Dejvid Van: Naši životi su grčka tragedija
Jedan od najzanimljivijih gostiju ovogodišnjeg Sajma knjiga u Beogradu američki pisac Dejvid Van zapanjio je i osvojio svetsku literarnu scenu svojim prvim romanom „Legenda o samoubistvu“ – kod nas ga je prevela i objavila izdavačka kuća Laguna – da bi sa narednih 12 knjiga i mnogo osvojenih nagrada bio svrstan među vodeće savremene prozaiste sa engleskog govornog područja.
Rođen 1966. na ostrvu Adak na Aljasci – koja ga je, kako navodi u intervjuu za „Politiku“, oblikovala i kao osobu i kao autora – Dejvid Van je prošao neobičan životni put, od dečaka zauvek obeleženog očevim neobjašnjivim samoubistvom, preko mladića čiji je književni prvenac čekao dve decenije da se pojavi pred čitaocima, pa do moreplovca, ronioca i profesora kreativnog pisanja na Univerzitetu Vorvik u Engleskoj.
Mnogo toga što je video, proživeo i iskusio preneo je u svoja dela.
Vaš prvi i najpoznatiji roman, „Legenda o samoubistvu“ – jedini dosad objavljen u Srbiji – ostavlja utisak da je događaj o kojem pišete ne samo ključan u važem životu, nego i u stvaralaštvu?
Da, samoubistvo oca, kad mi je bilo 13 godina, zaista je bio najvažniji događaj u mom životu, i po mnogo čemu je oblikovao ono što sam ja danas, i ono o čemu pišem, ne samo u ovoj knjizi, već i u nekoliko drugih. Među njima je i , „Iverak na Mesecu“ (Halibut On The Moon), o poslednjem putovanju mog oca u Kaliforniju da poseti porodicu pre nego što će se ubiti na Aljasci. Prošlo je 20 godina između pisanja ova dva romana, u međuvremenu sam objavio mnogo toga, pored ostalog „Akvarijum“ i „Svetao crni vazduh“ (Bright Air Black) koji nemaju nikakve veze sa mojom porodicom, ali istina je da ću se zauvek boriti sa očevim samoubistvom, zato što je to žalovanje jednosmerna konverzacija kojoj nema kraja, i zato što nikad neću znati ko bih i kakav bio da se to nije dogodilo. Uvek ću se to pitati, naročito onda kad mi u životu nešto krene naopako. Verujem da se i ostali pisci vraćaju takvim centralnim događajima u njihovom životu i bore sa njima.
Da li i u drugim vašim romanima ima autobiografskih detalja?
Roman „Ostrvo Karibu“ (Caribou Island) zasnovan je na još jednoj porodičnoj tragediji: majka moje maćehe je ubila svog muža, a zatim i sebe. Pokušao sam da razumem kako neka žena dođe do tačke kad poželi da ubije muža. Kad sam ovo izjavio pred publikom u Francuskoj i drugim zemljama, žene su se tome smejale i rekle da je to veoma lako zamisliti. Ne sećam se maćehinih roditelja, tako da su likovi u knjizi proizvod moje mašte, a radnja je premeštena iz Kalifornije na Aljasku. Roman „Prljavština“ (Dirt) je o majčinoj porodici: deda je tukao baku, nisu sve ćerke bile jednako tretirane, izbila je i svađa oko novca... Priča je smeštena u kuću sa orahovom baštom, u Kaliforniji, gde je mama zaista odrasla, ali scene koje opisujem nisu realne. Tako ja radim. Pokušavam da proniknem u suštinu povesti koja se stvarno dogodila, uglavnom koristeći i stvarna mesta, ali su likovi prilično izmenjeni a svi događaji izmišljeni.
Proveli ste neko vreme kao mornar. Kako se to dogodilo?
Mornarskog posla sam se prihvatio jer nikako nisam uspevao da objavim prvi roman. „Legendu o samoubistvu“ sam pisao deset godina, od svoje 19 do 29, a štampana je tek kad sam napunio 42. Pošto (još) nisam imao objavljenu knjigu, nisam imao uslova da nastavim univerzitetsku karijeru kao profesor, a od predavanja nisam uspevao gotovo ništa da zaradim, pa sam rešio da držim nastavu kreativnog pisanja na brodu koji je plovio između turske obale, Meksika i Kariba. Dopalo mi se da budem na vodi, pa sam kasnije postao i graditelj aluminijumskih plovila, doduše veoma loš. Propali su svi moji pokušaji da opstanem na moru, ali sam mnogo toga doživeo i stekao iskustva koja će mi kasnije veoma koristiti.
