Dr Nele Karajlić: Kamo sreće da sam ispao glup
Kada se spomene ime Nenada Jankovića, retko ko će pomisliti na jednog od najoriginalnijih i najboljih multimedijalnih umetnika sa ovih prostora svih vremena. Međutim, kada se kaže Dr Nele Karajlić, svima je osmeh na licima ali i podsećanje na sve ono što je ovaj muzičar, pisac, glumac i režiser do sada ostvario. Od legendarnog benda Zabranjeno pušenje, preko kultnih serija „Top lista nadrealista“ i „Složna braća“ i bestseler romana „Fajront u Sarajevu“ i trilogije Solunska 28, Dr Nele Karajlić ispisavao je svojevrsnu kulturno-sociološko-geopolitičku istoriju Jugoslavije i današnje Srbije. Intervju za nedeljnik Ekspres ipak započinjemo sa literarnim delom ličnosti doktora Neleta Karajlića čiji je novi roman „Solunska 28 – O seksu, drogi i rokenrolu“ bio jedan od najtraženijih naslova na 66. Sajmu knjiga u Beogradu.
Da li Vas je iznenadio ovoliki uspeh i prijem kod publike trećeg dela Solunska 28? U čemu je tajna ove trilogije?
Mene svaka moja knjiga nanovo iznenadi. Kada je završim, uvijek osjećam onu istu nelagodnost koja proizilazi iz bojazni da je trebalo još toga da se doda, ulepša, zategne... Kasnije, kada knjiga izađe, sve je gotovo. Mleko je prosuto, ništa više ne možeš da učiniš. Tada ti pomogne publika. Neko ko to voli da čita, neko kome je sve to i posvećeno. Bilo mi je zaista lijepo dok sam potpisivao knjigu na Sajmu. Toliko publike! Bilo je svih doba, uzrasta, velikih, malih... Divno!
Kako Vam je bilo, kao rođenom Sarajliji, da uronite u stari Dorćol i srce Beograda?
Beograd sam poznavao još dok sam živio u Sarajevu. Priča o Solunskoj i broju 28 je i nastala tako što je to adresa na kojoj je od početka dvadesetog vijeka živjela moja porodica. To me je i inspirisalo. Istražujući ovaj, najstariji dio Beograda, nailazio sam na razne priče i legende. Neke od njih sam ubacio u trilogiju.
Da li sada, posle „Fajronta u Sarajevu“ i trilogije Solunska 28, možete za sebe da kažete da ste postali „pravi pisac“?
Mislim da još nisam. Fali tu još roman, dva...
Kada danas pogledate početke Nju primitvsa, Zabranjenog pušenja i „Top liste nadrealista“, kako vidite to vreme? Šta se to desilo pa da u gradu pod Miljackom, u predvečerje raspada zajedničke države, nastanu takve genijalne stvari?
Sve sam više pobornik teorije da je sa ljudskim talentima stvar slična kao i sa prirodom oko čovjeka. Jednostavno, imate rodne i nerodne godine. Moj skromni vinograd na Kosmaju prošle godine je dao više od 50 litara vina, a ove nije dao dva pristojna grozda. Nije bilo ni za jelo. Isto tako je i sa umjetnošću. Nevejrovatno je koliku je potenciju Sarajevo imalo u dvije decenije svoga postojanja, sedamdesetih i osamdesetih godina prošloga vijeka. Danas nije takav slučaj.
Mnogi su skečeve u „TLN“ videli kao proročke. Opisali ste sredinom osamdesetih podeljeno Sarajevo, datum Dejtona permutovali samo u dve cifre... Da li ste Vi zaista bili vidoviti ili ste shvatili nešto što ostatak Juge tada nije shvatao?
Mislim da se radi o jednoj vrsti straha da projektuješ ono čega se najviše bojiš. Niko od nas tada nije bio politički pismen da je znao šta će se dogoditi, ali taj strah, da ukoliko jedini kriterij bude pripadanje naciji, nam je govorio da je tako nešto moguće. Nažalost, bio sam u pravu. Kamo sreće da sam ispao glup i da mi o tome danas ne govorimo.
Mene svaka moja knjiga nanovo iznenadi. Kada je završim, uvijek osjećam onu istu nelagodnost koja proizilazi iz bojazni da je trebalo još toga da se doda, ulepša, zategne... Kasnije, kada knjiga izađe, sve je gotovo. Mleko je prosuto, ništa više ne možeš da učiniš. Tada ti pomogne publika. Neko ko to voli da čita, neko kome je sve to i posvećeno. Bilo mi je zaista lijepo dok sam potpisivao knjigu na Sajmu. Toliko publike! Bilo je svih doba, uzrasta, velikih, malih... Divno!
Kako Vam je bilo, kao rođenom Sarajliji, da uronite u stari Dorćol i srce Beograda?
