Dozvolite vašoj deci slatkiše za Uskrs – ali ne i tokom cele godine
U svojoj knjizi „Pravilna linija ishrane“ Suzan Pris Tompson govori o zavisnosti od šećera i belog brašna. U ovom tekstu ona objašnjava zašto je važno da kontrolišemo unos šećera kod najmlađih.
Između zečića, korpi, lova na jaja i čokolade u izobilju, Uskrs je jedan od najomiljenih dečjih praznika. Ali za roditelje, ono što počinje kao zabavni porodični odmor može brzo da se pretvori u suočavanje sa ludim, bučnim porastom šećera i neizbežnim padom, nakon čega sledi neprekidno cviljenje za još slatkiša. Sa novim podacima koji dokazuju da je industrija šećera potisnula istraživanja koja dokazuju koliko je šećer štetan, dolazi novi izazov za roditelje koji su zabrinuti zbog izbora hrane i zdravlja.
Naravno, naš instinkt je da lupimo šakom o sto i kažemo: „Ne. Zeka je otišao i vreme za slatkiše je prošlo.“ Ali to nije uvek pravi odgovor. Barem ne za vreme praznika kao što je Uskrs.
Dobra vest je da, iako su porast i pad šećera smetnja, oni ne predstavljaju pravu opasnost sve dok se pojavljuju samo povremeno. Prava opasnost od konzumiranja slatkiša je u tome što, ako se ne kontroliše, ona može dovesti decu na klizav teren koji vodi ka zavisnosti od šećera.
Dovoljne su samo tri nedelje konzumiranja nacionalnog (američkog) proseka, 22 kafene kašike dnevno, kako bi se mozak preusmerio na zavisnost od šećera. Baš kao kod zavisnosti od droge, tako mozak reaguje na šećer, u istom centru za zadovoljstvo i nagradu. Naš mozak žudi da svaki put dostigne isti nivo, ali to zahteva sve više i više šećera.
Ovaj uticaj je zapravo vidljiv na skeneru mozga. Skener mozga gojazne i osobe zavisne od kokaina često izgledaju sasvim isto.
Drugim rečima, šećer stvara visoku zavisnost. A zavisnost od šećera je često prvi korak ka prejedanju i gojaznosti.
Ali dobra vest je da oko praznika poput Uskrsa kratkotrajno unošenje šećera, recimo na jedan dan, neće preusmeriti mozak na zavisnost. Pažnju treba obratiti na konzumiranje tokom dužeg vremenskog perioda. 60% jednogodišnjaka jede slatkiše svaki dan. To je ono na šta moramo obratiti pažnju. Dati deci slobodu da za vreme Uskrsa i drugih praznika jedu do mile volje je u redu – sve dok je to deo sveukupnog načina razmišljanja o zdravoj hrani i svakodnevnih dobrih navika u ishrani.
Pustite ih da se zadovolje
Dozvolite deci da uživaju u svojim slatkišima jedan ili možda dva dana, ali tri dana bi trebalo da budu apsolutni maksimum. Bombone, slatkiši, šećeri su deo detinjstva i nije verovatno da će se te stvari promeniti. Ali njihova konstantna i dugotrajna upotreba – ona koja menja mozak naše dece da čezne za svim pogrešnim stvarima – je ono čemu mora doći kraj.
Ne ograničavajte i ne zamenjujte
Menjanje voća za slatkiš može da učini da se dete oseća ljutim i nezadovoljnim, i da još više čezne za slatkišima. Sve o čemu dete onda razmišlja su slatkiši, slatkiši i još slatkiša; čime se situacija pogoršava. Dozvoljavajući deci da postave svoj limit za kratke periode vremena pobedićete ideju „zabranjenog voća“.
Budite model dobrog ponašanja
Deca se ugledaju na svoje roditelje. Oni konstantno posmatraju šta radimo, govorimo, i šta ide u naša usta. Roditelji moraju da postave standard. Dijete treba da se sastoje od zdravih masti, voća i povrća, uz minimalne količine šećera. Šećer treba tretirati kao nešto posebno, kao fini porcelan koji iznosimo samo za praznike, rođendane i specijalne prilike. U suprotnom držite šećer u ormariću (ili još bolje, van kuće, kako bi izbegli iskušenje). Naš posao je da pomognemo deci da stave najbolju hranu na prvo mesto – to možemo učiniti vodeći ih pravom stazom, ali im usput dajući slobodu.