Koje najdramatičnije sećanje nosite iz tog vremena?
U svojim pomorskim memoarima (A Mile Down: The True Story of a Disastrous Career at Sea) govorim o najstrašnijem iskustvu sa plovidbe, kad sam se na Karibima našao usred oluje na 90 stopa dugom brodu koji tone, brodu koji mi je bio i dom i posao. Upravo sam se bio oženio, i to se događalo na našem medenom mesecu. Nevreme nas je zahvatilo iznenada, za svega jedan sat se razvio uragan, sa talasima visokim 60 stopa. Nikada to neću zaboraviti.
Tu nemilosrdnu stranu prirode o kojoj pišete nalazimo i u vašem prvom romanu. Surova ali prelepa priroda Aljaske igra važnu ulogu u priči, gotovo da je i sama jedan od likova. Da li ste je i lično tako doživeli?
Opise predela koristim u duhu tradicionalne američke literature, u kojoj se preko njih posredno iskazuju autorova vizija i unutrašnji život likova. Ima i više od toga. Svoje romane uobličavam upravo tako što se usredsredim na neko mesto dok pišem, bez plana i skice. Šuma ili okean kod mene imaju ulogu Roršahovog testa u psihologiji, kad se od pacijenta traži da u slučajno nastaloj mrlji od mastila na papiru nađe neki smisao, otkrije neki oblik. Ljudski um u svemu pronalazi obrasce i ne ume da posmatra prirodu neutralno. Kad moji likovi posmatraju prirodu, oni u njoj vide svoj odraz i promene. Na isti način ja dolazim do sopstvenih uvida. Odrastao sam u divljini Aljaske i Kalifornije, i tamo sam „na svome“. Kao kapetan, i na moru se osećam „kod kuće“. Smiren sam i ispunjen kad sam okružen prelepom i divljom prirodom. Sad živim na jedrilici na Filipinima i odlazim gotovo svakodnevno na gnjuranje, da uronim u taj svet koji je izvan moje kontrole.
U „Legendi...“ ima mnogo mučnih, gotovo morbidnih opisa patnje ljudi i životinja. Da li se pojavljuju i u drugim vašim romanima, i da li zaista moraju biti tako izričiti?
Mrzim horor filmove i scene mučenja, i uopšte ne volim bezrazložno nasilje. Međutim, opisom tela nakon samoubistva taj očev čin najzad sam učinio stvarnim, posle toliko godina poricanja, i zamišljanja da je on ipak negde i dalje živ, a da je taj leš pripadao nekom drugom čoveku. Sve što sam tako jasno prikazao neophodno je da bi se razumeli psihologija likova i njihovi odnosi, a ne kako bih, nepotrebno, potresao čitaoca. Uostalom, dok pišem nikad pred sobom nemam lik čitaoca – nisam imao čitaoce pune 22 godine. Uvek pišem samo za sebe.
Vašem „prvencu“ su, kažete, bile potrebne 22 godine da stigne do čitalaca, pa ipak, čim je objavljen, obasut je nagradama. Kako je to uticalo na vaš dalji rad?
Bilo je to divno iznenađenje i podsticaj da nastavim da pišem. Za 11 godina sam napisao 11 knjiga, bio je to nagli i ogroman izliv svega što se u meni skupljalo prethodne dve decenije ispunjene neuspehom. Zaista sam srećan i zahvalan. „Legenda o samoubistvu“ je prevedena na 23 jezika i štampana u 30 zemalja, to je najlepše iskustvo u mom životu. Upoznao sam čitaoce, izdavače, pisce, novinare, agente, reditelje, producente i profesore u svim tim sredinama, što mi je otvorilo nove vidike. Nijedan agent nije hteo da ponudi moju prvu knjigu izdavačima 12 godina, jer su smatrali da se ona neće prodavati, ali kad se najzad našla u knjižarama, kad su počeli da je kupuju i nagrađuju, to mi je dalo slobodu da pišem ono što zaista želim, a izdavači su pokazali interesovanje da štampaju šta god da napišem.
Da li smatrate da ste sad stekli autorsku zrelost, i šta ona za vas predstavlja?