Beograd sam poznavao još dok sam živio u Sarajevu. Priča o Solunskoj i broju 28 je i nastala tako što je to adresa na kojoj je od početka dvadesetog vijeka živjela moja porodica. To me je i inspirisalo. Istražujući ovaj, najstariji dio Beograda, nailazio sam na razne priče i legende. Neke od njih sam ubacio u trilogiju.
Da li sada, posle „Fajronta u Sarajevu“ i trilogije Solunska 28, možete za sebe da kažete da ste postali „pravi pisac“?
Mislim da još nisam. Fali tu još roman, dva...
Kada danas pogledate početke Nju primitvsa, Zabranjenog pušenja i „Top liste nadrealista“, kako vidite to vreme? Šta se to desilo pa da u gradu pod Miljackom, u predvečerje raspada zajedničke države, nastanu takve genijalne stvari?
Sve sam više pobornik teorije da je sa ljudskim talentima stvar slična kao i sa prirodom oko čovjeka. Jednostavno, imate rodne i nerodne godine. Moj skromni vinograd na Kosmaju prošle godine je dao više od 50 litara vina, a ove nije dao dva pristojna grozda. Nije bilo ni za jelo. Isto tako je i sa umjetnošću. Nevejrovatno je koliku je potenciju Sarajevo imalo u dvije decenije svoga postojanja, sedamdesetih i osamdesetih godina prošloga vijeka. Danas nije takav slučaj.
Mnogi su skečeve u „TLN“ videli kao proročke. Opisali ste sredinom osamdesetih podeljeno Sarajevo, datum Dejtona permutovali samo u dve cifre... Da li ste Vi zaista bili vidoviti ili ste shvatili nešto što ostatak Juge tada nije shvatao?
Mislim da se radi o jednoj vrsti straha da projektuješ ono čega se najviše bojiš. Niko od nas tada nije bio politički pismen da je znao šta će se dogoditi, ali taj strah, da ukoliko jedini kriterij bude pripadanje naciji, nam je govorio da je tako nešto moguće. Nažalost, bio sam u pravu. Kamo sreće da sam ispao glup i da mi o tome danas ne govorimo.
Da li je postajala cenzura tokom rada na „Top listi nadrealista“, da li Vam je nekad neko sugerisao „da to baš nije prigodno da ide na televiziji“...?
Sve tri serije rađene su u drugačijem vremenu. Ona prva, 1984. godine, snimana je u vrijeme kada je sistem još uvijek bio jak i moćan. Tu nije bilo mnogo prostora za driblanje, ali mi smo to shvatili samo kao novi izazov. Tada je, na primjer, da bismo dobili pištolj za snimanje, zahtjev morao da bude poslat mjesec dana ranije, da ga odobri nadležna služba, a zajedno sa pištoljem na set je dolazilo i odgovorno lice koje ga je sve vrijeme čuvalo. Drugi serijal sniman je u vrijeme kada je sve to olabavilo, to je bilo 1989. godine. Tada mi je direktor televizije rekao: „Sve možeš da gaziš, ali Njega još nemoj“. Treći serijal je sniman za vrijeme opšteg rasula, 1991. Mi smo se za*ebavali dok su se narodi naoružavali. Da bismo dobili pištolj za snimanje, trebalo nam je petnaest sekundi, jer je svako od ekipe nosio po jedan u džepu.
Koliko je bilo teško ogoliti dušu u „Fajrontu u Sarajevu“ i da li ste time želeli da se definitivno oprostite od rodnog grada?
Bilo mi je prijatno dok sam pisao „Fajront“, upravo zbog toga što sam se na neki metafizički način vratio u svoj grad i u svoje vrijeme. Bilo je jako važno da te lijepe osobine koje je taj grad imao i o kojima sam pisao nadvladaju gorčinu koja se usadila i u mene i u grad nakon devedesetih. Mislim da sam se te gorčine uspio osloboditi. Upravo je zbog toga ta knjiga toliko tražena i čitana. U njoj nema ničeg negativnog, i to je publika osjetila. U životu sam naučio da nikad ne smiješ reći „nikad“, tako da i „Fajront“ ne znači da je „fajront“ zaista „fajront“. Ko zna šta nas još čeka.
„Složna braća“ i nastavak „Složna braća: Next generation“ postale su kultne serije. Hoće li biti nove sezone i novih dogodovština kod Halimića?
Naravno da će ih biti. Trenutno smo u fazi pripreme serije, od tehničkih do taktičkih detalja. Jedva čekam da ponovo vidim Kemicu i Milija...
Kako je došlo do saradnje sa našim vrhunskim svetskim violinistom Stefanom Milenkovićem i zašto su neki Vaši bivši saradnici iz sarajevskog Zabranjenog pušenja bili protiv toga?
