Domeniko Starnone: Govoriti o ljubavi, znači govoriti o svemu
„Оdraslost je – rekao sam sebi – upravo odustajanje od toga da budemo savršeni“, piše Domeniko Starnone u svom novom romanu „Tajna“, u kojem nam govori o ljubavi. Tim povodom smo razgovarali sa njim u njegovom studiju.
Prva slika sa kojom se susrećemo u romanu je „ljubav-lava“. Da li je „Tajna“ napravljena od goruće materije za vas, Starnone?
Mislim da je poređenje ljubavi sa lavom skoro pa kanonsko – strast je kao magma. Ali muški lik počinje govoreći da reč ljubav nije skoro nikada koristio. „Uvek sam je se klonio“, kaže on, „jer mi se činila kao reč koja u sebi sadrži sve i svašta: pozitivno i negativno, istinito i lažno“, i tako dalje. U romanu je reč o burnoj i strastvenoj vezi u kojoj ženski lik, Tereza, predlaže Pjetru da ispričaju jedno drugom neizrecive tajne, kako bi ostali zauvek povezani. Međutim, njih dvoje sporazumno raskidaju ubrzo pošto su priznali jedno drugom svoju tajnu. Tako tajna izaziva upravo suprotan efekat. Tokom vremena će se ponovo pojaviti, kao signal, kao neka vrsta alarma koji kaže „pazi dobro šta radiš“. Zapravo je cela knjiga fokusirana na ljubavne odnose, na to koliko su oni komplikovani, koliko ih je teško dovesti u red, i na to kako je najkomplikovanije ispričati ljubavne, bračne, porodične odnose, iako su najzastupljenija tema priče, jer na neki način sažimaju u sebi čitav svet. Govoriti o ljubavi, znači govoriti o svemu.
Pišete da je laž spas čovečanstva. Prilično je izazovna ova izjava, zar ne?
Da kažemo da postoje situacije u kojima ako bismo rekli zaista ono što mislimo, svaki odnos bi se raspao u paramparčad. Naš odnos prema svetu je stalno posredovanje, neprekidno konstruišemo posredovanje prema onome što nam deluje kao istina.
Sve počinje od školskih klupa. Da li je ovaj roman za vas neka vrsta povratka, u biografskom smislu, budući da ste karijeru počeli kao nastavnik, i u vašem stvaralaštvu?
Škola je bila veoma bitan trenutak u mom životu. Moja prva knjiga je bila jedna školska priča „Ex cattedra“. „Tajnu“ osećam kao neku vrstu zaključka. Pjetro ima moto: „Nemoj da radiš tvojim učenicima ono što su tebi radili tvoji nastavnici“. Naravno, treba biti dobar nastavnik, nije dovoljan samo moto.
Imate li neki savet za čitaoce?
Knjige nam prodiru u utrobu, ponekad nam čak nanose i bol. Ali to je bol koji nam je koristan jer nam pomaže da jasnije sagledamo svet, da se sa njim suočimo. Upravo po ko zna koji put čitam Dantea, jer mi se čini da imamo mnogo toga da naučimo od njega – treba da budemo veoma ponosni što ga imamo na izvorištu naše književnosti.
Izvor: rainews.it
Mislim da je poređenje ljubavi sa lavom skoro pa kanonsko – strast je kao magma. Ali muški lik počinje govoreći da reč ljubav nije skoro nikada koristio. „Uvek sam je se klonio“, kaže on, „jer mi se činila kao reč koja u sebi sadrži sve i svašta: pozitivno i negativno, istinito i lažno“, i tako dalje. U romanu je reč o burnoj i strastvenoj vezi u kojoj ženski lik, Tereza, predlaže Pjetru da ispričaju jedno drugom neizrecive tajne, kako bi ostali zauvek povezani. Međutim, njih dvoje sporazumno raskidaju ubrzo pošto su priznali jedno drugom svoju tajnu. Tako tajna izaziva upravo suprotan efekat. Tokom vremena će se ponovo pojaviti, kao signal, kao neka vrsta alarma koji kaže „pazi dobro šta radiš“. Zapravo je cela knjiga fokusirana na ljubavne odnose, na to koliko su oni komplikovani, koliko ih je teško dovesti u red, i na to kako je najkomplikovanije ispričati ljubavne, bračne, porodične odnose, iako su najzastupljenija tema priče, jer na neki način sažimaju u sebi čitav svet. Govoriti o ljubavi, znači govoriti o svemu.
Pišete da je laž spas čovečanstva. Prilično je izazovna ova izjava, zar ne?
Da kažemo da postoje situacije u kojima ako bismo rekli zaista ono što mislimo, svaki odnos bi se raspao u paramparčad. Naš odnos prema svetu je stalno posredovanje, neprekidno konstruišemo posredovanje prema onome što nam deluje kao istina.
Sve počinje od školskih klupa. Da li je ovaj roman za vas neka vrsta povratka, u biografskom smislu, budući da ste karijeru počeli kao nastavnik, i u vašem stvaralaštvu?
Škola je bila veoma bitan trenutak u mom životu. Moja prva knjiga je bila jedna školska priča „Ex cattedra“. „Tajnu“ osećam kao neku vrstu zaključka. Pjetro ima moto: „Nemoj da radiš tvojim učenicima ono što su tebi radili tvoji nastavnici“. Naravno, treba biti dobar nastavnik, nije dovoljan samo moto.
Imate li neki savet za čitaoce?
Knjige nam prodiru u utrobu, ponekad nam čak nanose i bol. Ali to je bol koji nam je koristan jer nam pomaže da jasnije sagledamo svet, da se sa njim suočimo. Upravo po ko zna koji put čitam Dantea, jer mi se čini da imamo mnogo toga da naučimo od njega – treba da budemo veoma ponosni što ga imamo na izvorištu naše književnosti.
Izvor: rainews.it