Nisam baš siguran da postoji tako nešto. Ponekad mislim da pisci stvaraju svoje najbolje, zapanjujuće radove kad su mlađi, bliži obrazovanju kroz koje su prošli i dok su prilagodljiviji. A onda pogledam roman koji sam napisao i shvatim da kao mlad ne bih mogao da uočim sve te finese. Posle 35. godine života um se već oblikovao i sve je postalo lakše, najzad sam mogao da pišem romane koji nemaju nikakve veze sa mojim životom i mojom porodicom. I mogao sam da dosegnem onakav stil kakav sam želeo (Bright Air Black). Ali i dalje se borim sa svakom knjigom, i kako sam stariji, tako vidim više ograničenja nego novina. Pisanje mi se sad čini težim, možda zato što iza sebe imam već 14 knjiga u koje sam uložio ono najjače i najdostupnije što sam imao.
Mnogi kritičari pominju „ženski ugao“ kao specifičnost vaših romana?
Odrastao sam uglavnom među ženama. U nekom trenutku u mojoj je porodici bio samo jedan muškarac s kojim sam bio u krvnom srodstvu, ali 11 žena. Dosta je na mene uticala i feministička misao na univerzitetu, posebno radovi Grej Pejli i Adrijane Rič. Posmatram, dakle, svet iz ženskog ugla i smatram svoje knjige feminističkim. Pisao sam o Medeji, na primer, kao o uništiteljki pola tuceta kraljeva i budućih kraljeva, koja smatra da je vladavina muškaraca apsurd. Moja Medeja nije ni luda ni veštica, nije pometena ljubavlju prema Jasonu, ne želi da ubije svoju decu... Ona je stvarna i moguća i poseduje volju za moći. U više od polovine mojih romana glavne junakinje su žene, i te se knjige po stilu ne razlikuju od onih u kojima su protagonisti muškarci. Smatram da muškarci i žene jednako doživljavaju najteža životna iskustva, jer smo u suštini isti. Razlike su samo spoljašnje.
Šta je to što vaše romane čini toliko popularnim širom sveta?
Upravo to o čemu sam malopre govorio. Svi su ljudi u suštini isti, bez obzira iz kakve kulture i epohe potiču. Bio sam nemalo iznenađen kad sam otkrio da su osećanja onih čija se bliska osoba ubila ista u svih 30 zemalja u kojima je „Legenda....“ izašla. Bilo da se to dogodilo u Kini, Norveškoj, Turskoj ili Australiji, tu su žalost, poricanje, sramota, krivica, bes, osuda... Ako pišem o snažnim emocijama među članovima porodice, o ljudima koji se vole ali nisu u stanju da kontrolišu svoje ponašanje pa nesvesno povređuju jedni druge, to prepoznaje svaka osoba bilo gde u svetu. Porodica je ta koja nas stvara – i slama. I dalje živimo kao u grčkim tragedijama, čak i tamo gde nije doprla zapadna civilizacija. Upravo čitam „Tri sestre“ kineskog pisca Bi Fejua (Bi Feiyu) i shvatam da je to čista grčka tragedija u kojoj se sestre vole ali istovremeno stravično uzajamno povređuju.
Da li je vama kao osobi koristilo to što ste lična iskustva i preispitivanja preneli u literaturu, da li vam je to pomoglo da se izborite sa sopstvenim demonima, pomirite sa prošlošću, nađete zadovoljstvo u svakodnevnom životu?
Apsolutno da! Literatura bi svakako trebalo da ima estetska svojstva, da bude lepa i dosledna, ali da deluje i terapeutski. Nakon što sam tri godine svima govorio da mi je otac umro od raka – jer bi pominjanje samoubistva bilo sramota – kakva je uteha bilo pisati o tome. U stvarnosti, tragedija je iznenadna i besmislena i zastrašujuća, ali u knjizi ona dobija smisao i postaje razumljiva i u bezbednijem okruženju. Posle nekoliko sati pisanja bude mi mnogo lakše.
O čemu sad pišete?
Moj naredni roman koji će biti objavljen je „Komodo“, dešava se na istoimenom ostrvu u Indoneziji, gde sam dobio ronilačku licencu, i opisuje taj čudesni podvodni svet. Tamo me, u knjizi, posećuju majka i sestra koja besni zbog mog razvoda, ali i njenog sopstvenog lošeg braka, i poteškoća u podizanju blizanaca. Ali upravo sam dovršio pisanje romana o Trampu, za koji su mi rekli da je suviše uvredljiv da bi bio štampan. Ovih godinu dana, dok sam ga pisao, svakodnevno sam smeštao Trampa sa Melanijom na Pluton, gde se radnja odvija, i od toga sam se osećao znatno bolje. Toliko ga mrzim!