Stefan Milenković i ja djelimo jednu istu osobinu. Jako smo radoznali. Kada smo se prije korone našli i krenuli u ovu novu avanturu, bilo je zaista uzbudljivo. Nažalost, ali možda i na sreću, korona nas je usporila, ali smo zato imali više vremena za kreativnost. To je bez sumnje jedan od najuzbudljivijih projekata u kojima sam učestvovao. Neko ga voli, neko ga osporava... Mnogo više je ipak onih koji ga vole.
Šta biste nakon svih ovih godina rekli za sebe, šta je zapravo doktor Nele Karajlić: muzičar, pisac, glumac, režiser ili sve to zajedno?
Ja sam podjeljena ličnost. Vjerovatno od te multipolarnosti „boluje“ svaki čovjek. Jedno je sigurno: ako sam muzičar, ne mogu da budem ništa drugo. Ne mogu da u isto vrijeme budem dvojica ili više njih. Trenutno sam pisac, pošto je tek izašao moj novi roman. Koliko će pisac u meni gušiti ostale, još uvijek ne znam. Znam samo da mi je uzbudljivo što se uloge u meni stalno mjenjaju.
Autor: Srećko Milovanović
Izvor: Ekspres
Sve tri serije rađene su u drugačijem vremenu. Ona prva, 1984. godine, snimana je u vrijeme kada je sistem još uvijek bio jak i moćan. Tu nije bilo mnogo prostora za driblanje, ali mi smo to shvatili samo kao novi izazov. Tada je, na primjer, da bismo dobili pištolj za snimanje, zahtjev morao da bude poslat mjesec dana ranije, da ga odobri nadležna služba, a zajedno sa pištoljem na set je dolazilo i odgovorno lice koje ga je sve vrijeme čuvalo. Drugi serijal sniman je u vrijeme kada je sve to olabavilo, to je bilo 1989. godine. Tada mi je direktor televizije rekao: „Sve možeš da gaziš, ali Njega još nemoj“. Treći serijal je sniman za vrijeme opšteg rasula, 1991. Mi smo se za*ebavali dok su se narodi naoružavali. Da bismo dobili pištolj za snimanje, trebalo nam je petnaest sekundi, jer je svako od ekipe nosio po jedan u džepu.
Koliko je bilo teško ogoliti dušu u „Fajrontu u Sarajevu“ i da li ste time želeli da se definitivno oprostite od rodnog grada?
Bilo mi je prijatno dok sam pisao „Fajront“, upravo zbog toga što sam se na neki metafizički način vratio u svoj grad i u svoje vrijeme. Bilo je jako važno da te lijepe osobine koje je taj grad imao i o kojima sam pisao nadvladaju gorčinu koja se usadila i u mene i u grad nakon devedesetih. Mislim da sam se te gorčine uspio osloboditi. Upravo je zbog toga ta knjiga toliko tražena i čitana. U njoj nema ničeg negativnog, i to je publika osjetila. U životu sam naučio da nikad ne smiješ reći „nikad“, tako da i „Fajront“ ne znači da je „fajront“ zaista „fajront“. Ko zna šta nas još čeka.
„Složna braća“ i nastavak „Složna braća: Next generation“ postale su kultne serije. Hoće li biti nove sezone i novih dogodovština kod Halimića?
Naravno da će ih biti. Trenutno smo u fazi pripreme serije, od tehničkih do taktičkih detalja. Jedva čekam da ponovo vidim Kemicu i Milija...
Kako je došlo do saradnje sa našim vrhunskim svetskim violinistom Stefanom Milenkovićem i zašto su neki Vaši bivši saradnici iz sarajevskog Zabranjenog pušenja bili protiv toga?
Stefan Milenković i ja djelimo jednu istu osobinu. Jako smo radoznali. Kada smo se prije korone našli i krenuli u ovu novu avanturu, bilo je zaista uzbudljivo. Nažalost, ali možda i na sreću, korona nas je usporila, ali smo zato imali više vremena za kreativnost. To je bez sumnje jedan od najuzbudljivijih projekata u kojima sam učestvovao. Neko ga voli, neko ga osporava... Mnogo više je ipak onih koji ga vole.
Šta biste nakon svih ovih godina rekli za sebe, šta je zapravo doktor Nele Karajlić: muzičar, pisac, glumac, režiser ili sve to zajedno?
Ja sam podjeljena ličnost. Vjerovatno od te multipolarnosti „boluje“ svaki čovjek. Jedno je sigurno: ako sam muzičar, ne mogu da budem ništa drugo. Ne mogu da u isto vrijeme budem dvojica ili više njih. Trenutno sam pisac, pošto je tek izašao moj novi roman. Koliko će pisac u meni gušiti ostale, još uvijek ne znam. Znam samo da mi je uzbudljivo što se uloge u meni stalno mjenjaju.
Autor: Srećko Milovanović
Izvor: Ekspres
Autor: Dr Nele Karajlić
