Knjige Dragana Velikića su prevedene na 15 evropskih jezika i tamo su ga očigledno razumeli. Za “Blic nedelje” govori o našoj stvarnosti i bilo bi korisno kad bismo ga i mi ovde shvatili.

U vašem novom romanu “Islednik” pominjete “ljude sa plaže” kao personifikaciju primitivizma, sebičnosti i bahatosti. Jesu li oni zaista zavladali našim životima i jesmo li postali taoci nepotvrđenih persona i vlasnika kupljenih diploma?

- Sintagma “ljudi sa plaže” za one koji nisu čitali moj roman ne znači baš ništa. Sem toga, ko smo to mi? Godinama već slušam kako neki tamo ONI kidišu na naše uboge živote, na nevino prvo lice množine MI. Pa, neće biti baš tako. Znate, salonska hrabrost, prenemaganje građanstva iz beogradskog kruga dvojke, ali i šire, već je opšte mesto. Potrošilo se to odavno.

Svet je globalno utonuo u goli materijalizam i prostaštvo, većina svetskih lidera su samo maskote krupnog kapitala. Ali to nije alibi za kukavičluk i velike reči, za nečinjenje, za pasivno posmatranje garnirano logorejom.

Svako ko misli, ko nije pod hipnozom rijalitija, trebalo bi da se zapita šta je on to učinio da nam bude bolje, da se krene sa mrtve tačke, iz ovog beznađa koje traje već četvrt veka.

Sve dok nam je neko drugi kriv za okolnosti u kojima se nalazimo, nećemo biti u stanju da bilo šta promenimo, bićemo statisti u vlastitim životima.

Kako se to desilo, ima li i naše krivice, da li smo svojim nečinjenjem pustili da nam određuju sudbinu?

- Mislim da promena matrice ponašanja kreće odozdo. Svaki svesni pojedinac na malom prostoru, na onom kvadratnom metru dokle se prostire njegova aura, uspostavlja vlastiti sistem vrednosti, svoj pogled na svet, svejedno da li je ispred šaltera, na radnom mestu, u gradskom prevozu, na pešačkom prelazu ili za volanom automobila.

Građanska samosvest se pokazuje u svakodnevnim situacijama, bez mnogo reči. A ne psovanjem, dranjem i kritikom opšteg stanja, što se svodi na efekat gađanja muve sačmaricom.

Računam da kao slobodan umetnik imate autonomiju svoje radne sobe i pisaćeg stola, ali da ponekad morate i napolje. Kakva nam je realnost?

- Svaka tri meseca gubim nekoliko prepodneva u proceduri overavanja zdravstvene knjižice, eto, i to je moja realnost. Zašto? Zato što živimo na poljani, a ne u uređenoj državi gde svako radi posao za koji je plaćen.

Možda na taj način država kažnjava tu malobrojnu skupinu slobodnih umetnika koji su se drznuli da budu nezavisni, da ne žive od plate, da sviraju i pevaju po svojim notama.

Godinama već traje ista priča, grad kasni sa uplatama za socijalno i zdravstveno osiguranje, u poreskom uredno upisuju kamate kojima duže umetnike, a dobro znaju da umetnici tu ništa nisu krivi, i tako su slobodnjaci pingpong loptica koju šetaju sa jednog šaltera na drugi.

Naravno, u opštem haosu takvi detalji mogu samo da iritiraju javnost, onaj njen deo ozračen jakim dozama „Parova“, „Farme“, „Velikog brata“ i „Maldiva“. Oni se solidarišu sa dilerima, krimosima i kontroverznim biznismenima - kako već naši mediji tepaju ološu velikog formata - dakle, solidarišu se sa ljudima sive zone koji ne poštuju osnovna civilizacijska pravila svakog uređenog društva. Zato i kažem da živimo na poljani, a ne u državi.

Već vidim dežurne komentatore, odmetnike od zdravog razuma, kako se na ove moje reči klibere u zaklonu svojih bedastih nadimaka - Laki, Gugi, Kleopatra, Cezar, Obilić... - podanike zone sumraka koji su formatizovani u vremenima ratova i tranzicije, kojima je kapuljača srasla sa telom. To su oni organizmi koji se posle utakmica valjaju ulicama proizvodeći “veliki mumlaj”, kako je tu pojavu dijagnostifikovao Teofil Pančić.

Svi ovde kao preziremo politiku, a svi smo njome otrovani; glavna je vest, njeni protagonisti glavni junaci, sebe vidimo kao političke “eksperte”. Da li je to posledica neispunjenih života ili neki dublji genski defekt?

- Izvinite, ne vidim problem. Meni, recimo, politika nije glavna vest. Naslovne strane novina, uključujući i vaš list, nije moj svakodnevni program za mišljenje. Pa valjda samo o nama zavisi da li ćemo banalnostima ispunjavati svakodnevicu. Ne možete se hraniti na rijalitijima, a biti ispunjen. To vam je kao da obedujete na deponiji. Unositi u sebe toliko otrova, a vremenom se ne izobličiti, to je prosto nemoguće. 

Zato na sve strane toliko mnogo besnih i nezadovoljnih ljudi, ničemu se ne raduju, stalno u potrazi za nečim lošim, uvek im na pameti prvo ono negativno, pa kako onda da budu ispunjeni.

Moj savet im je da jedu više meda, da usvoje kakvo mače ili kuče, i da čitaju Andrića.

Evropa i famozni put u Evropu postala je ključna mantra naše svakodnevice, sa mnogo nepoznanica. Gde je ključ našeg nesporazuma sa Evropom?

- Ne bih rekao da imamo nesporazum sa Evropom. Geografski smo raspoređeni tako da se uz sva iscrtavanja novih granica i pomeranja stanovništva nalazimo na svom, evropskom tlu.

Pretpostavljam da je težište vašeg pitanja zapravo na Evropskoj uniji. Slepi birokratski mehanizam sprovodi političke naloge koji svakako nama nisu bliski. Vidljivi su naši duhovni i materijalni gubici u svim aspektima, ali aktuelna vlast te gubitke redovno pretvara u žurnale o svojim velikim pobedama.

Beskompromisnom dresurom naših čelnika formira se foto-robot uzornog prevodnika u lepše evropsko sutra. Otvaranje tzv. poglavlja o pridruživanju deluje sada kao štap na kome nema više šargarepe. Stoga je ključ nesporazuma u tome što se ono što vidimo i što osećamo, razlikuje od onog što nam se govori.

I za kraj, ima li reč pisca težinu nad kojom bi se mogli zamisliti logoreični gospodari naših sudbina?

- Težina jednog pisca je pre svega u snazi njegove poetike. Logoreja primitivnih političara manje odražava njihovu nekulturu, a više dimnu zavesu iza koje pune svoje i partijske račune. Ne budimo naivni. Da li ste primetili da već godinama na najvažnija mesta u institucijama kulture sve češće dolaze pojedinci sa kojima se sive eminencije tajkuna i političara lako o svemu “dogovore”, svejedno da li je reč o renoviranju nekog pozorišta ili prodaji bioskopa.

Ukoliko ste drugačije moralne konstitucije, ako ste posvećeni upravnik koji se brine o svojoj ustanovi, sudbina vam je da prođete kroz toplog zeca, kao što je to bio slučaj reditelja Kokana Mladenovića, ili upravnika Kinoteke Radoslava Zelenovića.

Umesto odgovora