Razgovarala: Aleksandra Mijalković
Izvor: Politika
Rođen 1966. na ostrvu Adak na Aljasci – koja ga je, kako navodi u intervjuu za „Politiku“, oblikovala i kao osobu i kao autora – Dejvid Van je prošao neobičan životni put, od dečaka zauvek obeleženog očevim neobjašnjivim samoubistvom, preko mladića čiji je književni prvenac čekao dve decenije da se pojavi pred čitaocima, pa do moreplovca, ronioca i profesora kreativnog pisanja na Univerzitetu Vorvik u Engleskoj.
Mnogo toga što je video, proživeo i iskusio preneo je u svoja dela.
Vaš prvi i najpoznatiji roman, „Legenda o samoubistvu“ – jedini dosad objavljen u Srbiji – ostavlja utisak da je događaj o kojem pišete ne samo ključan u važem životu, nego i u stvaralaštvu?
Da, samoubistvo oca, kad mi je bilo 13 godina, zaista je bio najvažniji događaj u mom životu, i po mnogo čemu je oblikovao ono što sam ja danas, i ono o čemu pišem, ne samo u ovoj knjizi, već i u nekoliko drugih. Među njima je i , „Iverak na Mesecu“ (Halibut On The Moon), o poslednjem putovanju mog oca u Kaliforniju da poseti porodicu pre nego što će se ubiti na Aljasci. Prošlo je 20 godina između pisanja ova dva romana, u međuvremenu sam objavio mnogo toga, pored ostalog „Akvarijum“ i „Svetao crni vazduh“ (Bright Air Black) koji nemaju nikakve veze sa mojom porodicom, ali istina je da ću se zauvek boriti sa očevim samoubistvom, zato što je to žalovanje jednosmerna konverzacija kojoj nema kraja, i zato što nikad neću znati ko bih i kakav bio da se to nije dogodilo. Uvek ću se to pitati, naročito onda kad mi u životu nešto krene naopako. Verujem da se i ostali pisci vraćaju takvim centralnim događajima u njihovom životu i bore sa njima.
Da li i u drugim vašim romanima ima autobiografskih detalja?
Roman „Ostrvo Karibu“ (Caribou Island) zasnovan je na još jednoj porodičnoj tragediji: majka moje maćehe je ubila svog muža, a zatim i sebe. Pokušao sam da razumem kako neka žena dođe do tačke kad poželi da ubije muža. Kad sam ovo izjavio pred publikom u Francuskoj i drugim zemljama, žene su se tome smejale i rekle da je to veoma lako zamisliti. Ne sećam se maćehinih roditelja, tako da su likovi u knjizi proizvod moje mašte, a radnja je premeštena iz Kalifornije na Aljasku. Roman „Prljavština“ (Dirt) je o majčinoj porodici: deda je tukao baku, nisu sve ćerke bile jednako tretirane, izbila je i svađa oko novca... Priča je smeštena u kuću sa orahovom baštom, u Kaliforniji, gde je mama zaista odrasla, ali scene koje opisujem nisu realne. Tako ja radim. Pokušavam da proniknem u suštinu povesti koja se stvarno dogodila, uglavnom koristeći i stvarna mesta, ali su likovi prilično izmenjeni a svi događaji izmišljeni.
Proveli ste neko vreme kao mornar. Kako se to dogodilo?
Mornarskog posla sam se prihvatio jer nikako nisam uspevao da objavim prvi roman. „Legendu o samoubistvu“ sam pisao deset godina, od svoje 19 do 29, a štampana je tek kad sam napunio 42. Pošto (još) nisam imao objavljenu knjigu, nisam imao uslova da nastavim univerzitetsku karijeru kao profesor, a od predavanja nisam uspevao gotovo ništa da zaradim, pa sam rešio da držim nastavu kreativnog pisanja na brodu koji je plovio između turske obale, Meksika i Kariba. Dopalo mi se da budem na vodi, pa sam kasnije postao i graditelj aluminijumskih plovila, doduše veoma loš. Propali su svi moji pokušaji da opstanem na moru, ali sam mnogo toga doživeo i stekao iskustva koja će mi kasnije veoma koristiti.
Koje najdramatičnije sećanje nosite iz tog vremena?
