Volim da pišem trilere, to su uzbudljive priče u kojima se reflektuje naša stvarnost, ali daju piscu i slobodu da istražuje odnose među likovima, i da sve to uvije u misteriju koja je vrlo bitna – priča Đorđe Bajić, čiji je novi roman „Umri, ljubavi!“ u izdanju Lagune stigao u knjižare nedavno.

Prvo potpisivanje knjige imao je u Somboru, gde se poslom zatekao na filmskom festivalu. Naime, Bajić sa Zoranom Jankovićem, kao poznati i priznati poznavaoci srpskog filma, vodili su „Espresso u 11“, razgovore s autorima filmova koji su selektovani za peto izdanje ove manifestacije pokretnih slika.

Kriminalistički žanr u našoj književnosti prava je retkost, a našem sagovorniku je ovo več četvrta knjiga u tom maniru.

„Odrastao sam uz Agatu Kristi, Konana Dojla, a kasnije sam otkrio i neke druge pisce kao što je, na primer, Rejmond Čendler. Volim kriminalistički žanr i, ako smem da kažem, poznajem ga dobro. Zato je logično bilo da kada sam odllučio da pišem i oprobam se kao autor, uzmem postulate tog žanra kao nešto što će me voditi i uz pomoć čega ću pisati.“

Đorđe Bajić (1975) već 20 godina predaje predaje srpski jezik i književnost u Muzičkoj školi „Stanković“, mаgistаr je teorije umetnosti i medijа. Ujedno je filmski kritičar i hroničar, stalni saradnik Filmskog centra Srbije. Pisao je za brojne novine i portale, a danas njegove filmske kritike i tekstove iz domena umetnosti i kulture mogu da se čitaju u nedeljniku Vreme.

Kao pisac debitovao je 2010. godine romanom „Ostrvo prokletih“ koji mu je otvorio vrata u izdavačkoj kući Čarobna knjiga.

„To je horor avantura smeštena u Los Anđelesu, Indoneziji, predelima koje ne poznajem, a likovi su uglavnom bili stranci, čista fantazija koja me je ponela. Ali kada je trebalo da pišem sledeći roman, odlučio sam da je najbolje da krenem od kuće, da pišem o ulicama koje poznajem, o ljudima koje znam i da to žanrovski obojim. Tako je krenulo objavljivanje mojih kriminalističkih romana. I, eto, ne mogu da se požalim, čim sam stigao do petog romana“, objašnjava Đorđe.

Sledile su knjige „Žuta kabanica“, „Jedno đubre manje“ i „Smrt u ružičastom“, koji je objavljen i na engleskom jeziku.

„Kada govorimo o žanrovskoj književnosti, po pravilu svaki ima rigidna pravila, piše se po kalupu, šablonu, što je s neke strane olakšica, ali s druge otežavajuća okolnost ako želite da prilagodite svom senzibilitetu i učinite drugačijim. Zato se trudim da izbalansiram te dve stvari, da ostanem veran žanru i da modifikujem po svom ukusu, i da ih prilagodim našim domaćim okolnostima. Jer ovo je potpuno naša priča, to je bio moj izbor. Znači kriminalistički roman sa snažnim srpskim pečatom. Kao što je Agata to radila u Engleskoj, Čendler u Americi, Simenon u Francuskoj. Ne poredim se sa njima, ali su mi uzori i inspiracija i poželeo sam da i mi imamo srpsku kriminalističku priču.“

On, kako kaže, piše romane koji pripadaju podvrsti „hudanit“ (whodunnit), rešavanje zagonetke ko je počinio ubistvo, a koji je proslavila Agata Kristi.

„I kao čitaocu i kao piscu, sviđa mi se taj pravac, zanimljiv je, dinamičan, i ekonomičan. Jer na 300 strana može dosta toga da se ugura a da to funkcioniše. Znači, desi se zločin i onda se tokom romana traga za ubicom. Odnosno, za ‘batlerom’“, našalio se Bajić.

I u novom romanu „Umri, ljubavi!“ glavni lik je inspektor Nikola Liman, koji rešava ubistvo jako zgodnog Olivera Dilbera, koga žene obožavaju a ni on nije imun na njih. Čak ih previše voli, dodaje pisac.