Autor: Suzan Pirs Tompson
Izvor: goodmenproject.com
Prevod: Miloš Vulikić
Između zečića, korpi, lova na jaja i čokolade u izobilju, Uskrs je jedan od najomiljenih dečjih praznika. Ali za roditelje, ono što počinje kao zabavni porodični odmor može brzo da se pretvori u suočavanje sa ludim, bučnim porastom šećera i neizbežnim padom, nakon čega sledi neprekidno cviljenje za još slatkiša. Sa novim podacima koji dokazuju da je industrija šećera potisnula istraživanja koja dokazuju koliko je šećer štetan, dolazi novi izazov za roditelje koji su zabrinuti zbog izbora hrane i zdravlja.
Naravno, naš instinkt je da lupimo šakom o sto i kažemo: „Ne. Zeka je otišao i vreme za slatkiše je prošlo.“ Ali to nije uvek pravi odgovor. Barem ne za vreme praznika kao što je Uskrs.
Dobra vest je da, iako su porast i pad šećera smetnja, oni ne predstavljaju pravu opasnost sve dok se pojavljuju samo povremeno. Prava opasnost od konzumiranja slatkiša je u tome što, ako se ne kontroliše, ona može dovesti decu na klizav teren koji vodi ka zavisnosti od šećera.
Dovoljne su samo tri nedelje konzumiranja nacionalnog (američkog) proseka, 22 kafene kašike dnevno, kako bi se mozak preusmerio na zavisnost od šećera. Baš kao kod zavisnosti od droge, tako mozak reaguje na šećer, u istom centru za zadovoljstvo i nagradu. Naš mozak žudi da svaki put dostigne isti nivo, ali to zahteva sve više i više šećera.
Ovaj uticaj je zapravo vidljiv na skeneru mozga. Skener mozga gojazne i osobe zavisne od kokaina često izgledaju sasvim isto.
Drugim rečima, šećer stvara visoku zavisnost. A zavisnost od šećera je često prvi korak ka prejedanju i gojaznosti.
Ali dobra vest je da oko praznika poput Uskrsa kratkotrajno unošenje šećera, recimo na jedan dan, neće preusmeriti mozak na zavisnost. Pažnju treba obratiti na konzumiranje tokom dužeg vremenskog perioda. 60% jednogodišnjaka jede slatkiše svaki dan. To je ono na šta moramo obratiti pažnju. Dati deci slobodu da za vreme Uskrsa i drugih praznika jedu do mile volje je u redu – sve dok je to deo sveukupnog načina razmišljanja o zdravoj hrani i svakodnevnih dobrih navika u ishrani.
Pustite ih da se zadovolje
Dozvolite deci da uživaju u svojim slatkišima jedan ili možda dva dana, ali tri dana bi trebalo da budu apsolutni maksimum. Bombone, slatkiši, šećeri su deo detinjstva i nije verovatno da će se te stvari promeniti. Ali njihova konstantna i dugotrajna upotreba – ona koja menja mozak naše dece da čezne za svim pogrešnim stvarima – je ono čemu mora doći kraj.
Ne ograničavajte i ne zamenjujte
Menjanje voća za slatkiš može da učini da se dete oseća ljutim i nezadovoljnim, i da još više čezne za slatkišima. Sve o čemu dete onda razmišlja su slatkiši, slatkiši i još slatkiša; čime se situacija pogoršava. Dozvoljavajući deci da postave svoj limit za kratke periode vremena pobedićete ideju „zabranjenog voća“.
Budite model dobrog ponašanja
Deca se ugledaju na svoje roditelje. Oni konstantno posmatraju šta radimo, govorimo, i šta ide u naša usta. Roditelji moraju da postave standard. Dijete treba da se sastoje od zdravih masti, voća i povrća, uz minimalne količine šećera. Šećer treba tretirati kao nešto posebno, kao fini porcelan koji iznosimo samo za praznike, rođendane i specijalne prilike. U suprotnom držite šećer u ormariću (ili još bolje, van kuće, kako bi izbegli iskušenje). Naš posao je da pomognemo deci da stave najbolju hranu na prvo mesto – to možemo učiniti vodeći ih pravom stazom, ali im usput dajući slobodu.
Autor: Suzan Pirs Tompson
Izvor: goodmenproject.com
Prevod: Miloš Vulikić