U svojim pomorskim memoarima (A Mile Down: The True Story of a Disastrous Career at Sea) govorim o najstrašnijem iskustvu sa plovidbe, kad sam se na Karibima našao usred oluje na 90 stopa dugom brodu koji tone, brodu koji mi je bio i dom i posao. Upravo sam se bio oženio, i to se događalo na našem medenom mesecu. Nevreme nas je zahvatilo iznenada, za svega jedan sat se razvio uragan, sa talasima visokim 60 stopa. Nikada to neću zaboraviti.
Tu nemilosrdnu stranu prirode o kojoj pišete nalazimo i u vašem prvom romanu. Surova ali prelepa priroda Aljaske igra važnu ulogu u priči, gotovo da je i sama jedan od likova. Da li ste je i lično tako doživeli?
Opise predela koristim u duhu tradicionalne američke literature, u kojoj se preko njih posredno iskazuju autorova vizija i unutrašnji život likova. Ima i više od toga. Svoje romane uobličavam upravo tako što se usredsredim na neko mesto dok pišem, bez plana i skice. Šuma ili okean kod mene imaju ulogu Roršahovog testa u psihologiji, kad se od pacijenta traži da u slučajno nastaloj mrlji od mastila na papiru nađe neki smisao, otkrije neki oblik. Ljudski um u svemu pronalazi obrasce i ne ume da posmatra prirodu neutralno. Kad moji likovi posmatraju prirodu, oni u njoj vide svoj odraz i promene. Na isti način ja dolazim do sopstvenih uvida. Odrastao sam u divljini Aljaske i Kalifornije, i tamo sam „na svome“. Kao kapetan, i na moru se osećam „kod kuće“. Smiren sam i ispunjen kad sam okružen prelepom i divljom prirodom. Sad živim na jedrilici na Filipinima i odlazim gotovo svakodnevno na gnjuranje, da uronim u taj svet koji je izvan moje kontrole.
U „Legendi...“ ima mnogo mučnih, gotovo morbidnih opisa patnje ljudi i životinja. Da li se pojavljuju i u drugim vašim romanima, i da li zaista moraju biti tako izričiti?
Mrzim horor filmove i scene mučenja, i uopšte ne volim bezrazložno nasilje. Međutim, opisom tela nakon samoubistva taj očev čin najzad sam učinio stvarnim, posle toliko godina poricanja, i zamišljanja da je on ipak negde i dalje živ, a da je taj leš pripadao nekom drugom čoveku. Sve što sam tako jasno prikazao neophodno je da bi se razumeli psihologija likova i njihovi odnosi, a ne kako bih, nepotrebno, potresao čitaoca. Uostalom, dok pišem nikad pred sobom nemam lik čitaoca – nisam imao čitaoce pune 22 godine. Uvek pišem samo za sebe.
Vašem „prvencu“ su, kažete, bile potrebne 22 godine da stigne do čitalaca, pa ipak, čim je objavljen, obasut je nagradama. Kako je to uticalo na vaš dalji rad?
Bilo je to divno iznenađenje i podsticaj da nastavim da pišem. Za 11 godina sam napisao 11 knjiga, bio je to nagli i ogroman izliv svega što se u meni skupljalo prethodne dve decenije ispunjene neuspehom. Zaista sam srećan i zahvalan. „Legenda o samoubistvu“ je prevedena na 23 jezika i štampana u 30 zemalja, to je najlepše iskustvo u mom životu. Upoznao sam čitaoce, izdavače, pisce, novinare, agente, reditelje, producente i profesore u svim tim sredinama, što mi je otvorilo nove vidike. Nijedan agent nije hteo da ponudi moju prvu knjigu izdavačima 12 godina, jer su smatrali da se ona neće prodavati, ali kad se najzad našla u knjižarama, kad su počeli da je kupuju i nagrađuju, to mi je dalo slobodu da pišem ono što zaista želim, a izdavači su pokazali interesovanje da štampaju šta god da napišem.
Da li smatrate da ste sad stekli autorsku zrelost, i šta ona za vas predstavlja?
