali, većina američkih pisaca pružila je otpor i nije počela da piše romane zasnovane na teoriji. S druge strane, evropski pisci većinom su pratili i bavili se teorijom književnosti, pa su zbog toga njihovi romani filozofski, češće imaju jedan lik koji razmišlja sam, manje je verovatno da će imati dramu ili priču, ređe nude opise pejsaža koji se ogledaju unutar likova, a najmanja je verovatnoća da će nečim iznenaditi i prevazići svesne ideje. Evropski pisci su više zgrčeni i zabrinuti šta će ljudi misliti, žele da izgledaju pametno. Američkim piscima ne smeta da budu idioti i divljaci. Ali, naravno, ovaj moj odgovor je očigledno pristrasan. Zapravo nijedna vrsta književnosti nije bolja od neke druge vrste. Ja jednostavno volim priču, to je sve. Frustrira me kad otvorim evropski roman čiji pisac misli i priča o tome kako je teško to pisati i tome slično. Da li je zasta tako nemoguće i sramno samo ispričati priču?
Uživam u „Hazarskom rečniku“
Nikada baš ne znam šta da očekujem od nove zemlje u kojoj gostujem i to mi se zaista dopada. Volim da budem iznenađen. Književne turneje u trideset zemalja tokom proteklih deset godina su najbolje i najbogatije iskustvo u mom životu, a sajmovi knjiga su moj omiljeni deo tih gostovanja, jer okupljaju puno ljudi zainteresovanih za književnost – čitaoce, autore, knjižare, novinare, izdavače, urednike, studente. Iz tih razgovora učim i sagledavam tu zemlju na način na koji to nije moguće učiniti kao turista. To se doživljava kao dublje povezivanje. Zato se silno radujem prvoj poseti Srbiji i ovo mi se čini kao savršen uvod. Srećan sam što ne znam šta da očekujem od srpskih čitalaca. Uvek se trudim da pročitam pisce iz zemlje koju ću posetiti. Trenutno sam na književnom boravku u Kini, gde mi se dopada roman „Tri sestre“, čiji je autor Bi Feiju. Zbog putovanja u Srbiju počeo sam da čitam „Hazarski rečnik“ Milorada Pavića. Od samom početka knjiga je neobična i zabavna, tako da uživam – kaže Dejvid Van uoči prve posete Srbiji. On će na 64. Sajmu knjiga gostovati 26. oktobra u 14 sati u sali „Ivo Andrić“, a na na štandu Lagune istog dana sat kasnije.
Književni klub sutra o „Legendi o samoubistvu“
Kao uvod u o prvo gostovanje Dejvida Vana u našoj zemlji Lagunin književni klub 4. oktobra biće posvećen Vanovoj prvoj knjizi „Legenda o samoubistvu“, koju je na srpski prevela Tijana Tropin. Osim nje o ovoj zbirci priča u petak u beogradskom SKC-u govoriće i urednici u Laguni Zoran Penevski i Janja Stjepanović. „Legenda o samoubistvu“ objavljena je u Laguninoj ediciji „Amerikana“.
Autor: Jelena Tasić
Izvor: Danas
Foto: Mathieu Bourgois Agency
Autor: Dejvid Van