Nisam baš siguran da postoji tako nešto. Ponekad mislim da pisci stvaraju svoje najbolje, zapanjujuće radove kad su mlađi, bliži obrazovanju kroz koje su prošli i dok su prilagodljiviji. A onda pogledam roman koji sam napisao i shvatim da kao mlad ne bih mogao da uočim sve te finese. Posle 35. godine života um se već oblikovao i sve je postalo lakše, najzad sam mogao da pišem romane koji nemaju nikakve veze sa mojim životom i mojom porodicom. I mogao sam da dosegnem onakav stil kakav sam želeo (Bright Air Black). Ali i dalje se borim sa svakom knjigom, i kako sam stariji, tako vidim više ograničenja nego novina. Pisanje mi se sad čini težim, možda zato što iza sebe imam već 14 knjiga u koje sam uložio ono najjače i najdostupnije što sam imao.
Mnogi kritičari pominju „ženski ugao“ kao specifičnost vaših romana?
Odrastao sam uglavnom među ženama. U nekom trenutku u mojoj je porodici bio samo jedan muškarac s kojim sam bio u krvnom srodstvu, ali 11 žena. Dosta je na mene uticala i feministička misao na univerzitetu, posebno radovi Grej Pejli i Adrijane Rič. Posmatram, dakle, svet iz ženskog ugla i smatram svoje knjige feminističkim. Pisao sam o Medeji, na primer, kao o uništiteljki pola tuceta kraljeva i budućih kraljeva, koja smatra da je vladavina muškaraca apsurd. Moja Medeja nije ni luda ni veštica, nije pometena ljubavlju prema Jasonu, ne želi da ubije svoju decu... Ona je stvarna i moguća i poseduje volju za moći. U više od polovine mojih romana glavne junakinje su žene, i te se knjige po stilu ne razlikuju od onih u kojima su protagonisti muškarci. Smatram da muškarci i žene jednako doživljavaju najteža životna iskustva, jer smo u suštini isti. Razlike su samo spoljašnje.
Šta je to što vaše romane čini toliko popularnim širom sveta?
Upravo to o čemu sam malopre govorio. Svi su ljudi u suštini isti, bez obzira iz kakve kulture i epohe potiču. Bio sam nemalo iznenađen kad sam otkrio da su osećanja onih čija se bliska osoba ubila ista u svih 30 zemalja u kojima je „Legenda....“ izašla. Bilo da se to dogodilo u Kini, Norveškoj, Turskoj ili Australiji, tu su žalost, poricanje, sramota, krivica, bes, osuda... Ako pišem o snažnim emocijama među članovima porodice, o ljudima koji se vole ali nisu u stanju da kontrolišu svoje ponašanje pa nesvesno povređuju jedni druge, to prepoznaje svaka osoba bilo gde u svetu. Porodica je ta koja nas stvara – i slama. I dalje živimo kao u grčkim tragedijama, čak i tamo gde nije doprla zapadna civilizacija. Upravo čitam „Tri sestre“ kineskog pisca Bi Fejua (Bi Feiyu) i shvatam da je to čista grčka tragedija u kojoj se sestre vole ali istovremeno stravično uzajamno povređuju.
Da li je vama kao osobi koristilo to što ste lična iskustva i preispitivanja preneli u literaturu, da li vam je to pomoglo da se izborite sa sopstvenim demonima, pomirite sa prošlošću, nađete zadovoljstvo u svakodnevnom životu?
Apsolutno da! Literatura bi svakako trebalo da ima estetska svojstva, da bude lepa i dosledna, ali da deluje i terapeutski. Nakon što sam tri godine svima govorio da mi je otac umro od raka – jer bi pominjanje samoubistva bilo sramota – kakva je uteha bilo pisati o tome. U stvarnosti, tragedija je iznenadna i besmislena i zastrašujuća, ali u knjizi ona dobija smisao i postaje razumljiva i u bezbednijem okruženju. Posle nekoliko sati pisanja bude mi mnogo lakše.
O čemu sad pišete?
Moj naredni roman koji će biti objavljen je „Komodo“, dešava se na istoimenom ostrvu u Indoneziji, gde sam dobio ronilačku licencu, i opisuje taj čudesni podvodni svet. Tamo me, u knjizi, posećuju majka i sestra koja besni zbog mog razvoda, ali i njenog sopstvenog lošeg braka, i poteškoća u podizanju blizanaca. Ali upravo sam dovršio pisanje romana o Trampu, za koji su mi rekli da je suviše uvredljiv da bi bio štampan. Ovih godinu dana, dok sam ga pisao, svakodnevno sam smeštao Trampa sa Melanijom na Pluton, gde se radnja odvija, i od toga sam se osećao znatno bolje. Toliko ga mrzim!
Razgovarala: Aleksandra Mijalković
Izvor: Politika
Autor: Dejvid Van
